Зли чаробњак из Србије, други по реду, је отишао, тачно након 40 година и мјесец дана од када је први зли чаробњак из Србије, на Осмој сједници ЦК републичког Савеза комуниста дошао на власт. И, 26 година и 20 дана… Цео текст
Зли чаробњак из Србије, други по реду, је отишао, тачно након 40 година и мјесец дана од када је први зли чаробњак из Србије, на Осмој сједници ЦК републичког Савеза комуниста дошао на власт. И, 26 година и 20 дана након што је први непоменик пао са власти. Само збрајање ових силних прохујалих годишњих доба изазива језу. Надам се да ће све генерације новодолазећих политичара и грађана у Србији, али и у Босни, ставити прст на чело и запитати се зашто је Србија ту гдје јесте. Можда је вријеме да се постави питање: да ли ће са падом злог чаробњака 2.0 пасти копрена и магија злодуха деведестих са очију и срца већинске Србије и њене младости!? Односно, да ли ће се долазећа власт Србије успјети суочити са улогом своје државе, цркве и друштва у ратовима и злочинима деведесетих, како није могла или хтјела власт послије 5. октобра!?
Студентски покрет 2024-2026. је промијенио друштво и политичко лице Србије. На начин, на који се то није десило 2000. године. Ту нема повратка на старо. Зашто је тому тако, тема је за неку другу контемплацију. Тражи се одговор на питање да ли овај друштвено-политичких талас промјена може допријети и до политичког наличја Србије – до тамног лагума политика и интереса, који држе грађане Србије таоцима рата и геноцида деведесетих почињеног у име пансрпства!?
Ја сам убијеђен да је младост Србије, својим полетом и порукама, јасно демонстрирала да већина грађана Србије жели и може да се суочи са и ослободи од пртљага рата и злочина почињених у име уједињења етнички очишћених „вјековних српских земаља“. Њихова генерација има право да се са тим обрачуна са дистанцом од 30 година на свој (транс)генерацијски начин, који ће бити сигурно другачији од начина моје или старијих генерација. Оно што ће бити исто јесте етички захтјев емпатије, личне катарзе и друштвене еманципације.
Друштво у Србији мора проћи пургаториј деведесетих, уколико жели да буде уистину слободна и праведна земља. Студенти и младост Србије, представници Студентске листе, с правом понављају да желе истину и правду за жртве режима, политичку одговорност и лустрацију режима злог чаробњака 2.0. Но, морају бити свјесни да жртве злочина злих чаробњака Србије не станују само у Србији. Заправо далеко највећи број њих је у Босни и на Косову. И они чекају истину и правду – и владавину права и политичку одговорност, и обештећење! Запамти, младости, чекају је много дуже од вас.
Оно што над овај младалачки полет надкриљује сиве облаке јесу, за сада ријетке, али ипак присутне поруке у јавном простору: „да се став нове власти о деведесетим неће мијењати“, „да ће нова власт поштовати садашњи устав Србије гледе косовске независности“, „да се став о и однос према Републици Српској неће мијењати“… Оне долазе од појединаца који се тренутно у јавности перципирају као будући носиоци политичких функција у новој власти, од људи са или блиских Студентској листи, као и од десно-конзервативног крила студентских пленума.
Када неки припадници старијих генерација који су четири деценије мешкали муда злим чаробњацима Србије, кажу младости која је умјесто њих и за њих потурила леђа и извојевала етички јасну политичку побједу, да се став нове власти о пансрпским ратовима и ратним злочинима неће или не треба мијењати – то није ништа друго до покушај најаве границе допуштеног отријежњена и еманципације постављена младим генерацијама као поводац. До овдје можете, али даље не.
Младости, изгледа ми да поједини из генерације ваших очева – а неке ћете можда бирати за кључне функције – желе унапријед одредити оквире и границе ваше слободе пропитивања рецентне историје и државних политика Србије. Од катарзичног питања, шта си тата/деда радио када је био рат у Хрватској, Босни и Косову, јеси ли рат подржавао, јеси ли у њему учествовао, јеси ли неког убио или затворио или мучио, или закопавао – па до комплекснијих просуђивања политичке и међународноправне улоге и одговорности српске државе, цркве и интелигенције за десетине хиљада мртвих и милионе прогнаних несрпских цивила у Босни, Косову, Хрватској.
