Све вести
Фото из чланка: Нишке вестиВиолета 10 година сувенире правила у мраку, а ускоро ће им се потпуно посветити
Шта наводе медији
Виолета Стојиљковић (64) из Ниша, неговатељица у Геронтолошком центру у Нишу, отићи ће наредног месеца у пензију.
Ово наводи један извор
Нишке вести, 4. нов, 11:29 (отвара се у новом прозору)
Нишлијка Виолета Стоиљковић (64), неговатељица у Геронтолошком центру у Нишу, отићи ће наредног месеца у заслужену пензију, али неће седети скршетних руку. Као и годинама уназад израђиваће народну ношњу, правиће сувенире и торбице, осликаваће лејке, сликаће иконе, бавиће се дуборезом...„Са нестрпљењем очекујем одлазак у пензију да се посветим ономе што заиста волим да радим, ручним радовима, сликању, везу, шићу и другим креативним радовима. То је нешто што ме чини срећном, опушта ме, релаксира. Сликала сам, шила, израђивала ручне радове до сада у слободно време, а нисам га имала пуно јер посао неговатељице подразумава смене од 12 сати. Ручним радовима сам се бавила чак 10 година у мраку, уз лампу на гас, јер ми је 10 година била искључена струја у кући. Нисам имала струју од 2014. године до 2024. године и добила сам је после судског спора са Електродистрибуцијом који је трајао пуних седам година. Никада нисам помишљала да одустанем од оног што волим да радим“, истакла је Стојиљковић.Фото: Приватна архиваКазала је да након одласка у пензију планира да се са супругом пресели у Заплање, у село Личје, а кућицу коју тамо имају већ је кренула да сређује.„Моја велика жеља је да то буде право етно домаћинство, да у у кући и у дворишту излажем своје радове. Путоваћу и даље свакако на етно сајмове, а са удружењем „Етно арт“ које сам основала организоваћу као и до сада и ја различита дружења, изложбе и сајмове. Жеља ми је да промовишем старе занате и нашу традицију и да се што више деце и младих заинтересује за њих“, изјавила је Стојиљковић.Према њеним речима, њени
Стојиљковић је изјавила да са нестрпљењем очекује одлазак у пензију да се посвети ручним радовима, сликању, вези, шићу и другим креативним радовима.
Ово наводи један извор
Нишлијка Виолета Стоиљковић (64), неговатељица у Геронтолошком центру у Нишу, отићи ће наредног месеца у заслужену пензију, али неће седети скршетних руку. Као и годинама уназад израђиваће народну ношњу, правиће сувенире и торбице, осликаваће лејке, сликаће иконе, бавиће се дуборезом...„Са нестрпљењем очекујем одлазак у пензију да се посветим ономе што заиста волим да радим, ручним радовима, сликању, везу, шићу и другим креативним радовима. То је нешто што ме чини срећном, опушта ме, релаксира. Сликала сам, шила, израђивала ручне радове до сада у слободно време, а нисам га имала пуно јер посао неговатељице подразумава смене од 12 сати. Ручним радовима сам се бавила чак 10 година у мраку, уз лампу на гас, јер ми је 10 година била искључена струја у кући. Нисам имала струју од 2014. године до 2024. године и добила сам је после судског спора са Електродистрибуцијом који је трајао пуних седам година. Никада нисам помишљала да одустанем од оног што волим да радим“, истакла је Стојиљковић.Фото: Приватна архиваКазала је да након одласка у пензију планира да се са супругом пресели у Заплање, у село Личје, а кућицу коју тамо имају већ је кренула да сређује.„Моја велика жеља је да то буде право етно домаћинство, да у у кући и у дворишту излажем своје радове. Путоваћу и даље свакако на етно сајмове, а са удружењем „Етно арт“ које сам основала организоваћу као и до сада и ја различита дружења, изложбе и сајмове. Жеља ми је да промовишем старе занате и нашу традицију и да се што више деце и младих заинтересује за њих“, изјавила је Стојиљковић.Према њеним речима, њени
Ручним радовима се бавила 10 година у мраку, уз лампу на гас, јер јој струја у кући није била прикључена.
