„Каква је? Каква јој је коса? Како се смеје? Да ли већ комуницира? Како ће нас прихватити?“. Питања Кристине Јањовић Џевердановић и њеног супруга Николе почела су много пре него што су упознали Вику, девојчицу коју… Цео текст
„Каква је? Каква јој је коса? Како се смеје? Да ли већ комуницира? Како ће нас прихватити?“. Питања Кристине Јањовић Џевердановић и њеног супруга Николе почела су много пре него што су упознали Вику, девојчицу коју ће касније усвојити. Две године чекали су позив Центра за социјални рад. Када је коначно стигао, Вика је имала нешто мање од годину дана.
Пре сусрета су знали да јој је развој застао током шестог месеца живота. Са скоро једанаест месеци није седела, слабо је пузала, а лекари су застој процењивали као последицу емоционалног лишавања. Оно за шта нису били припремљени био је начин на који је беба реаговала на људе. „Нису нас припремили на дом, на потпуну тишину, отупелост и одсуство свести о сопственом постојању“, записала је Кристина у књизи „Вика“.
Када је стигла у нови дом, приликом успављивања Вика би пригрлила своје ћебенце, ставила палац у уста и почела да се удара леђима о ограду кревета. Није тражила помоћ одраслих. Када би била узнемирена, покушавала је сама да се умири. За дете које је раније живело без стабилне родитељске бриге, такво понашање може бити начин суочавања са емоцијама, објашњава психолошкиња, РЕ, КБТ и ЕМДР психотерапеуткиња и практичарка терапије игром Николина Милосављевић, која ради са децом, адолесцентима и родитељима и има искуство у раду са децом из хранитељских и усвојитељских породица.
„Деца без родитељског старања свакодневно могу доживљавати ситуације у којима нису задовољене основне емоционалне потребе, попут заштите, сигурности и утехе од одрасле особе. Због тога могу развити дубок осећај одбачености и страх од напуштања“, каже Милосављевић.
Нека деца због тога постају веома везана за одрасле и тешко подносе раздвајање. Друга се повлаче, тешко прихватају блискост и не траже утеху када су уплашена или узнемирена. Понекад тешко подносе и додир. Родитељима таква понашања могу бити посебно тешка за разумевање. Дете које одбија утеху може изгледати као да одбија родитеља, док дете које непрестано тражи близину може деловати захтевно. Иза оба понашања, међутим, може стајати страх од поновног напуштања. Зато, каже Милосављевић, родитељи не би требало да покушавају сами да разумеју сложенија трауматска искуства детета, већ да по потреби укључе стручњаке обучене за рад са траумом код деце и адолесцената.
Породица почиње пре усвојења
За Кристину и Николу одлука о усвојењу дошла је након неуспеле вантелесне оплодње. Обратили су се Центру за социјални рад, поднели молбу, разговарали са тимом који чине социјални радник, педагог, психолог и правник, прикупљали документацију и похађали школу родитељства. Усвојење у Србији не значи да свака породица која жели дете може бити изабрана за свако дете. Деца се разликују по узрасту, претходним искуствима, здравственом стању и потребама, па се тражи породица која одговара конкретном детету, према процени стручног тима Центра за социјални рад. Према подацима Министарства за бригу о породици и демографију, током 2024. године у Србији је усвојено 53 деце. Почетком 2025. године, 309 деце било је евидентирано као подобно за усвојење, док је било 752 потенцијална усвојитеља. Број потенцијалних родитеља зато не говори сам по себи колико деце може бити усвојено. Између детета и породице мора постојати подударност њихових потреба и могућности.
За Кристину и Николу чекање је трајало две године. А онда је стигао позив.
Дете које учи да одрасли остају
Вика је била премала да разуме шта се догађа. Старија деца, међутим, у нови дом могу донети и сећања на живот који су оставили иза себе. Ана Симоновић усвојила је двојицу браће, дечаке од 12 и 10 година после 11 покушаја вантелесне оплодње. Пре усвојења били су у хранитељским породицама.
„Били су потпуно социјално запуштени. Млађи није знао ни да чита ни да пише, а био је четврти разред основне школе“, каже Ана.
Њихово прилагођавање новој породици није било једино са чим су морали да се суоче. У школи су доживели вршњачко насиље због тога што су усвојени. „Неразумевање, неприхватање, истицање да је то што су усвојени нешто лоше“, описује Ана искуство својих синова. Деца која долазе из система социјалне заштите могу имати тешкоће и у односима са вршњацима и наставницима, каже Ивана Михић, ванредна професорка Одељења за психологију Филозофског факултета Универзитета у Новом Саду. Претходна искуства могу се одразити на учење, емоционалну регулацију и социо-емоционални развој, а дете се може суочити и са стереотипима и предрасудама због самог усвојења. Због тога породица и образовни систем треба да сарађују и да подрже дете, сматра Михић. Усвојитељ треба да подржи дететове односе са наставницима и вршњацима, док образовни систем треба да буде упознат са специфичностима деце која су имала искуства губитка, занемаривања или нестабилности.
Код Вике је однос према другима изгледао другачије. У вртићу је од првог дана била самостална. Када би неко од деце плакао при одвајању од родитеља, узимала би га за руку и уводила са собом. Када јој нешто није било по вољи, није ударала, већ гризла. Тај проблем је временом нестао. А онда је почела да прилази дрвећу, грли га и шапуће: „Ту сам, дрво.“ Тако ју је учила Кристина – да се повеже са природом.
