ДруштвоПрви објавио Nova ekonomija, 5. нов, 15:17

Усвојитељи и стручњаци описују како се поверење изграђује у усвојеним породицама у Србији

1 медиј · 1 текст · 1 изворни Истражи мрежу

Шта наводе медији

Кристина Јањовић Џевердановић и њен супруг Никола чекали су позив Центра за социјални рад две године пре него што су упознали девојчицу Вику, коју су касније усвојили; када је позив стигао, Вика је имала нешто мање од годину дана.
Ово наводи један извор
- Нова економија, 5. нов, 15:17 (отвара се у новом прозору)„Каква је? Каква јој је коса? Како се смеје? Да ли већ комуницира? Како ће нас прихватити?“. Питања Кристине Јањовић Џевердановић и њеног супруга Николе почела су много пре него што су упознали Вику, девојчицу коју ће касније усвојити. Две године чекали су позив Центра за социјални рад. Када је коначно стигао, Вика је имала нешто мање од годину дана. Пре сусрета су знали да јој је развој застао током шестог месеца живота. Са скоро једанаест месеци није седела, слабо је пузала, а лекари су застој процењивали као последицу емоционалног лишавања. Оно за шта нису били припремљени био је начин на који је беба реаговала на људе. „Нису нас припремили на дом, на потпуну тишину, отупелост и одсуство свести о сопственом постојању“, записала је Кристина у књизи „Вика“. Када је стигла у нови дом, приликом успављивања Вика би пригрлила своје ћебенце, ставила палац у уста и почела да се удара леђима о ограду кревета. Није тражила помоћ одраслих. Када би била узнемирена, покушавала је сама да се умири. За дете које је раније живело без стабилне родитељске бриге, такво понашање може бити начин суочавања са емоцијама, објашњава психолошкиња, РЕ, КБТ и ЕМДР психотерапеуткиња и практичарка терапије игром Николина Милосављевић, која ради са децом, адолесцентима и родитељима и има искуство у раду са децом из хранитељских и усвојитељских породица. „Деца без родитељског старања свакодневно могу доживљавати ситуације у којима нису задовољене основне емоционалне потребе, попут заштите, сигурности и утехе од одрасле особе. Због тога могу развити дубок осећај одбачености и страх од напуштања“, каже Милосављевић. Нека деца због тога постају веома везана за одрасле и тешко подносе раздвајање. Друга се повлаче, тешко прихватају блискост и не траже утеху када су уплашена или узнемирена. Понекад тешко подносе и додир. Родитељима таква понашања могу бити посебно тешка за разумевање. Дете које одбија утеху може изгледати као да одбија родитеља, док дете које непрестано тражи близину може деловати захтевно. Иза оба понашања, међутим, може стајати страх од поновног напуштања. Зато, каже Милосављевић, родитељи не би требало да покушавају сами да разумеју сложенија трауматска искуства детета, већ да по потреби укључе стручњаке обучене за рад са траумом код деце и адолесцената. Породица почиње пре усвојења За Кристину и Николу одлука о усвојењу дошла је након неуспеле вантелесне оплодње. Обратили су се Центру за социјални рад, поднели молбу, разговарали са тимом који чине социјални радник, педагог, психолог и правник, прикупљали документацију и похађали школу родитељства. Усвојење у Србији не значи да свака породица која жели дете може бити изабрана за свако дете. Деца се разликују по узрасту, претходним искуствима, здравственом стању и потребама, па се тражи породица која одговара конкретном детету, према процени стручног тима Центра за социјални рад. Према подацима Министарства за бригу о породици и демографију, током 2024. године у Србији је усвојено 53 деце. Почетком 2025. године, 309 деце било је евидентирано као подобно за усвојење, док је било 752 потенцијална усвојитеља. Број потенцијалних родитеља зато не говори сам по себи колико деце може бити усвојено. Између детета и породице мора постојати подударност њихових потреба и могућности. За Кристину и Николу чекање је трајало две године. А онда је стигао позив.
Пре сусрета су родитељи знали да је Викин развој застао током шестог месеца живота; са скоро једанаест месеци није седела и слабо је пузала, а лекари су застој процењивали као последицу емоционалног лишавања.
Ово наводи један извор
- Нова економија, 5. нов, 15:17 (отвара се у новом прозору)Пре сусрета су знали да јој је развој застао током шестог месеца живота. Са скоро једанаест месеци није седела, слабо је пузала, а лекари су застој процењивали као последицу емоционалног лишавања. Оно за шта нису били припремљени био је начин на који је беба реаговала на људе. „Нису нас припремили на дом, на потпуну тишину, отупелост и одсуство свести о сопственом постојању“, записала је Кристина у књизи „Вика“.
