„Kakva je? Kakva joj je kosa? Kako se smeje? Da li već komunicira? Kako će nas prihvatiti?“. Pitanja Kristine Janjović Dževerdanović i njenog supruga Nikole počela su mnogo pre nego što su upoznali Viku, devojčicu koju… Ceo tekst
„Kakva je? Kakva joj je kosa? Kako se smeje? Da li već komunicira? Kako će nas prihvatiti?“. Pitanja Kristine Janjović Dževerdanović i njenog supruga Nikole počela su mnogo pre nego što su upoznali Viku, devojčicu koju će kasnije usvojiti. Dve godine čekali su poziv Centra za socijalni rad. Kada je konačno stigao, Vika je imala nešto manje od godinu dana.
Pre susreta su znali da joj je razvoj zastao tokom šestog meseca života. Sa skoro jedanaest meseci nije sedela, slabo je puzala, a lekari su zastoj procenjivali kao posledicu emocionalnog lišavanja. Ono za šta nisu bili pripremljeni bio je način na koji je beba reagovala na ljude. „Nisu nas pripremili na dom, na potpunu tišinu, otupelost i odsustvo svesti o sopstvenom postojanju“, zapisala je Kristina u knjizi „Vika“.
Kada je stigla u novi dom, prilikom uspavljivanja Vika bi prigrlila svoje ćebence, stavila palac u usta i počela da se udara leđima o ogradu kreveta. Nije tražila pomoć odraslih. Kada bi bila uznemirena, pokušavala je sama da se umiri. Za dete koje je ranije živelo bez stabilne roditeljske brige, takvo ponašanje može biti način suočavanja sa emocijama, objašnjava psihološkinja, RE, KBT i EMDR psihoterapeutkinja i praktičarka terapije igrom Nikolina Milosavljević, koja radi sa decom, adolescentima i roditeljima i ima iskustvo u radu sa decom iz hraniteljskih i usvojiteljskih porodica.
„Deca bez roditeljskog staranja svakodnevno mogu doživljavati situacije u kojima nisu zadovoljene osnovne emocionalne potrebe, poput zaštite, sigurnosti i utehe od odrasle osobe. Zbog toga mogu razviti dubok osećaj odbačenosti i strah od napuštanja“, kaže Milosavljević.
Neka deca zbog toga postaju veoma vezana za odrasle i teško podnose razdvajanje. Druga se povlače, teško prihvataju bliskost i ne traže utehu kada su uplašena ili uznemirena. Ponekad teško podnose i dodir. Roditeljima takva ponašanja mogu biti posebno teška za razumevanje. Dete koje odbija utehu može izgledati kao da odbija roditelja, dok dete koje neprestano traži blizinu može delovati zahtevno. Iza oba ponašanja, međutim, može stajati strah od ponovnog napuštanja. Zato, kaže Milosavljević, roditelji ne bi trebalo da pokušavaju sami da razumeju složenija traumatska iskustva deteta, već da po potrebi uključe stručnjake obučene za rad sa traumom kod dece i adolescenata.
Porodica počinje pre usvojenja
Za Kristinu i Nikolu odluka o usvojenju došla je nakon neuspele vantelesne oplodnje. Obratili su se Centru za socijalni rad, podneli molbu, razgovarali sa timom koji čine socijalni radnik, pedagog, psiholog i pravnik, prikupljali dokumentaciju i pohađali školu roditeljstva. Usvojenje u Srbiji ne znači da svaka porodica koja želi dete može biti izabrana za svako dete. Deca se razlikuju po uzrastu, prethodnim iskustvima, zdravstvenom stanju i potrebama, pa se traži porodica koja odgovara konkretnom detetu, prema proceni stručnog tima Centra za socijalni rad. Prema podacima Ministarstva za brigu o porodici i demografiju, tokom 2024. godine u Srbiji je usvojeno 53 dece. Početkom 2025. godine, 309 dece bilo je evidentirano kao podobno za usvojenje, dok je bilo 752 potencijalna usvojitelja. Broj potencijalnih roditelja zato ne govori sam po sebi koliko dece može biti usvojeno. Između deteta i porodice mora postojati podudarnost njihovih potreba i mogućnosti.