Бизарно је да сада старији постављају младима границе дозвољене еманципације од гријеха њихових очева – од злочина државног врха којег је предводио први зли чаробњак Србије, а чији је важан шраф био други зли чаробњак – којег је управо та младост слободном вољом и својим жаром свукла са власти.
Ако желите да живите у нормалној земљи мораћете надмоћати снаге и насљеђе оба зла чаробњака Србије. И више од тога. Промискуитетна дипломатија понеких сила Запада и Истока хтјеће да не преиспитујете улоге страних и међународних актера у ратовима деведесетих и њихове односе са злим чаробњацима Србије. Хтјеће да Србија остане вјечним таоцем сопственог злочина, а регион вјечним заробљеником дејтонског неоимперијалног поретка, који је легитимизирао геноцид.
Новодолазећи политичари Студентске листе и младост Србије требаће пуно учити не би ли исправно разумијели зашто су ратови деведесетих однијели око 130 хиљада жртава, а у тој бројци око 72 до 75 хиљада цивила, и зашто су само пансрпске и србијанске оружане формације одговорне за око 55 до 60 хиљада убијених и несталих цивила – у сва три рата за српске земље. Требаће научити и да њихова држава, као ни друге државе бивше Југославије никада нису изашле са званичним и цјеловитим списковима ни властитих војних жртава, а камоли цивила. Да нису хтјели основати регионалну међудржавну комисију која би то утврдила. Али и да су неки храбри људи, активисти и организације диљем постјугословенског простора успјели на том плану разбистрити доста воде. Мораће учити да је важно почистити испред свог прага, прије него се погледа и проговори сусједу. А то се посебно односи на Србију и творевину геноцида коју зову Република Српска. Студентска листа и сви који претендују да обављају политичке функције у новој власти Србије, мораће учити географију српских моралних пораза и монструозних побједа: Сребреница, Поточари, Фоча, Вишеград, опсада Сарајева, приједорске логоре смрти Омарску, Кератерм и друге, Корићанске стијене, Биљане код Кључа… А то је само Босна. Мораће научити да је надомак њиховог главног града откривена једна од три највеће масовне гробнице ратова деведесетих у којој су скриване жртве пансрпских злочина: Батајница, у близини базе специјалне антитерористичке јединице србијанске полиције (више од 740 албанских лешева); друге двије су Томашица (више од 850 бошњачких лешева) и Црни Врх (више од 600 бошњачких лешева).
Младост Србије има из чега и одакле учити. Ратови и злочини 1991-1999. године су, за сада, правно-судски, новинарско-репортерски, академско-истраживачки, литерарно и историјски најдокументованији, најфиксиранији, најобрађиванији ратови и злочини у људској историји. Једино се још рат у Срији 2011-2024. године, за сада, сматра аудио-видео најдокументованијим ратом. Младост Србије има и од кога учити – од Антиратне Србије, генерације најхрабријих који су првог дана пружили интелектуални и људски отпор злу и злочину.
Требаће се учити како је Београд радикализирао и гурнуо хрватске и босанске Србе у зло над својим комшијама, у побуне, погибељ и избјеглиштво. Како је Београд, милитаризирајући сународнике у Хрватској, стављао њихову главу на пањ хрватских радикалних националистичких фракција у тој држави, које су то једва дочекале. Како су државне и парадржавне формације Србије и сусједне Црне Горе убијале и терорисале бошњачке цивиле у Санџаку током 1992. и доброг дијела 1993. На концу, како и зашто је зли чаробњак 1.0 терорисао Албанце на Косову, како је дошло до војне интервенције НАТО савеза на Србију и злочина против цивила у самој Србији. И које силе запада и истока су имале своје адуте и интересе у овом нашем братоубилачком рату.