Кристина је у књизи „Вика“ записала да нису били припремљени на бебину реакцију на људе: „потпуну тишину, отупелост и одсуство свести о сопственом постојању“.
Ово наводи један извор
- Нова економија, 5. нов, 15:17 (отвара се у новом прозору)Пре сусрета су знали да јој је развој застао током шестог месеца живота. Са скоро једанаест месеци није седела, слабо је пузала, а лекари су застој процењивали као последицу емоционалног лишавања. Оно за шта нису били припремљени био је начин на који је беба реаговала на људе. „Нису нас припремили на дом, на потпуну тишину, отупелост и одсуство свести о сопственом постојању“, записала је Кристина у књизи „Вика“.
Психологкиња Николина Милосављевић, која ради са децом, адолесцентима и родитељима, објашњава да само-умиривање бебе која раније није имала стабилну родитељску бригу може бити начин суочавања са емоцијама.
Ово наводи један извор
- Нова економија, 5. нов, 15:17 (отвара се у новом прозору)Када је стигла у нови дом, приликом успављивања Вика би пригрлила своје ћебенце, ставила палац у уста и почела да се удара леђима о ограду кревета. Није тражила помоћ одраслих. Када би била узнемирена, покушавала је сама да се умири. За дете које је раније живело без стабилне родитељске бриге, такво понашање може бити начин суочавања са емоцијама, објашњава психолошкиња, РЕ, КБТ и ЕМДР психотерапеуткиња и практичарка терапије игром Николина Милосављевић, која ради са децом, адолесцентима и родитељима и има искуство у раду са децом из хранитељских и усвојитељских породица.
Милосављевић каже да деца без родитељског старања могу развити дубок осећај одбачености и страх од напуштања, и препоручује родитељима да укључе стручњаке обучене за рад са траумом код деце.
Ово наводи један извор
- Нова економија, 5. нов, 15:17 (отвара се у новом прозору)„Деца без родитељског старања свакодневно могу доживљавати ситуације у којима нису задовољене основне емоционалне потребе, попут заштите, сигурности и утехе од одрасле особе. Због тога могу развити дубок осећај одбачености и страх од напуштања“, каже Милосављевић. Нека деца због тога постају веома везана за одрасле и тешко подносе раздвајање. Друга се повлаче, тешко прихватају блискост и не траже утеху када су уплашена или узнемирена. Понекад тешко подносе и додир. Родитељима таква понашања могу бити посебно тешка за разумевање. Дете које одбија утеху може изгледати као да одбија родитеља, док дете које непрестано тражи близину може деловати захтевно. Иза оба понашања, међутим, може стајати страх од поновног напуштања. Зато, каже Милосављевић, родитељи не би требало да покушавају сами да разумеју сложенија трауматска искуства детета, већ да по потреби укључе стручњаке обучене за рад са траумом код деце и адолесцената.
Одлука Кристине и Николе о усвојењу дошла је након неуспеле вантелесне оплодње; поднели су молбу Центру за социјални рад, прикупљали документацију и похађали школу родитељства.
Ово наводи један извор
- Нова економија, 5. нов, 15:17 (отвара се у новом прозору)За Кристину и Николу одлука о усвојењу дошла је након неуспеле вантелесне оплодње. Обратили су се Центру за социјални рад, поднели молбу, разговарали са тимом који чине социјални радник, педагог, психолог и правник, прикупљали документацију и похађали школу родитељства. Усвојење у Србији не значи да свака породица која жели дете може бити изабрана за свако дете. Деца се разликују по узрасту, претходним искуствима, здравственом стању и потребама, па се тражи породица која одговара конкретном детету, према процени стручног тима Центра за социјални рад. Према подацима Министарства за бригу о породици и демографију, током 2024. године у Србији је усвојено 53 деце. Почетком 2025. године, 309 деце било је евидентирано као подобно за усвојење, док је било 752 потенцијална усвојитеља. Број потенцијалних родитеља зато не говори сам по себи колико деце може бити усвојено. Између детета и породице мора постојати подударност њихових потреба и могућности.
Према подацима Министарства за бригу о породици и демографију, током 2024. године у Србији је усвојено 53 деце; почетком 2025. године 309 деце било је евидентирано као подобно за усвојење, а било је 752 потенцијална усвојитеља.
Ово наводи један извор
