Nišlijka Violeta Stoiljković (64), negovateljica u Gerontološkom centru u Nišu, otići će narednog meseca u zasluženu penziju, ali neće sedeti skršetnih ruku. Kao i godinama unazad izrađivaće narodnu nošnju, praviće… Ceo tekst
Nišlijka Violeta Stoiljković (64), negovateljica u Gerontološkom centru u Nišu, otići će narednog meseca u zasluženu penziju, ali neće sedeti skršetnih ruku. Kao i godinama unazad izrađivaće narodnu nošnju, praviće suvenire i torbice, oslikavaće lejke, slikaće ikone, baviće se duborezom...„Sa nestrpljenjem očekujem odlazak u penziju da se posvetim onome što zaista volim da radim, ručnim radovima, slikanju, vezu, šiću i drugim kreativnim radovima. To je nešto što me čini srećnom, opušta me, relaksira. Slikala sam, šila, izrađivala ručne radove do sada u slobodno vreme, a nisam ga imala puno jer posao negovateljice podrazumava smene od 12 sati. Ručnim radovima sam se bavila čak 10 godina u mraku, uz lampu na gas, jer mi je 10 godina bila isključena struja u kući. Nisam imala struju od 2014. godine do 2024. godine i dobila sam je posle sudskog spora sa Elektrodistribucijom koji je trajao punih sedam godina. Nikada nisam pomišljala da odustanem od onog što volim da radim“, istakla je Stojiljković.Foto: Privatna arhivaKazala je da nakon odlaska u penziju planira da se sa suprugom preseli u Zaplanje, u selo Ličje, a kućicu koju tamo imaju već je krenula da sređuje.„Moja velika želja je da to bude pravo etno domaćinstvo, da u u kući i u dvorištu izlažem svoje radove. Putovaću i dalje svakako na etno sajmove, a sa udruženjem „Etno art“ koje sam osnovala organizovaću kao i do sada i ja različita druženja, izložbe i sajmove. Želja mi je da promovišem stare zanate i našu tradiciju i da se što više dece i mladih zainteresuje za njih“, izjavila je Stojiljković.Prema njenim rečima, njeni snovi da se po čitav dan bavi kreativnim radom, ostvariće se uskoro, a nije tako bilo godinama jer je „život odneo na sasvim suprotnu stranu“.Foto: Privatna arhivaFoto: Privatna arhivaFoto: Privatna arhiva„Želela sam da upišem umetničku školu, ali su roditelji hteli da što pre dođem do svog parčeta hleba pa sam upisala mašinsko-tehničku školu. Prihvatila sam to kao svoju sudbinu i radila sam u Elektronskoj industriji 27 godina. Kada je fabrika zatvorena prekvalifikovala sam se za negovateljicu i zaposlila u Gerontološkom centru. Kad sam ostala bez posla završila sam i školu ikonopisa, a onda sam naučila i duborez, zlatovez, naučila sam da izrađujem razne ukrasne predmete i suvenire. Krenula sam da izrađujem narodnu nošnju jer sam znala već da šijem. U „Jugorendgenu“ u Elektronskoj sam šila zaštitne kecelje za rendgen tehničare“, objasnila Stojiljljković.Dodala je da joj za rad ne treba mnogo, komad drveta ili platna, komad vinove loze, prazna kutija, daščica, stare novine...Kazala je da joj ljudi pre svega traže da im izradi narodnu nošnju za devojčice i dečake koji se bave folklorom, ali i za manju decu za krštenja i druga slavlja.Foto: Privatna arhivaZa svoje rukotvorine Violeta je sa brojnih manifestacija u Srbiji donela zahvalnice, medalje i pehare i njih će takođe izložiti u svojoj kući u Ličju.Ovaj tekst je deo medijskog projekta „Niš kroz vekove – kulturno nasleđe u funkciji turizma“. Projekat je sufinansiran iz budžeta Grada Niša. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
