Нишлијка Виолета Стоиљковић (64), неговатељица у Геронтолошком центру у Нишу, отићи ће наредног месеца у заслужену пензију, али неће седети скршетних руку. Као и годинама уназад израђиваће народну ношњу, правиће… Цео текст
Нишлијка Виолета Стоиљковић (64), неговатељица у Геронтолошком центру у Нишу, отићи ће наредног месеца у заслужену пензију, али неће седети скршетних руку. Као и годинама уназад израђиваће народну ношњу, правиће сувенире и торбице, осликаваће лејке, сликаће иконе, бавиће се дуборезом...„Са нестрпљењем очекујем одлазак у пензију да се посветим ономе што заиста волим да радим, ручним радовима, сликању, везу, шићу и другим креативним радовима. То је нешто што ме чини срећном, опушта ме, релаксира. Сликала сам, шила, израђивала ручне радове до сада у слободно време, а нисам га имала пуно јер посао неговатељице подразумава смене од 12 сати. Ручним радовима сам се бавила чак 10 година у мраку, уз лампу на гас, јер ми је 10 година била искључена струја у кући. Нисам имала струју од 2014. године до 2024. године и добила сам је после судског спора са Електродистрибуцијом који је трајао пуних седам година. Никада нисам помишљала да одустанем од оног што волим да радим“, истакла је Стојиљковић.Фото: Приватна архиваКазала је да након одласка у пензију планира да се са супругом пресели у Заплање, у село Личје, а кућицу коју тамо имају већ је кренула да сређује.„Моја велика жеља је да то буде право етно домаћинство, да у у кући и у дворишту излажем своје радове. Путоваћу и даље свакако на етно сајмове, а са удружењем „Етно арт“ које сам основала организоваћу као и до сада и ја различита дружења, изложбе и сајмове. Жеља ми је да промовишем старе занате и нашу традицију и да се што више деце и младих заинтересује за њих“, изјавила је Стојиљковић.Према њеним речима, њени снови да се по читав дан бави креативним радом, оствариће се ускоро, а није тако било годинама јер је „живот однео на сасвим супротну страну“.Фото: Приватна архиваФото: Приватна архиваФото: Приватна архива„Желела сам да упишем уметничку школу, али су родитељи хтели да што пре дођем до свог парчета хлеба па сам уписала машинско-техничку школу. Прихватила сам то као своју судбину и радила сам у Електронској индустрији 27 година. Када је фабрика затворена преквалификовала сам се за неговатељицу и запослила у Геронтолошком центру. Кад сам остала без посла завршила сам и школу иконописа, а онда сам научила и дуборез, златовез, научила сам да израђујем разне украсне предмете и сувенире. Кренула сам да израђујем народну ношњу јер сам знала већ да шијем. У „Југорендгену“ у Електронској сам шила заштитне кецеље за рендген техничаре“, објаснила Стојиљљковић.Додала је да јој за рад не треба много, комад дрвета или платна, комад винове лозе, празна кутија, дашчица, старе новине...Казала је да јој људи пре свега траже да им изради народну ношњу за девојчице и дечаке који се баве фолклором, али и за мању децу за крштења и друга славља.Фото: Приватна архиваЗа своје рукотворине Виолета је са бројних манифестација у Србији донела захвалнице, медаље и пехаре и њих ће такође изложити у својој кући у Личју.Овај текст је део медијског пројекта „Ниш кроз векове – културно наслеђе у функцији туризма“. Пројекат је суфинансиран из буџета Града Ниша. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