У јавности у Србији и региони данас се, након одласка другог злог чаробњака Србије са власти, чују изјаве ескапизма, како није сада вријеме хватати се у коштац са злочинима деведесетим, како ће то доћи касније, како се однос према ратовима деведесетим неће мијењати.
Ово није ништа ново. То су, нажалост, били доминантни политички ставови и постпетооктобарских политичких снага. И тада се могло чути: „сада је важно да се скине Милошевић и уклоне остаци режима, па изграде демократске институције, па владавина права, па борба против криминала; једном ријечју сада није вријеме да се бавимо одговорношћу Србије за ратове и злочине у сусједству – то суочавање и отријежњење послије злочина, то ће доћи касније“. То касније никада није дошло. Послије Коштунице и Тадића, љубазних и легалистичких чувара националистичке ватре и стечевина рата и геноцида у региону, дошао је зли чаробњак 2.0.
Већина постпетооктобарске генерације није смогла моралног компаса, катарзичне ријешености, политичке воље и институционалне снаге (и поред добронамјерних упозорења Антиратне Србије) да се што прије након 5. октобра режиму зада ударац у извориште његове снаге – а то су управо питања одговорности режима за ратове и злочине.
Није Милошевић постао велики вођа јер је водио и бранио Србију. Постаће велики вођа јер је повео Србе у освајачки рат и истребљивачки поход против комшија – Бошњака, муслимана, католика, Хрвата и новонасталих међународно признатих држава. На Косову их је повео у увођење апартхејда и српске супремација над Албанцима, а када то није получило резултат, у нескривено етничко чишћење и њихово физичко уништење. Режим злог чаробњака 1.0 је био завјереничко блато чаршијско-интелектуалних, партијских, црквених, великодржавних улога, интереса и националистичких страсти у ратним освајањима, профитерству и злочинима око Србије – а у Србији у државно спонзорисаном криминалу, апсолутистичком владању, прогону неистомишљеника и ратнохушкачкој пропаганди. Милошевић није пао на унутрашњим питањима, поражен је тек када је изгубио све ратове које је започео у окружењу.
Нажалост, након 5. октобра већина је одлучила да се из тог блата извуче на начин да се углавном бави унутрашњим проблемима и злочинима у Србији: Ибарска магистрала, убиства Ћурувије и Стамболића, и другим. Свакако, то је било легитимно и нужно, али ни са тим се нису успјели опхрвати до краја. Неки, попут цркве, су били бијесни, јер им зли чаробњак 1.0 није испоручио велику Србију. О злочинима Србије и њених парадржавица у окружењу, нова власт је размишљала или као о валути којом се трговало са међународном заједницома за политичке уступке и западне финансијске ињекције или као о избјегавању одговорности, сарадње и испуњења обавеза према међународноправним конвенцијама и судским инстанцама.
Нова власт и њене институције у постпетооктобарској демократској Србији су активно сакривале и штитиле највеће ратне злочинце које су потраживали међународни и национални судови: политичке лидере и ратне команданте оружаних формација Републике Српске, Републике Српске Крајине, Србије и крње Југославије, припаднике паравојски…; архиве и документи о ратовима и злочинима су систематски уништавани и сакривани од међународних судова и јавности; негирано је било какво учешће и договорности институција Србије за ратове и злочине. Дубље друштвено суочавање са истином о ратовима и злочинима у ДОС-овској и ДС-овској власти, осим у круговима Антиратне Србије, није ни разматрано. Од Тадића јесу стизала нека извињења, док је истовремено његов апарат скривао злочинце и негирао сваку одговорност.
Било би поразно да исти рецепт намјерева да понови и нова власт у Србији. Непрестано радити исте ствари, а очекивати другачији резултат је дефиниција глупости.
Хоће ли, на примјер Босна, опет угошћавати на поточарском мезарју, неког новог србијанског премијера који би се клањао сјенима бошњачких жртава оног злочина којег негира и за који неће преузети доказану одговорност државе Србије?