- Нова економија, 5. нов, 15:17 (отвара се у новом прозору)За Кристину и Николу одлука о усвојењу дошла је након неуспеле вантелесне оплодње. Обратили су се Центру за социјални рад, поднели молбу, разговарали са тимом који чине социјални радник, педагог, психолог и правник, прикупљали документацију и похађали школу родитељства. Усвојење у Србији не значи да свака породица која жели дете може бити изабрана за свако дете. Деца се разликују по узрасту, претходним искуствима, здравственом стању и потребама, па се тражи породица која одговара конкретном детету, према процени стручног тима Центра за социјални рад. Према подацима Министарства за бригу о породици и демографију, током 2024. године у Србији је усвојено 53 деце. Почетком 2025. године, 309 деце било је евидентирано као подобно за усвојење, док је било 752 потенцијална усвојитеља. Број потенцијалних родитеља зато не говори сам по себи колико деце може бити усвојено. Између детета и породице мора постојати подударност њихових потреба и могућности.
Ана Симоновић усвојила је двојицу браће, дечаке од 12 и 10 година, после 11 покушаја вантелесне оплодње; пре усвојења били су у хранитељским породицама.
Ово наводи један извор
- Нова економија, 5. нов, 15:17 (отвара се у новом прозору)Вика је била премала да разуме шта се догађа. Старија деца, међутим, у нови дом могу донети и сећања на живот који су оставили иза себе. Ана Симоновић усвојила је двојицу браће, дечаке од 12 и 10 година после 11 покушаја вантелесне оплодње. Пре усвојења били су у хранитељским породицама.
Ана каже да су дечаци били потпуно социјално запуштени и да млађи, иако у четвртом разреду основне школе, није знао ни да чита ни да пише.
Ово наводи један извор
- Нова економија, 5. нов, 15:17 (отвара се у новом прозору)„Били су потпуно социјално запуштени. Млађи није знао ни да чита ни да пише, а био је четврти разред основне школе“, каже Ана.
Ивана Михић, ванредна професорка Одељења за психологију Филозофског факултета Универзитета у Новом Саду, сматра да породица и образовни систем треба да сарађују и подрже дете са искуствима губитка, занемаривања или нестабилности.
Ово наводи један извор
- Нова економија, 5. нов, 15:17 (отвара се у новом прозору)Њихово прилагођавање новој породици није било једино са чим су морали да се суоче. У школи су доживели вршњачко насиље због тога што су усвојени. „Неразумевање, неприхватање, истицање да је то што су усвојени нешто лоше“, описује Ана искуство својих синова. Деца која долазе из система социјалне заштите могу имати тешкоће и у односима са вршњацима и наставницима, каже Ивана Михић, ванредна професорка Одељења за психологију Филозофског факултета Универзитета у Новом Саду. Претходна искуства могу се одразити на учење, емоционалну регулацију и социо-емоционални развој, а дете се може суочити и са стереотипима и предрасудама због самог усвојења. Због тога породица и образовни систем треба да сарађују и да подрже дете, сматра Михић. Усвојитељ треба да подржи дететове односе са наставницима и вршњацима, док образовни систем треба да буде упознат са специфичностима деце која су имала искуства губитка, занемаривања или нестабилности.
Михић сматра да разговор о усвојењу треба почети док је дете мало, прилагођавајући начин разговора узрасту, и да усвојено дете припада и биолошкој и усвојитељској породици чије идентитете треба објединити.
Ово наводи један извор
- Нова економија, 5. нов, 15:17 (отвара се у новом прозору)Вика данас на фотографијама из дома препознаје „тужну бебу“. Дуго није разумела да је њено име Вика. За Кристину је то отворило питање колико мала деца могу носити искуства којих можда не могу свесно да се сете. Код старије деце питање прошлости може бити још сложеније. Она могу памтити биолошке родитеље, претходне домове, хранитељске породице и околности које су претходиле усвојењу. Зато усвојењем не престаје питање идентитета. Напротив, оно тек почиње да добија нове слојеве. Ивана Михић сматра да разговор о усвојењу треба почети док је дете мало, прилагођавајући начин разговора његовом узрасту. „Важно је водити рачуна о томе како се прича о биолошким родитељима детета, јер ипак су они део детета, и слати поруку да је дете прихваћено и вољено баш онакво какво је“, каже Михић. Усвојено дете, додаје она, не треба да бира између својих идентитета. „Усвојено дете заувек припада двема породицама: биолошкој у којој је рођено и усвојитељској у којој одраста. Та два идентитета некако треба објединити.“
Никола Јововић, чија је супруга родила сина Саву петнаест година након што су усвојили ћерку Сташу, одлуку о усвојењу донео је након суочавања са стерилитетом, седам година након дијагнозе.