Za Kristinu i Nikolu čekanje je trajalo dve godine. A onda je stigao poziv.
Dete koje uči da odrasli ostaju
Vika je bila premala da razume šta se događa. Starija deca, međutim, u novi dom mogu doneti i sećanja na život koji su ostavili iza sebe. Ana Simonović usvojila je dvojicu braće, dečake od 12 i 10 godina posle 11 pokušaja vantelesne oplodnje. Pre usvojenja bili su u hraniteljskim porodicama.
„Bili su potpuno socijalno zapušteni. Mlađi nije znao ni da čita ni da piše, a bio je četvrti razred osnovne škole“, kaže Ana.
Njihovo prilagođavanje novoj porodici nije bilo jedino sa čim su morali da se suoče. U školi su doživeli vršnjačko nasilje zbog toga što su usvojeni. „Nerazumevanje, neprihvatanje, isticanje da je to što su usvojeni nešto loše“, opisuje Ana iskustvo svojih sinova. Deca koja dolaze iz sistema socijalne zaštite mogu imati teškoće i u odnosima sa vršnjacima i nastavnicima, kaže Ivana Mihić, vanredna profesorka Odeljenja za psihologiju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu. Prethodna iskustva mogu se odraziti na učenje, emocionalnu regulaciju i socio-emocionalni razvoj, a dete se može suočiti i sa stereotipima i predrasudama zbog samog usvojenja. Zbog toga porodica i obrazovni sistem treba da sarađuju i da podrže dete, smatra Mihić. Usvojitelj treba da podrži detetove odnose sa nastavnicima i vršnjacima, dok obrazovni sistem treba da bude upoznat sa specifičnostima dece koja su imala iskustva gubitka, zanemarivanja ili nestabilnosti.
Kod Vike je odnos prema drugima izgledao drugačije. U vrtiću je od prvog dana bila samostalna. Kada bi neko od dece plakao pri odvajanju od roditelja, uzimala bi ga za ruku i uvodila sa sobom. Kada joj nešto nije bilo po volji, nije udarala, već grizla. Taj problem je vremenom nestao. A onda je počela da prilazi drveću, grli ga i šapuće: „Tu sam, drvo.“ Tako ju je učila Kristina – da se poveže sa prirodom.
Istovremeno je počela da traži kontakt sa ljudima. Javljala se nepoznatima na ulici, prilazila bakama i dekama, ljubila im ruke i grlila ih. Roditeljima je objašnjeno da potreba za pažnjom može biti očekivana kod deteta kojem je u ranom periodu pažnja bila uskraćena.
„Tu sam“
Vika danas na fotografijama iz doma prepoznaje „tužnu bebu“. Dugo nije razumela da je njeno ime Vika. Za Kristinu je to otvorilo pitanje koliko mala deca mogu nositi iskustva kojih možda ne mogu svesno da se sete. Kod starije dece pitanje prošlosti može biti još složenije. Ona mogu pamtiti biološke roditelje, prethodne domove, hraniteljske porodice i okolnosti koje su prethodile usvojenju. Zato usvojenjem ne prestaje pitanje identiteta. Naprotiv, ono tek počinje da dobija nove slojeve. Ivana Mihić smatra da razgovor o usvojenju treba početi dok je dete malo, prilagođavajući način razgovora njegovom uzrastu.
„Važno je voditi računa o tome kako se priča o biološkim roditeljima deteta, jer ipak su oni deo deteta, i slati poruku da je dete prihvaćeno i voljeno baš onakvo kakvo je“, kaže Mihić.
Usvojeno dete, dodaje ona, ne treba da bira između svojih identiteta.
„Usvojeno dete zauvek pripada dvema porodicama: biološkoj u kojoj je rođeno i usvojiteljskoj u kojoj odrasta. Ta dva identiteta nekako treba objediniti.“
Zato roditelj ne treba da ćuti o prošlosti deteta. Naprotiv, otvoren razgovor može pomoći detetu da razume sopstvenu životnu priču. To posebno važi za stariju decu. „To su deca koja su već svesna da su usvojena. Sa njima možemo o svemu da razgovaramo, da sve zajedno rešavamo i da rastemo kao porodica“, kaže Ana. Sa mlađom decom, međutim, priča mora imati drugačiji oblik. Kristina je Viki od početka pričala o devojčici po imenu Vika koju su ona i Nikola dugo zamišljali i želeli. Danas Vika zna da deca dolaze na svet iz stomaka. Zna i da je Kristina nije rodila. Ali zna još nešto. Stigla je „direktno iz mamine duše“. I to ponosno voli da kaže.
