Шта наводе медији
Аутор коментара тврди да је други „зли чаробњак“ Србије отишао са власти тачно 40 година и мјесец дана након што је први дошао на власт на Осмој сједници ЦК републичког Савеза комуниста.
Ово наводи један извор
Аутономија, 4. нов, 09:54 (отвара се у новом прозору)
Зли чаробњак из Србије, други по реду, је отишао, тачно након 40 година и мјесец дана од када је први зли чаробњак из Србије, на Осмој сједници ЦК републичког Савеза комуниста дошао на власт. И, 26 година и 20 дана након што је први непоменик пао са власти. Само збрајање ових силних прохујалих годишњих доба изазива језу. Надам се да ће све генерације новодолазећих политичара и грађана у Србији, али и у Босни, ставити прст на чело и запитати се зашто је Србија ту гдје јесте. Можда је вријеме да се постави питање: да ли ће са падом злог чаробњака 2.0 пасти копрена и магија злодуха деведестих са очију и срца већинске Србије и њене младости!? Односно, да ли ће се долазећа власт Србије успјети суочити са улогом своје државе, цркве и друштва у ратовима и злочинима деведесетих, како није могла или хтјела власт послије 5. октобра!?
Аутор наводи да је други зли чаробњак пао 26 година и 20 дана након што је први непоменик пао са власти.
Ово наводи један извор
Зли чаробњак из Србије, други по реду, је отишао, тачно након 40 година и мјесец дана од када је први зли чаробњак из Србије, на Осмој сједници ЦК републичког Савеза комуниста дошао на власт. И, 26 година и 20 дана након што је први непоменик пао са власти. Само збрајање ових силних прохујалих годишњих доба изазива језу. Надам се да ће све генерације новодолазећих политичара и грађана у Србији, али и у Босни, ставити прст на чело и запитати се зашто је Србија ту гдје јесте. Можда је вријеме да се постави питање: да ли ће са падом злог чаробњака 2.0 пасти копрена и магија злодуха деведестих са очију и срца већинске Србије и њене младости!? Односно, да ли ће се долазећа власт Србије успјети суочити са улогом своје државе, цркве и друштва у ратовима и злочинима деведесетих, како није могла или хтјела власт послије 5. октобра!?
Аутор тврди да је Студентски покрет 2024-2026. промијенио друштвено и политичко лице Србије на начин на који се то није десило 2000. године.
Ово наводи један извор
Студентски покрет 2024-2026. је промијенио друштво и политичко лице Србије. На начин, на који се то није десило 2000. године. Ту нема повратка на старо. Зашто је тому тако, тема је за неку другу контемплацију. Тражи се одговор на питање да ли овај друштвено-политичких талас промјена може допријети и до политичког наличја Србије – до тамног лагума политика и интереса, који држе грађане Србије таоцима рата и геноцида деведесетих почињеног у име пансрпства!?
Аутор изјављује да је увјерен да је младост Србије својим полетом демонстрирала да већина грађана жели да се суочи са пртљагом рата и злочина почињених у име „вјековних српских земаља“.
Ово наводи један извор
Ја сам убијеђен да је младост Србије, својим полетом и порукама, јасно демонстрирала да већина грађана Србије жели и може да се суочи са и ослободи од пртљага рата и злочина почињених у име уједињења етнички очишћених „вјековних српских земаља“. Њихова генерација има право да се са тим обрачуна са дистанцом од 30 година на свој (транс)генерацијски начин, који ће бити сигурно другачији од начина моје или старијих генерација. Оно што ће бити исто јесте етички захтјев емпатије, личне катарзе и друштвене еманципације.
Аутор наводи да су ратови деведесетих однијели око 130 хиљада жртава, од чега око 72 до 75 хиљада цивила.
