Стручњак за конфликте и предавач на универзитету Џонс Хопкинс Едвард П. Џозеф изнео је у анализи у часопису "Форин полиси" став да српски студенти заслужују Нобелову награду за мир.
Амерички професор Едвард П. Џозеф: Српски студенти заслужују Нобелову награду за мир
"Кључни фактор за придобијање подршке широм земље, уместо пролазне медијске пажње или опортунистичких скупова, била је уздржаност студената у духу Гандијеве филозофије"
27. окт 2026
Едвард П. Џозеф, стручњак за конфликте и предавач на америчком универзитету Џонс Хопкинс, сматра да су студенти из Србије доказали да се суштинске промене могу извести ненасилним деловањем и да за своје напоре заслужују Нобелову награду за мир.
"Изванредна дисциплина, марљивост и организација, које су српски студенти показали током две године пуних притисака, заслужују Нобелову награду за мир", навео је Едвард П. Џозеф у анализи објављеној у часопису "Форин полиси".
Џозеф је у анализи оценио да између студената у Србији, који су деловали у непријатељском окружењу, и њихових вршњака у Француској, који пре свега "траже пажњу јавности", постоји оштар контраст који "пружа бројне поуке".
Он је навео да је у Србији дошло до супротног сценарија у односу на Француску, где су студентски немири били присутни од самог почетка протеста.
"Насиље над мирним студентима у Београду покренуло је студентски покрет на националном нивоу. Кључни фактор за придобијање подршке широм земље, уместо пролазне медијске пажње или опортунистичких скупова, била је уздржаност студената у духу Гандијеве филозофије, чак и када је режим појачавао провокације и нападе, нарочито након трец́ег масовног протеста крајем јуна 2025. године", сматра Џозеф.
Додао је да је сарадњу и колективно доношење одлука, пресудне за успех студенстког покрета, подстакла одлучност да се остваре промене, а не огорченост или отровна реторика.
"Друго, млади у Србији усмерили су пажњу на суштинске потребе друштва, уместо на уске, партикуларне захтеве који се тичу само цене или услова студирања. Спремност на жртвовање, која се огледала у исцрпљујуц́им дугим маршевима, маратонским бициклистичким вожњама и дугим, напорним састанцима, уместо тражења тренутног задовољења, представља главно обележје овог успешног покрета", наводи амерички професор.
Док млади у Француској "јуришају на Бастиљу", пише Џозеф у анализи, српски студенти су се "раштркали широм земље, оснивајуц́и грађанске групе у великим градовима и малим селима, чиме су код обичних људи поново пробудили веру у партиципативну демократију".
Као трећу поуку коју треба извући из приступа српских студената, Џозеф наводи то што њихов покрет "није догматски одбацио учешц́е у изборном процесу", као што то чине многи студентски активисти широм света: "На пример, учесници протеста против корупције у Босни и Херцеговини пре једне деценије направили су управо ту грешку".
Џозеф наводи да су студенти из Србије, за разлику од многих својих вршњака у САД, схватили да им недостатак животног искуства представља препреку за кандидовање на јавне функције и управљање државним институцијама.
"Уместо тога, обратили су се јавности, додељујуц́и сразмеран број места за кандидате сваком факултету широм земље. Кандидати су прошли кроз строге провере, детаљне интервјуе и неколико кругова селекције. Само они који су уживали углед у својим областима успели су да задовоље постављене критеријуме. Један апсолутни критеријум био је пресудан у процесу одабира: кандидати нису смели да имају апсолутно никакву политичку припадност нити политичку прошлост", пише Џозеф у анализи. ;
Он је додао да су студенти "проницљиво схватили" да српска опозиција, "коју јавност у великој мери сматра неефикасном", не би уживала никакав кредибилитет међу гласачима.
"Сада је тренутак да Сједињене Државе и Европска унија унапреде политичке и економске односе, као и везе међу људима, између Србије и њених суседа из бивше Југославије, како би се повратило поверење изгубљено током година српског ревизионизма под влашц́у Александра Вучиц́а. Уз попустљив став Европске уније, као и администрација Џозефа Бајдена и Доналда Трампа, Вучиц́ева Србија постала је најснажније упориште руског и кинеског утицаја у целој Европи, као и главни извор раздора у региону", сматра Џозеф.
"Кључни фактор за придобијање подршке широм земље, уместо пролазне медијске пажње или опортунистичких скупова, била је уздржаност студената у духу Гандијеве филозофије"
Едвард П. Џозеф, стручњак за конфликте и предавач на америчком универзитету Џонс Хопкинс, сматра да су студенти из Србије доказали да се суштинске промене могу извести ненасилним деловањем и да за своје напоре заслужују Нобелову награду за мир.
„Изванредна дисциплина, марљивост и организација, које су српски студенти показали током две године пуних притисака, заслужују Нобелову награду за мир“, навео је Едвард П. Џозеф у анализи објављеној у часопису „Форин полиси“.
Џозеф је у анализи оценио да између студената у Србији, који су деловали у непријатељском окружењу, и њихових вршњака у Француској, који пре свега „траже пажњу јавности“, постоји оштар контраст који „пружа бројне поуке“.
Он је навео да је у Србији дошло до супротног сценарија у односу на Француску, где су студентски немири били присутни од самог почетка протеста.