Истовремено је почела да тражи контакт са људима. Јављала се непознатима на улици, прилазила бакама и декама, љубила им руке и грлила их. Родитељима је објашњено да потреба за пажњом може бити очекивана код детета којем је у раном периоду пажња била ускраћена.
„Ту сам“
Вика данас на фотографијама из дома препознаје „тужну бебу“. Дуго није разумела да је њено име Вика. За Кристину је то отворило питање колико мала деца могу носити искуства којих можда не могу свесно да се сете. Код старије деце питање прошлости може бити још сложеније. Она могу памтити биолошке родитеље, претходне домове, хранитељске породице и околности које су претходиле усвојењу. Зато усвојењем не престаје питање идентитета. Напротив, оно тек почиње да добија нове слојеве. Ивана Михић сматра да разговор о усвојењу треба почети док је дете мало, прилагођавајући начин разговора његовом узрасту.
„Важно је водити рачуна о томе како се прича о биолошким родитељима детета, јер ипак су они део детета, и слати поруку да је дете прихваћено и вољено баш онакво какво је“, каже Михић.
Усвојено дете, додаје она, не треба да бира између својих идентитета.
„Усвојено дете заувек припада двема породицама: биолошкој у којој је рођено и усвојитељској у којој одраста. Та два идентитета некако треба објединити.“
Зато родитељ не треба да ћути о прошлости детета. Напротив, отворен разговор може помоћи детету да разуме сопствену животну причу. То посебно важи за старију децу. „То су деца која су већ свесна да су усвојена. Са њима можемо о свему да разговарамо, да све заједно решавамо и да растемо као породица“, каже Ана. Са млађом децом, међутим, прича мора имати другачији облик. Кристина је Вики од почетка причала о девојчици по имену Вика коју су она и Никола дуго замишљали и желели. Данас Вика зна да деца долазе на свет из стомака. Зна и да је Кристина није родила. Али зна још нешто. Стигла је „директно из мамине душе“. И то поносно воли да каже.
Љубав не мора да се догоди првог дана
За Николу Јововића, оца усвојене тринаестогодишње Сташе и петогодишњег биолошког сина Саве, одлука да постане усвојитељ дошла је након суочавања са стерилитетом. Седам година након дијагнозе он и супруга усвојили су Сташу. Петнаест година касније добили су Саву. Његова дилема није била да ли жели да буде отац, већ да ли је спреман да прихвати дете које можда неће одговарати слици коју је раније имао о родитељству.
„Тестирао сам себе у односу са децом и видео да могу пружити љубав било ком детету“, каже Никола.
Та спремност важна је зато што усвојење није тренутак у којем се све завршава. Доласком детета почиње однос који тек треба изградити.
Ивана Михић љубав између родитеља и детета не посматра као осећање које мора да постоји већ првог тренутка.
„Љубав је осећање које се између родитеља и детета развија, без обзира на то да ли се ради о биолошком родитељству или родитељству усвојењем.“ Та веза настаје кроз свакодневне бриге, интеракције и искуства. Важна је и родитељска присутност-способност одраслог да примети, препозна и одговори на физичке, емоционалне, социјалне и когнитивне потребе детета.
Родитељ не мора бити савршен, каже Михић. Дете не тражи идеалног родитеља, већ одраслог који је аутентичан, присутан, емоционално доступан, заинтересован и прихватајући. То је посебно важно тамо где поверење не настаје одмах. Дете које је доживело губитак, напуштање или нестабилност можда неће одмах моћи да поверује да ће одрасла особа остати ту. Зато се сигурност не доказује једном великом гестом. Доказује се изнова. Кроз храњење. Успављивање. Разговор. Границе. Повратак кући. Долазак по дете у вртић. Одговор на исто питање по ко зна који пут. Кроз искуство да је одрасли ту и да ће И остати ту.
Породица која се пронашла
Поверење се не добија решењем о усвојењу. Оно се гради свакодневно: доследношћу, бригом, разговором, прихватањем дететове прошлости и спремношћу родитеља да разуме понашање које понекад није лако разумети. „Та дубока веза се развија постепено, на темељу свакодневних искустава и интеракција са дететом“, објашњава Михић. За неке породице то значи да ће учити заједно са дететом, уз подршку психолога, терапеута, школе или вртића. За друге ће најважнији део бити разговор о прошлости, одговарање на питања и прихватање емоција које дете доноси са собом. Породица може бити заснована решењем о усвојењу, али осећај припадања настаје много спорије. Настаје када дете довољно пута искуси да одрасли долази када каже да ће доћи. Да га неко чека. Да га неко слуша. Да сме да пита. Да сме да буде љуто. Да сме да воли. Да не мора да бира између онога што је било и онога што сада јесте.
Вика данас одраста уз причу о породици која није настала тако што сви личе једни на друге, већ тако што су једни друге пронашли. Кристина је пореди са причом о Моглију.
„Баш као што њен омиљени јунак Могли расте са својом породицом вукова, тако и наш чопор сваког дана расте од љубави за коју није потребно да личимо једни на друге, а још мање да нам венама тече иста крв, већ само да имамо отворена срца и да се волимо највише.“
* Трећенаграђени текст полазника пете генерације Пресс академије – школе новинарства Нове економије, Медиа и реформ центра Ниш и Форума жена Пријепоље