Ово наводи један извор
Новодолазећи политичари Студентске листе и младост Србије требаће пуно учити не би ли исправно разумијели зашто су ратови деведесетих однијели око 130 хиљада жртава, а у тој бројци око 72 до 75 хиљада цивила, и зашто су само пансрпске и србијанске оружане формације одговорне за око 55 до 60 хиљада убијених и несталих цивила – у сва три рата за српске земље. Требаће научити и да њихова држава, као ни друге државе бивше Југославије никада нису изашле са званичним и цјеловитим списковима ни властитих војних жртава, а камоли цивила. Да нису хтјели основати регионалну међудржавну комисију која би то утврдила. Али и да су неки храбри људи, активисти и организације диљем постјугословенског простора успјели на том плану разбистрити доста воде. Мораће учити да је важно почистити испред свог прага, прије него се погледа и проговори сусједу. А то се посебно односи на Србију и творевину геноцида коју зову Република Српска. Студентска листа и сви који претендују да обављају политичке функције у новој власти Србије, мораће учити географију српских моралних пораза и монструозних побједа: Сребреница, Поточари, Фоча, Вишеград, опсада Сарајева, приједорске логоре смрти Омарску, Кератерм и друге, Корићанске стијене, Биљане код Кључа… А то је само Босна. Мораће научити да је надомак њиховог главног града откривена једна од три највеће масовне гробнице ратова деведесетих у којој су скриване жртве пансрпских злочина: Батајница, у близини базе специјалне антитерористичке јединице србијанске полиције (више од 740 албанских лешева); друге двије су Томашица (више од 850 бошњачких лешева)
Аутор наводи да у србијанским затворима леже неки од кључних актера ратова деведесетих (Р. Марковић, М. Улемек, З. Јовановић и др.), али не за ратне злочине.
Ово наводи један извор
Нова власт би требала схватити да је управо сада вријеме да се створе политички и институционални услови и створи политичко-правни импетус, унутар којих би се државни органи Србије морали обрачунати са кључним актерима и осумњиченицима за ратне и злочине против човјечности. Правне и техничке авеније и добре (регионалне и свјетске) праксе за тако нешто постоје, а Србија већ има солидне законске основе за то. То су, на концу, и међународне обавезе Србије. По Србији се слободно, чак као хероји, шеткају лица које друге државе потражују као оптуженике за најтеже злочине против човјечности, а легион им је име (Т. Ковач, М. Савичић, М. Савић, Н. Ђукић, Љ. Ећим, М. Пелемиш, Д. Корњача, С. Косорић, З. Обреновић Маљић и др.). У србијанским затворима леже неки од кључних актере ратова деведесетих (Р. Марковић, М. Улемек, З. Јовановић и др.), али не за ратне злочине, иако су докази о њиховом учешћу и командној одговорности за неке од највећих злочина обилати. Други кључни ратни актери, попут Ј. Станишића, С. Жупљанина, Ф. Симатовић и других, који или издржавају или су издржали казну, требали би бити подвргнути механизму суочавања са истином о својој улози у ратовима и злочинима.
Аутор наводи да су се након одласка другог злог чаробњака са власти у јавности у Србији и региону чуле изјаве да није сада вријеме суочавања са злочинима деведесетих и да се однос према ратовима деведесетим неће мијењати.
Ово наводи један извор
У јавности у Србији и региони данас се, након одласка другог злог чаробњака Србије са власти, чују изјаве ескапизма, како није сада вријеме хватати се у коштац са злочинима деведесетим, како ће то доћи касније, како се однос према ратовима деведесетим неће мијењати.
Аутор тврди да су и постпетооктобарске политичке снаге тврдиле да сада није вријеме за бављење одговорношћу Србије за ратове и злочине у сусједству, те да то „касније“ никада није дошло.
