У протеклих шест година прошао сам много војвођанских села али нигде ми се није десило да током полусатног боравка на улици не сретнем - ниједног становника. Додуше, било је време недељног ручка али ми се некако чини да… Цео текст
У протеклих шест година прошао сам много војвођанских села али нигде ми се није десило да током полусатног боравка на улици не сретнем - ниједног становника.
Додуше, било је време недељног ручка али ми се некако чини да „супе, соса и меса” није одговор на моју дилему. „Село које се плашило изласка сунца” као парафраза имена оног америчког филма, некако ми се наслов будуће репортаже сам наметнуо. Подаци последњег пописа из 2022. кажу да су овде живеле 482 душе. Пола века раније, на попису 1971, било их је три пута више - 1.281. Чак је табла на улазу у село стара неколико деценија, латинична, изрешетана мецима из ловачких и ваздушних пушака.
Кроз село су током мог проласка прошла 2-3 аутомобила али ниједног човека на улици нисам затекао.Пуно је празних и у коров зараслих кућа, неке су се и саме срушиле, На изласку из села је плоча у спомен Бобана Арсића (1977-2012) који је ту погинуо. Дрво у које је његов аутомобил ударио или се само осушило или су му рођаци поколног младића огулили кору и сада стоји као неми стуб иза спомен-плоче.
Прво име села је било Фердинандсдорф (Фердинандсдорф – Фердинандово село), у част тадашњег цара Фердинанда. Касније, после револуције из 1848, назив бива мађаризован у Фердинандфалва. Ово се име одржало све до 1918, када добија назив Фердин. Овај назив је село носило до 1947. (мада га становници и данас често користе), када је, на предлог Народног одбора, у знак сећања на револуционарне догађаје на планини Козјак у Македонији и на истоимено спаљено село у подножју планине, промењено у Козјак, а 1951. у данашњи облик Нови Козјак. Иначе, у село није досељен ниједан колониста из Македоније, за разлику од оближњих места Јабука, Качарево, Пландиште...
Почетком 19. века, за време владавине Фердинанда Великог, са десне обале канала Марије Терезије, поступање племића је било такво да је достигло врхунац незадовољства код народа. Међу исељеницима се појавио покрет за исељавање у Војну границу, где је војна служба била блажа, а кулука није било. Граничарска штација у Фердину је ушла у састав банатске војне границе. Компанијска команда је била у Иланџи, као део 14. пешадијског пука са седиштем у Вршцу. Највећа група ових незадовољника се налазила 1815. у селу Долац у Тамишкој жупанији. На њиховом челу се налазио поп-Вука Лалић, којем је у сврху насељавања додељен атар данашњег Новог Козјака.
Крст на месту старе цркве
Цело село изгледа опустело и запуштено једино је Српска православна црква Светих Арханђела Михаила и Гаврила свеже окречена и уредно одржавана.
Прва црква у селу је изграђена одмах по оснивању насеља. Посвећена је била Св. Арханђелу Гаврилу. Изграђена је од плетара на месту око 10 метара северно од данашње, која је саграђена 1853. Место њеног олтара је данас означено крстом у порти цркве.
Прва литургија одржана 13. јула 1853. Тог дана је од тада црквена слава - Св. Арханђели Михаил и Гаврил. У време градње нове цркве, свештеник је био Димитрије Петровић, који се као парох спомиње и 1868. са капеланом Николом Мојићем.
При градњи цркве је село оскудевало у средствима, па је изграђена без олтара, који је дограђен тек 1878. Иконостас и иконе на певницама и троновима осликао је 1876. године сликар Љубомир Александровић.
Насеље Фердинсдорф је званично основано 1817. Код Лалића је очувано предање да су се они доселили из Долца, из Далмације. Тада је цео атар био пашњак и није припадао ни једном од суседних села, јер је као ободни део пешчаре био неплодан и ни једно село га није прихватало као свој. Преко те пустаре је водио пут од Иланџе до Црепаје. Прва и највећа група досељеника се населила 1. маја 1818. из Долца под вођством Вуке Лалића. Основано је око 100 кућа у којима је живело између 600 и 700 становника. Из тог места донете су и црквене матичне књиге које су настављене да се воде.
Породице које потичу из Долца су: Лалић, Ковачев, Писаров, Драгој, Думитров, Војнов, Жарков, Првачки, Главаш, Недељков, Пандуров. Исте године су у село дошле и породице Николић (из Чоке), Рашков (из Рудне), Перинци и Милетини (из Иванде), Давидов (из Шенђурђа), Тодорови (из Денте), Бокшанов (из Бокше), Грозданић, Диклић, Милутинов и Љуботинов (из села Главач у Лици), Идворски (из Идвора), Станков (из Бачке), Косанић (из Чанада). После 4-5 година доселиле су се још и породице Тома (из Калоче), Алексић (из Модоша, данас Јаша Томић). Мора се поменути још и породица Новаков. Пореклом из Босне, одакле је Новак (по коме је породица добила име Новаков) дошао у Козјак са три брата, након обрачуна са Турцима. Ове породице и даље чине око три четвртине становника села, од којих је и даље најбројнија Лалић (око половине становника).
Дошла је велика група Војвођана 13. новембра 1918. године из Новог Сада у Београд, коју је примио краљевић Александар Карађорђевић. У делегацији су били поред Јаше Томића и Богдан Дејановић парох фердински (1907-1918) и други учесници Велике скупштине у Новом Саду, на којој је усвојена одлука о припајању Војводине директно краљевини Србији.
Остало је забележен да су на изложби граничарских рукотворина одржаној маја 1866. у Бечу, учествовале жене из Фердина. Своје тепихе су изложиле Тома Тина, Лалић Персида и Ковачев Персида, док је Алексић Мила показала свој узорак свиленог платна.
Читаоница у селу је постојала од 1938. до 1991. Пошта са аутоматском телефонском централом 1985. У 19. веку најближа пошта је била у Добрици. У селу постоји водовод од 1970. а електрифицирано је 1961.
За седам дана на овом месту наставак приче о Новом Козјаку и подсећање на емисију „Знање имање”, која је овде снимана 1987.