Ово наводи један извор
Нишлијка Виолета Стоиљковић (64), неговатељица у Геронтолошком центру у Нишу, отићи ће наредног месеца у заслужену пензију, али неће седети скршетних руку. Као и годинама уназад израђиваће народну ношњу, правиће сувенире и торбице, осликаваће лејке, сликаће иконе, бавиће се дуборезом...„Са нестрпљењем очекујем одлазак у пензију да се посветим ономе што заиста волим да радим, ручним радовима, сликању, везу, шићу и другим креативним радовима. То је нешто што ме чини срећном, опушта ме, релаксира. Сликала сам, шила, израђивала ручне радове до сада у слободно време, а нисам га имала пуно јер посао неговатељице подразумава смене од 12 сати. Ручним радовима сам се бавила чак 10 година у мраку, уз лампу на гас, јер ми је 10 година била искључена струја у кући. Нисам имала струју од 2014. године до 2024. године и добила сам је после судског спора са Електродистрибуцијом који је трајао пуних седам година. Никада нисам помишљала да одустанем од оног што волим да радим“, истакла је Стојиљковић.Фото: Приватна архиваКазала је да након одласка у пензију планира да се са супругом пресели у Заплање, у село Личје, а кућицу коју тамо имају већ је кренула да сређује.„Моја велика жеља је да то буде право етно домаћинство, да у у кући и у дворишту излажем своје радове. Путоваћу и даље свакако на етно сајмове, а са удружењем „Етно арт“ које сам основала организоваћу као и до сада и ја различита дружења, изложбе и сајмове. Жеља ми је да промовишем старе занате и нашу традицију и да се што више деце и младих заинтересује за њих“, изјавила је Стојиљковић.Према њеним речима, њени
Стојиљковић је била без струје од 2014. до 2024. године, а струју је добила после судског спора са Електродистрибуцијом који је трајао седам година.
Ово наводи један извор
Нишлијка Виолета Стоиљковић (64), неговатељица у Геронтолошком центру у Нишу, отићи ће наредног месеца у заслужену пензију, али неће седети скршетних руку. Као и годинама уназад израђиваће народну ношњу, правиће сувенире и торбице, осликаваће лејке, сликаће иконе, бавиће се дуборезом...„Са нестрпљењем очекујем одлазак у пензију да се посветим ономе што заиста волим да радим, ручним радовима, сликању, везу, шићу и другим креативним радовима. То је нешто што ме чини срећном, опушта ме, релаксира. Сликала сам, шила, израђивала ручне радове до сада у слободно време, а нисам га имала пуно јер посао неговатељице подразумава смене од 12 сати. Ручним радовима сам се бавила чак 10 година у мраку, уз лампу на гас, јер ми је 10 година била искључена струја у кући. Нисам имала струју од 2014. године до 2024. године и добила сам је после судског спора са Електродистрибуцијом који је трајао пуних седам година. Никада нисам помишљала да одустанем од оног што волим да радим“, истакла је Стојиљковић.Фото: Приватна архиваКазала је да након одласка у пензију планира да се са супругом пресели у Заплање, у село Личје, а кућицу коју тамо имају већ је кренула да сређује.„Моја велика жеља је да то буде право етно домаћинство, да у у кући и у дворишту излажем своје радове. Путоваћу и даље свакако на етно сајмове, а са удружењем „Етно арт“ које сам основала организоваћу као и до сада и ја различита дружења, изложбе и сајмове. Жеља ми је да промовишем старе занате и нашу традицију и да се што више деце и младих заинтересује за њих“, изјавила је Стојиљковић.Према њеним речима, њени
Након пензије планира да се са супругом пресели у Заплање, у село Личје, где сређује кућицу.