Ljubav ne mora da se dogodi prvog dana
Za Nikolu Jovovića, oca usvojene trinaestogodišnje Staše i petogodišnjeg biološkog sina Save, odluka da postane usvojitelj došla je nakon suočavanja sa sterilitetom. Sedam godina nakon dijagnoze on i supruga usvojili su Stašu. Petnaest godina kasnije dobili su Savu. Njegova dilema nije bila da li želi da bude otac, već da li je spreman da prihvati dete koje možda neće odgovarati slici koju je ranije imao o roditeljstvu.
„Testirao sam sebe u odnosu sa decom i video da mogu pružiti ljubav bilo kom detetu“, kaže Nikola.
Ta spremnost važna je zato što usvojenje nije trenutak u kojem se sve završava. Dolaskom deteta počinje odnos koji tek treba izgraditi.
Ivana Mihić ljubav između roditelja i deteta ne posmatra kao osećanje koje mora da postoji već prvog trenutka.
„Ljubav je osećanje koje se između roditelja i deteta razvija, bez obzira na to da li se radi o biološkom roditeljstvu ili roditeljstvu usvojenjem.“ Ta veza nastaje kroz svakodnevne brige, interakcije i iskustva. Važna je i roditeljska prisutnost-sposobnost odraslog da primeti, prepozna i odgovori na fizičke, emocionalne, socijalne i kognitivne potrebe deteta.
Roditelj ne mora biti savršen, kaže Mihić. Dete ne traži idealnog roditelja, već odraslog koji je autentičan, prisutan, emocionalno dostupan, zainteresovan i prihvatajući. To je posebno važno tamo gde poverenje ne nastaje odmah. Dete koje je doživelo gubitak, napuštanje ili nestabilnost možda neće odmah moći da poveruje da će odrasla osoba ostati tu. Zato se sigurnost ne dokazuje jednom velikom gestom. Dokazuje se iznova. Kroz hranjenje. Uspavljivanje. Razgovor. Granice. Povratak kući. Dolazak po dete u vrtić. Odgovor na isto pitanje po ko zna koji put. Kroz iskustvo da je odrasli tu i da će I ostati tu.
Porodica koja se pronašla
Poverenje se ne dobija rešenjem o usvojenju. Ono se gradi svakodnevno: doslednošću, brigom, razgovorom, prihvatanjem detetove prošlosti i spremnošću roditelja da razume ponašanje koje ponekad nije lako razumeti. „Ta duboka veza se razvija postepeno, na temelju svakodnevnih iskustava i interakcija sa detetom“, objašnjava Mihić. Za neke porodice to znači da će učiti zajedno sa detetom, uz podršku psihologa, terapeuta, škole ili vrtića. Za druge će najvažniji deo biti razgovor o prošlosti, odgovaranje na pitanja i prihvatanje emocija koje dete donosi sa sobom. Porodica može biti zasnovana rešenjem o usvojenju, ali osećaj pripadanja nastaje mnogo sporije. Nastaje kada dete dovoljno puta iskusi da odrasli dolazi kada kaže da će doći. Da ga neko čeka. Da ga neko sluša. Da sme da pita. Da sme da bude ljuto. Da sme da voli. Da ne mora da bira između onoga što je bilo i onoga što sada jeste.
Vika danas odrasta uz priču o porodici koja nije nastala tako što svi liče jedni na druge, već tako što su jedni druge pronašli. Kristina je poredi sa pričom o Mogliju.
„Baš kao što njen omiljeni junak Mogli raste sa svojom porodicom vukova, tako i naš čopor svakog dana raste od ljubavi za koju nije potrebno da ličimo jedni na druge, a još manje da nam venama teče ista krv, već samo da imamo otvorena srca i da se volimo najviše.“
* Trećenagrađeni tekst polaznika pete generacije Press akademije – škole novinarstva Nove ekonomije, Media i reform centra Niš i Foruma žena Prijepolje