Ово наводи један извор
- Нова економија, 5. нов, 15:17 (отвара се у новом прозору)За Николу Јововића, оца усвојене тринаестогодишње Сташе и петогодишњег биолошког сина Саве, одлука да постане усвојитељ дошла је након суочавања са стерилитетом. Седам година након дијагнозе он и супруга усвојили су Сташу. Петнаест година касније добили су Саву. Његова дилема није била да ли жели да буде отац, већ да ли је спреман да прихвати дете које можда неће одговарати слици коју је раније имао о родитељству.
Михић љубав између родитеља и детета не посматра као осећање које мора постојати од првог тренутка: „Љубав је осећање које се између родитеља и детета развија, без обзира на то да ли се ради о биолошком родитељству или родитељству усвојењем.“
Ово наводи један извор
- Нова економија, 5. нов, 15:17 (отвара се у новом прозору)Ивана Михић љубав између родитеља и детета не посматра као осећање које мора да постоји већ првог тренутка. „Љубав је осећање које се између родитеља и детета развија, без обзира на то да ли се ради о биолошком родитељству или родитељству усвојењем.“ Та веза настаје кроз свакодневне бриге, интеракције и искуства. Важна је и родитељска присутност-способност одраслог да примети, препозна и одговори на физичке, емоционалне, социјалне и когнитивне потребе детета.
Вика данас на фотографијама из дома препознаје „тужну бебу“ и дуго није разумела да је њено име Вика; Кристина јој је од почетка причала о девојчици коју су дуго замишљали и желели.
Ово наводи један извор
- Нова економија, 5. нов, 15:17 (отвара се у новом прозору)Вика данас на фотографијама из дома препознаје „тужну бебу“. Дуго није разумела да је њено име Вика. За Кристину је то отворило питање колико мала деца могу носити искуства којих можда не могу свесно да се сете. Код старије деце питање прошлости може бити још сложеније. Она могу памтити биолошке родитеље, претходне домове, хранитељске породице и околности које су претходиле усвојењу. Зато усвојењем не престаје питање идентитета. Напротив, оно тек почиње да добија нове слојеве. Ивана Михић сматра да разговор о усвојењу треба почети док је дете мало, прилагођавајући начин разговора његовом узрасту. „Важно је водити рачуна о томе како се прича о биолошким родитељима детета, јер ипак су они део детета, и слати поруку да је дете прихваћено и вољено баш онакво какво је“, каже Михић. Усвојено дете, додаје она, не треба да бира између својих идентитета. „Усвојено дете заувек припада двема породицама: биолошкој у којој је рођено и усвојитељској у којој одраста. Та два идентитета некако треба објединити.“ Зато родитељ не треба да ћути о прошлости детета. Напротив, отворен разговор може помоћи детету да разуме сопствену животну причу. То посебно важи за старију децу. „То су деца која су већ свесна да су усвојена. Са њима можемо о свему да разговарамо, да све заједно решавамо и да растемо као породица“, каже Ана. Са млађом децом, међутим, прича мора имати другачији облик. Кристина је Вики од почетка причала о девојчици по имену Вика коју су она и Никола дуго замишљали и желели. Данас Вика зна да деца долазе на свет из стомака. Зна и да је Кристина није родила. Али зна још нешто. Стигла је „директно из мамине душе“. И то поносно воли да каже.
Навод, непотврђеноУсвојена дечака доживела су вршњачко насиље у школи због тога што су усвојени, описује њихова мајка Ана.
Овај навод преносе
- Нова економија, 5. нов, 15:17 (отвара се у новом прозору)Њихово прилагођавање новој породици није било једино са чим су морали да се суоче. У школи су доживели вршњачко насиље због тога што су усвојени. „Неразумевање, неприхватање, истицање да је то што су усвојени нешто лоше“, описује Ана искуство својих синова. Деца која долазе из система социјалне заштите могу имати тешкоће и у односима са вршњацима и наставницима, каже Ивана Михић, ванредна професорка Одељења за психологију Филозофског факултета Универзитета у Новом Саду. Претходна искуства могу се одразити на учење, емоционалну регулацију и социо-емоционални развој, а дете се може суочити и са стереотипима и предрасудама због самог усвојења. Због тога породица и образовни систем треба да сарађују и да подрже дете, сматра Михић. Усвојитељ треба да подржи дететове односе са наставницима и вршњацима, док образовни систем треба да буде упознат са специфичностима деце која су имала искуства губитка, занемаривања или нестабилности.