Ово наводи један извор
Нишлијка Виолета Стоиљковић (64), неговатељица у Геронтолошком центру у Нишу, отићи ће наредног месеца у заслужену пензију, али неће седети скршетних руку. Као и годинама уназад израђиваће народну ношњу, правиће сувенире и торбице, осликаваће лејке, сликаће иконе, бавиће се дуборезом...„Са нестрпљењем очекујем одлазак у пензију да се посветим ономе што заиста волим да радим, ручним радовима, сликању, везу, шићу и другим креативним радовима. То је нешто што ме чини срећном, опушта ме, релаксира. Сликала сам, шила, израђивала ручне радове до сада у слободно време, а нисам га имала пуно јер посао неговатељице подразумава смене од 12 сати. Ручним радовима сам се бавила чак 10 година у мраку, уз лампу на гас, јер ми је 10 година била искључена струја у кући. Нисам имала струју од 2014. године до 2024. године и добила сам је после судског спора са Електродистрибуцијом који је трајао пуних седам година. Никада нисам помишљала да одустанем од оног што волим да радим“, истакла је Стојиљковић.Фото: Приватна архиваКазала је да након одласка у пензију планира да се са супругом пресели у Заплање, у село Личје, а кућицу коју тамо имају већ је кренула да сређује.„Моја велика жеља је да то буде право етно домаћинство, да у у кући и у дворишту излажем своје радове. Путоваћу и даље свакако на етно сајмове, а са удружењем „Етно арт“ које сам основала организоваћу као и до сада и ја различита дружења, изложбе и сајмове. Жеља ми је да промовишем старе занате и нашу традицију и да се што више деце и младих заинтересује за њих“, изјавила је Стојиљковић.Према њеним речима, њени
Стојиљковић је изјавила да жели да њено домаћинство у Личју буде етно домаћинство у коме ће излагати своје радове.
Ово наводи један извор
Нишлијка Виолета Стоиљковић (64), неговатељица у Геронтолошком центру у Нишу, отићи ће наредног месеца у заслужену пензију, али неће седети скршетних руку. Као и годинама уназад израђиваће народну ношњу, правиће сувенире и торбице, осликаваће лејке, сликаће иконе, бавиће се дуборезом...„Са нестрпљењем очекујем одлазак у пензију да се посветим ономе што заиста волим да радим, ручним радовима, сликању, везу, шићу и другим креативним радовима. То је нешто што ме чини срећном, опушта ме, релаксира. Сликала сам, шила, израђивала ручне радове до сада у слободно време, а нисам га имала пуно јер посао неговатељице подразумава смене од 12 сати. Ручним радовима сам се бавила чак 10 година у мраку, уз лампу на гас, јер ми је 10 година била искључена струја у кући. Нисам имала струју од 2014. године до 2024. године и добила сам је после судског спора са Електродистрибуцијом који је трајао пуних седам година. Никада нисам помишљала да одустанем од оног што волим да радим“, истакла је Стојиљковић.Фото: Приватна архиваКазала је да након одласка у пензију планира да се са супругом пресели у Заплање, у село Личје, а кућицу коју тамо имају већ је кренула да сређује.„Моја велика жеља је да то буде право етно домаћинство, да у у кући и у дворишту излажем своје радове. Путоваћу и даље свакако на етно сајмове, а са удружењем „Етно арт“ које сам основала организоваћу као и до сада и ја различита дружења, изложбе и сајмове. Жеља ми је да промовишем старе занате и нашу традицију и да се што више деце и младих заинтересује за њих“, изјавила је Стојиљковић.Према њеним речима, њени
Са удружењем „Етно арт“, које је основала, планира да организује дружења, изложбе и сајмове и да промовише старе занате и традицију.
Ово наводи један извор
Нишлијка Виолета Стоиљковић (64), неговатељица у Геронтолошком центру у Нишу, отићи ће наредног месеца у заслужену пензију, али неће седети скршетних руку. Као и годинама уназад израђиваће народну ношњу, правиће сувенире и торбице, осликаваће лејке, сликаће иконе, бавиће се дуборезом...„Са нестрпљењем очекујем одлазак у пензију да се посветим ономе што заиста волим да радим, ручним радовима, сликању, везу, шићу и другим креативним радовима. То је нешто што ме чини срећном, опушта ме, релаксира. Сликала сам, шила, израђивала ручне радове до сада у слободно време, а нисам га имала пуно јер посао неговатељице подразумава смене од 12 сати. Ручним радовима сам се бавила чак 10 година у мраку, уз лампу на гас, јер ми је 10 година била искључена струја у кући. Нисам имала струју од 2014. године до 2024. године и добила сам је после судског спора са Електродистрибуцијом који је трајао пуних седам година. Никада нисам помишљала да одустанем од оног што волим да радим“, истакла је Стојиљковић.Фото: Приватна архиваКазала је да након одласка у пензију планира да се са супругом пресели у Заплање, у село Личје, а кућицу коју тамо имају већ је кренула да сређује.„Моја велика жеља је да то буде право етно домаћинство, да у у кући и у дворишту излажем своје радове. Путоваћу и даље свакако на етно сајмове, а са удружењем „Етно арт“ које сам основала организоваћу као и до сада и ја различита дружења, изложбе и сајмове. Жеља ми је да промовишем старе занате и нашу традицију и да се што више деце и младих заинтересује за њих“, изјавила је Стојиљковић.Према њеним речима, њени
Стојиљковић је радила у Електронској индустрији 27 година, а после затварања фабрике преквалификовала се за неговатељицу.