Ово наводи један извор
Ово није ништа ново. То су, нажалост, били доминантни политички ставови и постпетооктобарских политичких снага. И тада се могло чути: „сада је важно да се скине Милошевић и уклоне остаци режима, па изграде демократске институције, па владавина права, па борба против криминала; једном ријечју сада није вријеме да се бавимо одговорношћу Србије за ратове и злочине у сусједству – то суочавање и отријежњење послије злочина, то ће доћи касније“. То касније никада није дошло. Послије Коштунице и Тадића, љубазних и легалистичких чувара националистичке ватре и стечевина рата и геноцида у региону, дошао је зли чаробњак 2.0.
Навод, непотврђеноАутор тврди да су пансрпске и србијанске оружане формације одговорне за око 55 до 60 хиљада убијених и несталих цивила у сва три рата.
Овај навод преносе
Новодолазећи политичари Студентске листе и младост Србије требаће пуно учити не би ли исправно разумијели зашто су ратови деведесетих однијели око 130 хиљада жртава, а у тој бројци око 72 до 75 хиљада цивила, и зашто су само пансрпске и србијанске оружане формације одговорне за око 55 до 60 хиљада убијених и несталих цивила – у сва три рата за српске земље. Требаће научити и да њихова држава, као ни друге државе бивше Југославије никада нису изашле са званичним и цјеловитим списковима ни властитих војних жртава, а камоли цивила. Да нису хтјели основати регионалну међудржавну комисију која би то утврдила. Али и да су неки храбри људи, активисти и организације диљем постјугословенског простора успјели на том плану разбистрити доста воде. Мораће учити да је важно почистити испред свог прага, прије него се погледа и проговори сусједу. А то се посебно односи на Србију и творевину геноцида коју зову Република Српска. Студентска листа и сви који претендују да обављају политичке функције у новој власти Србије, мораће учити географију српских моралних пораза и монструозних побједа: Сребреница, Поточари, Фоча, Вишеград, опсада Сарајева, приједорске логоре смрти Омарску, Кератерм и друге, Корићанске стијене, Биљане код Кључа… А то је само Босна. Мораће научити да је надомак њиховог главног града откривена једна од три највеће масовне гробнице ратова деведесетих у којој су скриване жртве пансрпских злочина: Батајница, у близини базе специјалне антитерористичке јединице србијанске полиције (више од 740 албанских лешева); друге двије су Томашица (више од 850 бошњачких лешева)
Навод, непотврђеноАутор наводи да је код Батајнице, у близини базе специјалне антитерористичке јединице србијанске полиције, откривена једна од три највеће масовне гробнице ратова деведесетих са више од 740 албанских лешева.
Овај навод преносе
Новодолазећи политичари Студентске листе и младост Србије требаће пуно учити не би ли исправно разумијели зашто су ратови деведесетих однијели око 130 хиљада жртава, а у тој бројци око 72 до 75 хиљада цивила, и зашто су само пансрпске и србијанске оружане формације одговорне за око 55 до 60 хиљада убијених и несталих цивила – у сва три рата за српске земље. Требаће научити и да њихова држава, као ни друге државе бивше Југославије никада нису изашле са званичним и цјеловитим списковима ни властитих војних жртава, а камоли цивила. Да нису хтјели основати регионалну међудржавну комисију која би то утврдила. Али и да су неки храбри људи, активисти и организације диљем постјугословенског простора успјели на том плану разбистрити доста воде. Мораће учити да је важно почистити испред свог прага, прије него се погледа и проговори сусједу. А то се посебно односи на Србију и творевину геноцида коју зову Република Српска. Студентска листа и сви који претендују да обављају политичке функције у новој власти Србије, мораће учити географију српских моралних пораза и монструозних побједа: Сребреница, Поточари, Фоча, Вишеград, опсада Сарајева, приједорске логоре смрти Омарску, Кератерм и друге, Корићанске стијене, Биљане код Кључа… А то је само Босна. Мораће научити да је надомак њиховог главног града откривена једна од три највеће масовне гробнице ратова деведесетих у којој су скриване жртве пансрпских злочина: Батајница, у близини базе специјалне антитерористичке јединице србијанске полиције (више од 740 албанских лешева); друге двије су Томашица (више од 850 бошњачких лешева)
Навод, непотврђеноАутор наводи да су друге двије од три највеће масовне гробнице Томашица (више од 850 бошњачких лешева) и Црни Врх (више од 600 бошњачких лешева).