Уз сваки навод стоје медији који га преносе; навод из једног извора носи име тог медија. Слагање медија није независна потврда догађаја.

Разликује се

У овој анализи нису утврђене разлике у наводима.

Још у фокусу

Све вести

Правосуђе4. нов, 20:38

Приведено девет особа, међу њима командант САЈ Игор Жмирић, због сумње за мучење у гаражи Владе Србије

6 медијаИнсајдер, Интермагазин, 021 …

Шта наводе медији

Кристина Јањовић Џевердановић и њен супруг Никола чекали су позив Центра за социјални рад две године пре него што су упознали девојчицу Вику, коју су касније усвојили; када је позив стигао, Вика је имала нешто мање од годину дана.

Ово наводи један извор

Нова економија, 5. нов, 15:17 (отвара се у новом прозору)„Каква је? Каква јој је коса? Како се смеје? Да ли већ комуницира? Како ће нас прихватити?“. Питања Кристине Јањовић Џевердановић и њеног супруга Николе почела су много пре него што су упознали Вику, девојчицу коју ће касније усвојити. Две године чекали су позив Центра за социјални рад. Када је коначно стигао, Вика је имала нешто мање од годину дана. Пре сусрета су знали да јој је развој застао током шестог месеца живота. Са скоро једанаест месеци није седела, слабо је пузала, а лекари су застој процењивали као последицу емоционалног лишавања. Оно за шта нису били припремљени био је начин на који је беба реаговала на људе. „Нису нас припремили на дом, на потпуну тишину, отупелост и одсуство свести о сопственом постојању“, записала је Кристина у књизи „Вика“. Када је стигла у нови дом, приликом успављивања Вика би пригрлила своје ћебенце, ставила палац у уста и почела да се удара леђима о ограду кревета. Није тражила помоћ одраслих. Када би била узнемирена, покушавала је сама да се умири. За дете које је раније живело без стабилне родитељске бриге, такво понашање може бити начин суочавања са емоцијама, објашњава психолошкиња, РЕ, КБТ и ЕМДР психотерапеуткиња и практичарка терапије игром Николина Милосављевић, која ради са децом, адолесцентима и родитељима и има искуство у раду са децом из хранитељских и усвојитељских породица. „Деца без родитељског старања свакодневно могу доживљавати ситуације у којима нису задовољене основне емоционалне потребе, попут заштите, сигурности и утехе од одрасле особе. Због тога могу развити дубок осећај одбачености и страх од напуштања“, каже Милосављевић. Нека деца због тога постају веома везана за одрасле и тешко подносе раздвајање. Друга се повлаче, тешко прихватају блискост и не траже утеху када су уплашена или узнемирена. Понекад тешко подносе и додир. Родитељима таква понашања могу бити посебно тешка за разумевање. Дете које одбија утеху може изгледати као да одбија родитеља, док дете које непрестано тражи близину може деловати захтевно. Иза оба понашања, међутим, може стајати страх од поновног напуштања. Зато, каже Милосављевић, родитељи не би требало да покушавају сами да разумеју сложенија трауматска искуства детета, већ да по потреби укључе стручњаке обучене за рад са траумом код деце и адолесцената. Породица почиње пре усвојења За Кристину и Николу одлука о усвојењу дошла је након неуспеле вантелесне оплодње. Обратили су се Центру за социјални рад, поднели молбу, разговарали са тимом који чине социјални радник, педагог, психолог и правник, прикупљали документацију и похађали школу родитељства. Усвојење у Србији не значи да свака породица која жели дете може бити изабрана за свако дете. Деца се разликују по узрасту, претходним искуствима, здравственом стању и потребама, па се тражи породица која одговара конкретном детету, према процени стручног тима Центра за социјални рад. Према подацима Министарства за бригу о породици и демографију, током 2024. године у Србији је усвојено 53 деце. Почетком 2025. године, 309 деце било је евидентирано као подобно за усвојење, док је било 752 потенцијална усвојитеља. Број потенцијалних родитеља зато не говори сам по себи колико деце може бити усвојено. Између детета и породице мора постојати подударност њихових потреба и могућности. За Кристину и Николу чекање је трајало две године. А онда је стигао позив.

Пре сусрета су родитељи знали да је Викин развој застао током шестог месеца живота; са скоро једанаест месеци није седела и слабо је пузала, а лекари су застој процењивали као последицу емоционалног лишавања.

Ово наводи један извор

Нова економија, 5. нов, 15:17 (отвара се у новом прозору)Пре сусрета су знали да јој је развој застао током шестог месеца живота. Са скоро једанаест месеци није седела, слабо је пузала, а лекари су застој процењивали као последицу емоционалног лишавања. Оно за шта нису били припремљени био је начин на који је беба реаговала на људе. „Нису нас припремили на дом, на потпуну тишину, отупелост и одсуство свести о сопственом постојању“, записала је Кристина у књизи „Вика“.