Ово наводи један извор
снови да се по читав дан бави креативним радом, оствариће се ускоро, а није тако било годинама јер је „живот однео на сасвим супротну страну“.Фото: Приватна архиваФото: Приватна архиваФото: Приватна архива„Желела сам да упишем уметничку школу, али су родитељи хтели да што пре дођем до свог парчета хлеба па сам уписала машинско-техничку школу. Прихватила сам то као своју судбину и радила сам у Електронској индустрији 27 година. Када је фабрика затворена преквалификовала сам се за неговатељицу и запослила у Геронтолошком центру. Кад сам остала без посла завршила сам и школу иконописа, а онда сам научила и дуборез, златовез, научила сам да израђујем разне украсне предмете и сувенире. Кренула сам да израђујем народну ношњу јер сам знала већ да шијем. У „Југорендгену“ у Електронској сам шила заштитне кецеље за рендген техничаре“, објаснила Стојиљљковић.Додала је да јој за рад не треба много, комад дрвета или платна, комад винове лозе, празна кутија, дашчица, старе новине...Казала је да јој људи пре свега траже да им изради народну ношњу за девојчице и дечаке који се баве фолклором, али и за мању децу за крштења и друга славља.Фото: Приватна архиваЗа своје рукотворине Виолета је са бројних манифестација у Србији донела захвалнице, медаље и пехаре и њих ће такође изложити у својој кући у Личју.Овај текст је део медијског пројекта „Ниш кроз векове – културно наслеђе у функцији туризма“. Пројекат је суфинансиран из буџета Града Ниша. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
Желела је да упише уметничку школу, али је на инсистирање родитеља уписала машинско-техничку школу.
Ово наводи један извор
снови да се по читав дан бави креативним радом, оствариће се ускоро, а није тако било годинама јер је „живот однео на сасвим супротну страну“.Фото: Приватна архиваФото: Приватна архиваФото: Приватна архива„Желела сам да упишем уметничку школу, али су родитељи хтели да што пре дођем до свог парчета хлеба па сам уписала машинско-техничку школу. Прихватила сам то као своју судбину и радила сам у Електронској индустрији 27 година. Када је фабрика затворена преквалификовала сам се за неговатељицу и запослила у Геронтолошком центру. Кад сам остала без посла завршила сам и школу иконописа, а онда сам научила и дуборез, златовез, научила сам да израђујем разне украсне предмете и сувенире. Кренула сам да израђујем народну ношњу јер сам знала већ да шијем. У „Југорендгену“ у Електронској сам шила заштитне кецеље за рендген техничаре“, објаснила Стојиљљковић.Додала је да јој за рад не треба много, комад дрвета или платна, комад винове лозе, празна кутија, дашчица, старе новине...Казала је да јој људи пре свега траже да им изради народну ношњу за девојчице и дечаке који се баве фолклором, али и за мању децу за крштења и друга славља.Фото: Приватна архиваЗа своје рукотворине Виолета је са бројних манифестација у Србији донела захвалнице, медаље и пехаре и њих ће такође изложити у својој кући у Личју.Овај текст је део медијског пројекта „Ниш кроз векове – културно наслеђе у функцији туризма“. Пројекат је суфинансиран из буџета Града Ниша. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
Након губитка посла завршила је школу иконописа, а научила је и дуборез, златовез и израду украсних предмета и сувенира.