Овај навод преносе
Новодолазећи политичари Студентске листе и младост Србије требаће пуно учити не би ли исправно разумијели зашто су ратови деведесетих однијели око 130 хиљада жртава, а у тој бројци око 72 до 75 хиљада цивила, и зашто су само пансрпске и србијанске оружане формације одговорне за око 55 до 60 хиљада убијених и несталих цивила – у сва три рата за српске земље. Требаће научити и да њихова држава, као ни друге државе бивше Југославије никада нису изашле са званичним и цјеловитим списковима ни властитих војних жртава, а камоли цивила. Да нису хтјели основати регионалну међудржавну комисију која би то утврдила. Али и да су неки храбри људи, активисти и организације диљем постјугословенског простора успјели на том плану разбистрити доста воде. Мораће учити да је важно почистити испред свог прага, прије него се погледа и проговори сусједу. А то се посебно односи на Србију и творевину геноцида коју зову Република Српска. Студентска листа и сви који претендују да обављају политичке функције у новој власти Србије, мораће учити географију српских моралних пораза и монструозних побједа: Сребреница, Поточари, Фоча, Вишеград, опсада Сарајева, приједорске логоре смрти Омарску, Кератерм и друге, Корићанске стијене, Биљане код Кључа… А то је само Босна. Мораће научити да је надомак њиховог главног града откривена једна од три највеће масовне гробнице ратова деведесетих у којој су скриване жртве пансрпских злочина: Батајница, у близини базе специјалне антитерористичке јединице србијанске полиције (више од 740 албанских лешева); друге двије су Томашица (више од 850 бошњачких лешева) и Црни Врх (више од 600 бошњачких лешева).
Навод, непотврђеноАутор тврди да је Радомир Марковић одржаван на челу ДБ-а скоро четири мјесеца након промјена, све до 25. јануара 2001. године, односно док није завршено са уклањањем Жељка Ражњатовића Аркана.
Овај навод преносе
Илустрације ради, послије 5. октобра патриотско-црквено-антихашка чаршија у ДОСу је у садејству са остацима режима злог чаробњака 1.0, осигурала континуитет идеја и циљева претходне ратне политике Србије у региону. Створили су услове и заједно са остацима режима радили на негирању било какве одговорности, уништавању доказа и ликвидацији незгодних свједока, који би имали штошта изрећи о улози Србије у ратовима и злочинима деведесетих. Насљедник ноторног Јовице Станишића, још ноторнији Радомир Марковић је одржаван на челу ДБ-а скоро четири мјесеца након промјена, све до 25. јануара 2001. године, тачније – док се није завршило са уклањањем најопаснијег свједока београдских ратних и злочиначких намјера и освајања Жељка Ражњатовића Аркана. Најопаснијег, јер је као лооссе цаннон режима, први могао, а неки кажу и требао пропјевати о ратним злочинима пред међународним инстанцама. Убрзо након тога, тај чаршијско-интелеткуални амалгам нове и старе власти је једној мање битној криминалној групи насилника и психопатолошких личности која је битисала онкрај сурчинског клана придружила припаднике ЈСО, и од ње изградила политичко-криминални клан и бригаду за ликвидације незгодних свједока ратних злочина и организованог криминала из деведестих година. Тај и такав тзв. земунски клан, доћи ће главе и премијеру Србије који је бар одржавао ту наду да је коријенита промјена Србије као политичке заједнице могућа. То је био епилог оног „није сада вријеме“. Унутар те и такве завјереничке чаршије је, као што ми тих година рече добро упућени другар из београдске полиције, „50 људи је 40
Навод, непотврђеноАутор тврди да је након 5. октобра патриотско-црквено-антихашка чаршија у ДОС-у, у садејству са остацима режима, радила на негирању одговорности, уништавању доказа и ликвидацији незгодних свједока о улози Србије у ратовима и злочинима деведесетих.