Илустрације ради, послије 5. октобра патриотско-црквено-антихашка чаршија у ДОСу је у садејству са остацима режима злог чаробњака 1.0, осигурала континуитет идеја и циљева претходне ратне политике Србије у региону. Створили су услове и заједно са остацима режима радили на негирању било какве одговорности, уништавању доказа и ликвидацији незгодних свједока, који би имали штошта изрећи о улози Србије у ратовима и злочинима деведесетих. Насљедник ноторног Јовице Станишића, још ноторнији Радомир Марковић је одржаван на челу ДБ-а скоро четири мјесеца након промјена, све до 25. јануара 2001. године, тачније – док се није завршило са уклањањем најопаснијег свједока београдских ратних и злочиначких намјера и освајања Жељка Ражњатовића Аркана. Најопаснијег, јер је као лооссе цаннон режима, први могао, а неки кажу и требао пропјевати о ратним злочинима пред међународним инстанцама. Убрзо након тога, тај чаршијско-интелеткуални амалгам нове и старе власти је једној мање битној криминалној групи насилника и психопатолошких личности која је битисала онкрај сурчинског клана придружила припаднике ЈСО, и од ње изградила политичко-криминални клан и бригаду за ликвидације незгодних свједока ратних злочина и организованог криминала из деведестих година. Тај и такав тзв. земунски клан, доћи ће главе и премијеру Србије који је бар одржавао ту наду да је коријенита промјена Србије као политичке заједнице могућа. То је био епилог оног „није сада вријеме“. Унутар те и такве завјереничке чаршије је, као што ми тих година рече добро упућени другар из београдске полиције, „50 људи је 40 дана отворено планирало убиство премијера“ – гаранција да до коријенитих промјена у Србији никада не дође.
Не мијењати став о деведесетим значи продужавати агонију Србије – друштва и грађана који упорно одбијају да (са)знају злочине почињене у њихово име – а с тим у вези одбијају и да (са)знају границе своје државе.
Нова власт би требала схватити да је управо сада вријеме да се створе политички и институционални услови и створи политичко-правни импетус, унутар којих би се државни органи Србије морали обрачунати са кључним актерима и осумњиченицима за ратне и злочине против човјечности. Правне и техничке авеније и добре (регионалне и свјетске) праксе за тако нешто постоје, а Србија већ има солидне законске основе за то. То су, на концу, и међународне обавезе Србије. По Србији се слободно, чак као хероји, шеткају лица које друге државе потражују као оптуженике за најтеже злочине против човјечности, а легион им је име (Т. Ковач, М. Савичић, М. Савић, Н. Ђукић, Љ. Ећим, М. Пелемиш, Д. Корњача, С. Косорић, З. Обреновић Маљић и др.). У србијанским затворима леже неки од кључних актере ратова деведесетих (Р. Марковић, М. Улемек, З. Јовановић и др.), али не за ратне злочине, иако су докази о њиховом учешћу и командној одговорности за неке од највећих злочина обилати. Други кључни ратни актери, попут Ј. Станишића, С. Жупљанина, Ф. Симатовић и других, који или издржавају или су издржали казну, требали би бити подвргнути механизму суочавања са истином о својој улози у ратовима и злочинима.
Драга младости Србије, ваша држава је депо ратних злочинаца. Не знати то је трагедија ума, знати то, а не уврстити то у свој политички програм је трагедија воље – и фарса.
Зли чаробњак 2.0 поникао је у фалангама злог чаробњака 1.0, којег су чинила између других и горе набројана лица. Можда би на једном таквом суђењу, или пак механизму и тај зли чаробњак Србије, којег сте управо отјерали са власти, имао шта рећи судији или неком вијећу истине.
Послушајте дијалектику ако нећете никога другог. Са овим се треба почети данас. Сутра је већ прекасно.
Ако се то не деси, историјски доказано и поуздано вам се сад већ може казати: џаба сте кречили. И још једном: џа-ба сте кре-чи-ли, Србија ће чекати неког новог злог чаробњака Србије 3.0. Али регион ће отићи својим европским путем, ма какав он био.
(Аутономија)