Кристина је у књизи „Вика“ записала да нису били припремљени на бебину реакцију на људе: „потпуну тишину, отупелост и одсуство свести о сопственом постојању“.

Ово наводи један извор

Нова економија, 5. нов, 15:17 (отвара се у новом прозору)Пре сусрета су знали да јој је развој застао током шестог месеца живота. Са скоро једанаест месеци није седела, слабо је пузала, а лекари су застој процењивали као последицу емоционалног лишавања. Оно за шта нису били припремљени био је начин на који је беба реаговала на људе. „Нису нас припремили на дом, на потпуну тишину, отупелост и одсуство свести о сопственом постојању“, записала је Кристина у књизи „Вика“.

Психологкиња Николина Милосављевић, која ради са децом, адолесцентима и родитељима, објашњава да само-умиривање бебе која раније није имала стабилну родитељску бригу може бити начин суочавања са емоцијама.

Ово наводи један извор

Нова економија, 5. нов, 15:17 (отвара се у новом прозору)Када је стигла у нови дом, приликом успављивања Вика би пригрлила своје ћебенце, ставила палац у уста и почела да се удара леђима о ограду кревета. Није тражила помоћ одраслих. Када би била узнемирена, покушавала је сама да се умири. За дете које је раније живело без стабилне родитељске бриге, такво понашање може бити начин суочавања са емоцијама, објашњава психолошкиња, РЕ, КБТ и ЕМДР психотерапеуткиња и практичарка терапије игром Николина Милосављевић, која ради са децом, адолесцентима и родитељима и има искуство у раду са децом из хранитељских и усвојитељских породица.

Милосављевић каже да деца без родитељског старања могу развити дубок осећај одбачености и страх од напуштања, и препоручује родитељима да укључе стручњаке обучене за рад са траумом код деце.

Ово наводи један извор

Нова економија, 5. нов, 15:17 (отвара се у новом прозору)„Деца без родитељског старања свакодневно могу доживљавати ситуације у којима нису задовољене основне емоционалне потребе, попут заштите, сигурности и утехе од одрасле особе. Због тога могу развити дубок осећај одбачености и страх од напуштања“, каже Милосављевић. Нека деца због тога постају веома везана за одрасле и тешко подносе раздвајање. Друга се повлаче, тешко прихватају блискост и не траже утеху када су уплашена или узнемирена. Понекад тешко подносе и додир. Родитељима таква понашања могу бити посебно тешка за разумевање. Дете које одбија утеху може изгледати као да одбија родитеља, док дете које непрестано тражи близину може деловати захтевно. Иза оба понашања, међутим, може стајати страх од поновног напуштања. Зато, каже Милосављевић, родитељи не би требало да покушавају сами да разумеју сложенија трауматска искуства детета, већ да по потреби укључе стручњаке обучене за рад са траумом код деце и адолесцената.

Одлука Кристине и Николе о усвојењу дошла је након неуспеле вантелесне оплодње; поднели су молбу Центру за социјални рад, прикупљали документацију и похађали школу родитељства.

Ово наводи један извор

Нова економија, 5. нов, 15:17 (отвара се у новом прозору)За Кристину и Николу одлука о усвојењу дошла је након неуспеле вантелесне оплодње. Обратили су се Центру за социјални рад, поднели молбу, разговарали са тимом који чине социјални радник, педагог, психолог и правник, прикупљали документацију и похађали школу родитељства. Усвојење у Србији не значи да свака породица која жели дете може бити изабрана за свако дете. Деца се разликују по узрасту, претходним искуствима, здравственом стању и потребама, па се тражи породица која одговара конкретном детету, према процени стручног тима Центра за социјални рад. Према подацима Министарства за бригу о породици и демографију, током 2024. године у Србији је усвојено 53 деце. Почетком 2025. године, 309 деце било је евидентирано као подобно за усвојење, док је било 752 потенцијална усвојитеља. Број потенцијалних родитеља зато не говори сам по себи колико деце може бити усвојено. Између детета и породице мора постојати подударност њихових потреба и могућности.

Према подацима Министарства за бригу о породици и демографију, током 2024. године у Србији је усвојено 53 деце; почетком 2025. године 309 деце било је евидентирано као подобно за усвојење, а било је 752 потенцијална усвојитеља.