Овај навод преносе
Илустрације ради, послије 5. октобра патриотско-црквено-антихашка чаршија у ДОСу је у садејству са остацима режима злог чаробњака 1.0, осигурала континуитет идеја и циљева претходне ратне политике Србије у региону. Створили су услове и заједно са остацима режима радили на негирању било какве одговорности, уништавању доказа и ликвидацији незгодних свједока, који би имали штошта изрећи о улози Србије у ратовима и злочинима деведесетих. Насљедник ноторног Јовице Станишића, још ноторнији Радомир Марковић је одржаван на челу ДБ-а скоро четири мјесеца након промјена, све до 25. јануара 2001. године, тачније – док се није завршило са уклањањем најопаснијег свједока београдских ратних и злочиначких намјера и освајања Жељка Ражњатовића Аркана. Најопаснијег, јер је као лооссе цаннон режима, први могао, а неки кажу и требао пропјевати о ратним злочинима пред међународним инстанцама. Убрзо након тога, тај чаршијско-интелеткуални амалгам нове и старе власти је једној мање битној криминалној групи насилника и психопатолошких личности која је битисала онкрај сурчинског клана придружила припаднике ЈСО, и од ње изградила политичко-криминални клан и бригаду за ликвидације незгодних свједока ратних злочина и организованог криминала из деведестих година. Тај и такав тзв. земунски клан, доћи ће главе и премијеру Србије који је бар одржавао ту наду да је коријенита промјена Србије као политичке заједнице могућа. То је био епилог оног „није сада вријеме“. Унутар те и такве завјереничке чаршије је, као што ми тих година рече добро упућени другар из београдске полиције, „50 људи је 40
Навод, непотврђеноАутор тврди да по Србији слободно шетају лица која друге државе потражују као оптуженике за најтеже злочине против човјечности, наводећи имена (Т. Ковач, М. Савичић, М. Савић, Н. Ђукић, Љ. Ећим, М. Пелемиш, Д. Корњача, С. Косорић, З. Обреновић Маљић и др.).
Овај навод преносе
Нова власт би требала схватити да је управо сада вријеме да се створе политички и институционални услови и створи политичко-правни импетус, унутар којих би се државни органи Србије морали обрачунати са кључним актерима и осумњиченицима за ратне и злочине против човјечности. Правне и техничке авеније и добре (регионалне и свјетске) праксе за тако нешто постоје, а Србија већ има солидне законске основе за то. То су, на концу, и међународне обавезе Србије. По Србији се слободно, чак као хероји, шеткају лица које друге државе потражују као оптуженике за најтеже злочине против човјечности, а легион им је име (Т. Ковач, М. Савичић, М. Савић, Н. Ђукић, Љ. Ећим, М. Пелемиш, Д. Корњача, С. Косорић, З. Обреновић Маљић и др.). У србијанским затворима леже неки од кључних актере ратова деведесетих (Р. Марковић, М. Улемек, З. Јовановић и др.), али не за ратне злочине, иако су докази о њиховом учешћу и командној одговорности за неке од највећих злочина обилати. Други кључни ратни актери, попут Ј. Станишића, С. Жупљанина, Ф. Симатовић и других, који или издржавају или су издржали казну, требали би бити подвргнути механизму суочавања са истином о својој улози у ратовима и злочинима.
Уз сваки навод стоје медији који га преносе; навод из једног извора носи име тог медија. Слагање медија није независна потврда догађаја.
Разликује се
У овој анализи нису утврђене разлике у наводима.