Ово наводи један извор
снови да се по читав дан бави креативним радом, оствариће се ускоро, а није тако било годинама јер је „живот однео на сасвим супротну страну“.Фото: Приватна архиваФото: Приватна архиваФото: Приватна архива„Желела сам да упишем уметничку школу, али су родитељи хтели да што пре дођем до свог парчета хлеба па сам уписала машинско-техничку школу. Прихватила сам то као своју судбину и радила сам у Електронској индустрији 27 година. Када је фабрика затворена преквалификовала сам се за неговатељицу и запослила у Геронтолошком центру. Кад сам остала без посла завршила сам и школу иконописа, а онда сам научила и дуборез, златовез, научила сам да израђујем разне украсне предмете и сувенире. Кренула сам да израђујем народну ношњу јер сам знала већ да шијем. У „Југорендгену“ у Електронској сам шила заштитне кецеље за рендген техничаре“, објаснила Стојиљљковић.Додала је да јој за рад не треба много, комад дрвета или платна, комад винове лозе, празна кутија, дашчица, старе новине...Казала је да јој људи пре свега траже да им изради народну ношњу за девојчице и дечаке који се баве фолклором, али и за мању децу за крштења и друга славља.Фото: Приватна архиваЗа своје рукотворине Виолета је са бројних манифестација у Србији донела захвалнице, медаље и пехаре и њих ће такође изложити у својој кући у Личју.Овај текст је део медијског пројекта „Ниш кроз векове – културно наслеђе у функцији туризма“. Пројекат је суфинансиран из буџета Града Ниша. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
Народну ношњу почела је да израђује јер је знала да шије; у „Југорендгену“ у Електронској индустрији шила је заштитне кецеље за рендген техничаре.
Ово наводи један извор
снови да се по читав дан бави креативним радом, оствариће се ускоро, а није тако било годинама јер је „живот однео на сасвим супротну страну“.Фото: Приватна архиваФото: Приватна архиваФото: Приватна архива„Желела сам да упишем уметничку школу, али су родитељи хтели да што пре дођем до свог парчета хлеба па сам уписала машинско-техничку школу. Прихватила сам то као своју судбину и радила сам у Електронској индустрији 27 година. Када је фабрика затворена преквалификовала сам се за неговатељицу и запослила у Геронтолошком центру. Кад сам остала без посла завршила сам и школу иконописа, а онда сам научила и дуборез, златовез, научила сам да израђујем разне украсне предмете и сувенире. Кренула сам да израђујем народну ношњу јер сам знала већ да шијем. У „Југорендгену“ у Електронској сам шила заштитне кецеље за рендген техничаре“, објаснила Стојиљљковић.Додала је да јој за рад не треба много, комад дрвета или платна, комад винове лозе, празна кутија, дашчица, старе новине...Казала је да јој људи пре свега траже да им изради народну ношњу за девојчице и дечаке који се баве фолклором, али и за мању децу за крштења и друга славља.Фото: Приватна архиваЗа своје рукотворине Виолета је са бројних манифестација у Србији донела захвалнице, медаље и пехаре и њих ће такође изложити у својој кући у Личју.Овај текст је део медијског пројекта „Ниш кроз векове – културно наслеђе у функцији туризма“. Пројекат је суфинансиран из буџета Града Ниша. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
Људи јој најчешће траже израду народне ношње за децу која се баве фолклором, као и за мању децу за крштења и друга славља.
Ово наводи један извор
снови да се по читав дан бави креативним радом, оствариће се ускоро, а није тако било годинама јер је „живот однео на сасвим супротну страну“.Фото: Приватна архиваФото: Приватна архиваФото: Приватна архива„Желела сам да упишем уметничку школу, али су родитељи хтели да што пре дођем до свог парчета хлеба па сам уписала машинско-техничку школу. Прихватила сам то као своју судбину и радила сам у Електронској индустрији 27 година. Када је фабрика затворена преквалификовала сам се за неговатељицу и запослила у Геронтолошком центру. Кад сам остала без посла завршила сам и школу иконописа, а онда сам научила и дуборез, златовез, научила сам да израђујем разне украсне предмете и сувенире. Кренула сам да израђујем народну ношњу јер сам знала већ да шијем. У „Југорендгену“ у Електронској сам шила заштитне кецеље за рендген техничаре“, објаснила Стојиљљковић.Додала је да јој за рад не треба много, комад дрвета или платна, комад винове лозе, празна кутија, дашчица, старе новине...Казала је да јој људи пре свега траже да им изради народну ношњу за девојчице и дечаке који се баве фолклором, али и за мању децу за крштења и друга славља.Фото: Приватна архиваЗа своје рукотворине Виолета је са бројних манифестација у Србији донела захвалнице, медаље и пехаре и њих ће такође изложити у својој кући у Личју.Овај текст је део медијског пројекта „Ниш кроз векове – културно наслеђе у функцији туризма“. Пројекат је суфинансиран из буџета Града Ниша. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
За своје рукотворине је са бројних манифестација у Србији донела захвалнице, медаље и пехаре које планира да изложи у кући у Личју.