Ово наводи један извор

Нова економија, 5. нов, 15:17 (отвара се у новом прозору)За Кристину и Николу одлука о усвојењу дошла је након неуспеле вантелесне оплодње. Обратили су се Центру за социјални рад, поднели молбу, разговарали са тимом који чине социјални радник, педагог, психолог и правник, прикупљали документацију и похађали школу родитељства. Усвојење у Србији не значи да свака породица која жели дете може бити изабрана за свако дете. Деца се разликују по узрасту, претходним искуствима, здравственом стању и потребама, па се тражи породица која одговара конкретном детету, према процени стручног тима Центра за социјални рад. Према подацима Министарства за бригу о породици и демографију, током 2024. године у Србији је усвојено 53 деце. Почетком 2025. године, 309 деце било је евидентирано као подобно за усвојење, док је било 752 потенцијална усвојитеља. Број потенцијалних родитеља зато не говори сам по себи колико деце може бити усвојено. Између детета и породице мора постојати подударност њихових потреба и могућности.

Ана Симоновић усвојила је двојицу браће, дечаке од 12 и 10 година, после 11 покушаја вантелесне оплодње; пре усвојења били су у хранитељским породицама.

Ово наводи један извор

Нова економија, 5. нов, 15:17 (отвара се у новом прозору)Вика је била премала да разуме шта се догађа. Старија деца, међутим, у нови дом могу донети и сећања на живот који су оставили иза себе. Ана Симоновић усвојила је двојицу браће, дечаке од 12 и 10 година после 11 покушаја вантелесне оплодње. Пре усвојења били су у хранитељским породицама.

Ана каже да су дечаци били потпуно социјално запуштени и да млађи, иако у четвртом разреду основне школе, није знао ни да чита ни да пише.

Ово наводи један извор

Нова економија, 5. нов, 15:17 (отвара се у новом прозору)„Били су потпуно социјално запуштени. Млађи није знао ни да чита ни да пише, а био је четврти разред основне школе“, каже Ана.

Ивана Михић, ванредна професорка Одељења за психологију Филозофског факултета Универзитета у Новом Саду, сматра да породица и образовни систем треба да сарађују и подрже дете са искуствима губитка, занемаривања или нестабилности.

Ово наводи један извор

Нова економија, 5. нов, 15:17 (отвара се у новом прозору)Њихово прилагођавање новој породици није било једино са чим су морали да се суоче. У школи су доживели вршњачко насиље због тога што су усвојени. „Неразумевање, неприхватање, истицање да је то што су усвојени нешто лоше“, описује Ана искуство својих синова. Деца која долазе из система социјалне заштите могу имати тешкоће и у односима са вршњацима и наставницима, каже Ивана Михић, ванредна професорка Одељења за психологију Филозофског факултета Универзитета у Новом Саду. Претходна искуства могу се одразити на учење, емоционалну регулацију и социо-емоционални развој, а дете се може суочити и са стереотипима и предрасудама због самог усвојења. Због тога породица и образовни систем треба да сарађују и да подрже дете, сматра Михић. Усвојитељ треба да подржи дететове односе са наставницима и вршњацима, док образовни систем треба да буде упознат са специфичностима деце која су имала искуства губитка, занемаривања или нестабилности.

Михић сматра да разговор о усвојењу треба почети док је дете мало, прилагођавајући начин разговора узрасту, и да усвојено дете припада и биолошкој и усвојитељској породици чије идентитете треба објединити.

Ово наводи један извор

Нова економија, 5. нов, 15:17 (отвара се у новом прозору)Вика данас на фотографијама из дома препознаје „тужну бебу“. Дуго није разумела да је њено име Вика. За Кристину је то отворило питање колико мала деца могу носити искуства којих можда не могу свесно да се сете. Код старије деце питање прошлости може бити још сложеније. Она могу памтити биолошке родитеље, претходне домове, хранитељске породице и околности које су претходиле усвојењу. Зато усвојењем не престаје питање идентитета. Напротив, оно тек почиње да добија нове слојеве. Ивана Михић сматра да разговор о усвојењу треба почети док је дете мало, прилагођавајући начин разговора његовом узрасту. „Важно је водити рачуна о томе како се прича о биолошким родитељима детета, јер ипак су они део детета, и слати поруку да је дете прихваћено и вољено баш онакво какво је“, каже Михић. Усвојено дете, додаје она, не треба да бира између својих идентитета. „Усвојено дете заувек припада двема породицама: биолошкој у којој је рођено и усвојитељској у којој одраста. Та два идентитета некако треба објединити.“

Никола Јововић, чија је супруга родила сина Саву петнаест година након што су усвојили ћерку Сташу, одлуку о усвојењу донео је након суочавања са стерилитетом, седам година након дијагнозе.