Ово наводи један извор
снови да се по читав дан бави креативним радом, оствариће се ускоро, а није тако било годинама јер је „живот однео на сасвим супротну страну“.Фото: Приватна архиваФото: Приватна архиваФото: Приватна архива„Желела сам да упишем уметничку школу, али су родитељи хтели да што пре дођем до свог парчета хлеба па сам уписала машинско-техничку школу. Прихватила сам то као своју судбину и радила сам у Електронској индустрији 27 година. Када је фабрика затворена преквалификовала сам се за неговатељицу и запослила у Геронтолошком центру. Кад сам остала без посла завршила сам и школу иконописа, а онда сам научила и дуборез, златовез, научила сам да израђујем разне украсне предмете и сувенире. Кренула сам да израђујем народну ношњу јер сам знала већ да шијем. У „Југорендгену“ у Електронској сам шила заштитне кецеље за рендген техничаре“, објаснила Стојиљљковић.Додала је да јој за рад не треба много, комад дрвета или платна, комад винове лозе, празна кутија, дашчица, старе новине...Казала је да јој људи пре свега траже да им изради народну ношњу за девојчице и дечаке који се баве фолклором, али и за мању децу за крштења и друга славља.Фото: Приватна архиваЗа своје рукотворине Виолета је са бројних манифестација у Србији донела захвалнице, медаље и пехаре и њих ће такође изложити у својој кући у Личју.Овај текст је део медијског пројекта „Ниш кроз векове – културно наслеђе у функцији туризма“. Пројекат је суфинансиран из буџета Града Ниша. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
Текст је део медијског пројекта „Ниш кроз векове, културно наслеђе у функцији туризма“, суфинансираног из буџета Града Ниша.
Ово наводи један извор
снови да се по читав дан бави креативним радом, оствариће се ускоро, а није тако било годинама јер је „живот однео на сасвим супротну страну“.Фото: Приватна архиваФото: Приватна архиваФото: Приватна архива„Желела сам да упишем уметничку школу, али су родитељи хтели да што пре дођем до свог парчета хлеба па сам уписала машинско-техничку школу. Прихватила сам то као своју судбину и радила сам у Електронској индустрији 27 година. Када је фабрика затворена преквалификовала сам се за неговатељицу и запослила у Геронтолошком центру. Кад сам остала без посла завршила сам и школу иконописа, а онда сам научила и дуборез, златовез, научила сам да израђујем разне украсне предмете и сувенире. Кренула сам да израђујем народну ношњу јер сам знала већ да шијем. У „Југорендгену“ у Електронској сам шила заштитне кецеље за рендген техничаре“, објаснила Стојиљљковић.Додала је да јој за рад не треба много, комад дрвета или платна, комад винове лозе, празна кутија, дашчица, старе новине...Казала је да јој људи пре свега траже да им изради народну ношњу за девојчице и дечаке који се баве фолклором, али и за мању децу за крштења и друга славља.Фото: Приватна архиваЗа своје рукотворине Виолета је са бројних манифестација у Србији донела захвалнице, медаље и пехаре и њих ће такође изложити у својој кући у Личју.Овај текст је део медијског пројекта „Ниш кроз векове – културно наслеђе у функцији туризма“. Пројекат је суфинансиран из буџета Града Ниша. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
Уз сваки навод стоје медији који га преносе; навод из једног извора носи име тог медија. Слагање медија није независна потврда догађаја.
Разликује се
У овој анализи нису утврђене разлике у наводима.