Ово наводи један извор

Нова економија, 5. нов, 15:17 (отвара се у новом прозору)За Николу Јововића, оца усвојене тринаестогодишње Сташе и петогодишњег биолошког сина Саве, одлука да постане усвојитељ дошла је након суочавања са стерилитетом. Седам година након дијагнозе он и супруга усвојили су Сташу. Петнаест година касније добили су Саву. Његова дилема није била да ли жели да буде отац, већ да ли је спреман да прихвати дете које можда неће одговарати слици коју је раније имао о родитељству.

Михић љубав између родитеља и детета не посматра као осећање које мора постојати од првог тренутка: „Љубав је осећање које се између родитеља и детета развија, без обзира на то да ли се ради о биолошком родитељству или родитељству усвојењем.“

Ово наводи један извор

Нова економија, 5. нов, 15:17 (отвара се у новом прозору)Ивана Михић љубав између родитеља и детета не посматра као осећање које мора да постоји већ првог тренутка. „Љубав је осећање које се између родитеља и детета развија, без обзира на то да ли се ради о биолошком родитељству или родитељству усвојењем.“ Та веза настаје кроз свакодневне бриге, интеракције и искуства. Важна је и родитељска присутност-способност одраслог да примети, препозна и одговори на физичке, емоционалне, социјалне и когнитивне потребе детета.

Вика данас на фотографијама из дома препознаје „тужну бебу“ и дуго није разумела да је њено име Вика; Кристина јој је од почетка причала о девојчици коју су дуго замишљали и желели.

Ово наводи један извор

Нова економија, 5. нов, 15:17 (отвара се у новом прозору)Вика данас на фотографијама из дома препознаје „тужну бебу“. Дуго није разумела да је њено име Вика. За Кристину је то отворило питање колико мала деца могу носити искуства којих можда не могу свесно да се сете. Код старије деце питање прошлости може бити још сложеније. Она могу памтити биолошке родитеље, претходне домове, хранитељске породице и околности које су претходиле усвојењу. Зато усвојењем не престаје питање идентитета. Напротив, оно тек почиње да добија нове слојеве. Ивана Михић сматра да разговор о усвојењу треба почети док је дете мало, прилагођавајући начин разговора његовом узрасту. „Важно је водити рачуна о томе како се прича о биолошким родитељима детета, јер ипак су они део детета, и слати поруку да је дете прихваћено и вољено баш онакво какво је“, каже Михић. Усвојено дете, додаје она, не треба да бира између својих идентитета. „Усвојено дете заувек припада двема породицама: биолошкој у којој је рођено и усвојитељској у којој одраста. Та два идентитета некако треба објединити.“ Зато родитељ не треба да ћути о прошлости детета. Напротив, отворен разговор може помоћи детету да разуме сопствену животну причу. То посебно важи за старију децу. „То су деца која су већ свесна да су усвојена. Са њима можемо о свему да разговарамо, да све заједно решавамо и да растемо као породица“, каже Ана. Са млађом децом, међутим, прича мора имати другачији облик. Кристина је Вики од почетка причала о девојчици по имену Вика коју су она и Никола дуго замишљали и желели. Данас Вика зна да деца долазе на свет из стомака. Зна и да је Кристина није родила. Али зна још нешто. Стигла је „директно из мамине душе“. И то поносно воли да каже.

Навод, непотврђеноУсвојена дечака доживела су вршњачко насиље у школи због тога што су усвојени, описује њихова мајка Ана.

Овај навод преносе

Нова економија, 5. нов, 15:17 (отвара се у новом прозору)Њихово прилагођавање новој породици није било једино са чим су морали да се суоче. У школи су доживели вршњачко насиље због тога што су усвојени. „Неразумевање, неприхватање, истицање да је то што су усвојени нешто лоше“, описује Ана искуство својих синова. Деца која долазе из система социјалне заштите могу имати тешкоће и у односима са вршњацима и наставницима, каже Ивана Михић, ванредна професорка Одељења за психологију Филозофског факултета Универзитета у Новом Саду. Претходна искуства могу се одразити на учење, емоционалну регулацију и социо-емоционални развој, а дете се може суочити и са стереотипима и предрасудама због самог усвојења. Због тога породица и образовни систем треба да сарађују и да подрже дете, сматра Михић. Усвојитељ треба да подржи дететове односе са наставницима и вршњацима, док образовни систем треба да буде упознат са специфичностима деце која су имала искуства губитка, занемаривања или нестабилности.