„Насиље над мирним студентима у Београду покренуло је студентски покрет на националном нивоу. Кључни фактор за придобијање подршке широм земље, уместо пролазне медијске пажње или опортунистичких скупова, била је уздржаност студената у духу Гандијеве филозофије, чак и када је режим појачавао провокације и нападе, нарочито након трец́ег масовног протеста крајем јуна 2025. године“, сматра Џозеф.
Додао је да је сарадњу и колективно доношење одлука, пресудне за успех студенстког покрета, подстакла одлучност да се остваре промене, а не огорченост или отровна реторика.
„Друго, млади у Србији усмерили су пажњу на суштинске потребе друштва, уместо на уске, партикуларне захтеве који се тичу само цене или услова студирања. Спремност на жртвовање, која се огледала у исцрпљујуц́им дугим маршевима, маратонским бициклистичким вожњама и дугим, напорним састанцима, уместо тражења тренутног задовољења, представља главно обележје овог успешног покрета“, наводи амерички професор.
Док млади у Француској „јуришају на Бастиљу“, пише Џозеф у анализи, српски студенти су се „раштркали широм земље, оснивајуц́и грађанске групе у великим градовима и малим селима, чиме су код обичних људи поново пробудили веру у партиципативну демократију“.
Као трећу поуку коју треба извући из приступа српских студената, Џозеф наводи то што њихов покрет „није догматски одбацио учешц́е у изборном процесу“, као што то чине многи студентски активисти широм света: „На пример, учесници протеста против корупције у Босни и Херцеговини пре једне деценије направили су управо ту грешку“.
Џозеф наводи да су студенти из Србије, за разлику од многих својих вршњака у САД, схватили да им недостатак животног искуства представља препреку за кандидовање на јавне функције и управљање државним институцијама.
„Уместо тога, обратили су се јавности, додељујуц́и сразмеран број места за кандидате сваком факултету широм земље. Кандидати су прошли кроз строге провере, детаљне интервјуе и неколико кругова селекције. Само они који су уживали углед у својим областима успели су да задовоље постављене критеријуме. Један апсолутни критеријум био је пресудан у процесу одабира: кандидати нису смели да имају апсолутно никакву политичку припадност нити политичку прошлост“, пише Џозеф у анализи. ;
Он је додао да су студенти „проницљиво схватили“ да српска опозиција, „коју јавност у великој мери сматра неефикасном“, не би уживала никакав кредибилитет међу гласачима.
„Сада је тренутак да Сједињене Државе и Европска унија унапреде политичке и економске односе, као и везе међу људима, између Србије и њених суседа из бивше Југославије, како би се повратило поверење изгубљено током година српског ревизионизма под влашц́у Александра Вучиц́а. Уз попустљив став Европске уније, као и администрација Џозефа Бајдена и Доналда Трампа, Вучиц́ева Србија постала је најснажније упориште руског и кинеског утицаја у целој Европи, као и главни извор раздора у региону“, сматра Џозеф.
Убедљива победа Студентске листе на парламентарним изборима у Србији 25. октобра представља драгоцено олакшање за континент који се суочава с бројним изазовима.
Док талас бесних омладинских протеста захвата Европу, припадници генерације З у Србији показали су да млади могу да остваре суштинске промене кроз ненасилно политичко деловање.
Изузетна дисциплина, посвећеност и организованост које су српски студенти показивали током две године пуне притисака заслужују Нобелову награду за мир, пише у анализи за Форин полиси Едвард П. Џозеф, стручњак за управљање конфликтима који предаје у Школи за напредне међународне студије Универзитета Џонс Хопкинс. Провео је више од десет година на Балкану, између осталог и у саставу америчке војске, а обављао је и функцију заменика шефа Мисије ОЕБС-а на Косову.
Мало вероватан покушај да се с власти свргне корумпирани режим бившег председника Александра Вучића, који је контролисао све полуге моћи, пружа и значајну прилику Сједињеним Америчким Државама и Европској унији, како у региону тако и шире.
Суседи Србије често су изражавали скептицизам према покрету предвођеном студентима, који окупља и тврдокорне српске националисте и прагматичаре који су схватили да је потребно осујетити Вучићеве тврдње да су студенти и њихови подржаваоци „антисрпски“.
Ипак, српски студенти створили су инспиративан и одржив модел за усмеравање масовног незадовољства кроз политички процес – под условом да нова влада буде успешна.
Да би се у потпуности искористила велика победа студентског покрета у Србији, најпре је потребно разумети шта је до ње довело.
Оштар контраст између конструктивног деловања српских студената, који раде у непријатељском окружењу, и њихових француских колега из либералних кругова, који непрестано настоје да привуку пажњу, обилује поукама.
Прва међу њима јесте посвећеност ненасиљу. Док су немири међу ученицима били присутни од самог почетка протеста у француским школама, у Србији је било управо супротно – студентски покрет широм земље покренуло је насиље над мирним демонстрантима у Београду.
Кључни фактор за придобијање подршке широм земље, за разлику од краткотрајне медијске пажње и скупова организованих из опортунистичких разлога, била је гандијевска уздржаност студената, чак и када је режим појачавао провокације и нападе, нарочито након трећег масовног протеста крајем јуна 2025. године.
За разлику од протеста који су довели до пада бившег председника Слободана Милошевића, демонстранти нису заузимали државне институције, већ искључиво факултете. У Новом Саду, где се догодила трагедија на железничкој станици у којој је живот изгубило 16 људи и која је изазвала огорчење широм земље, студенти су с поносом настојали да покажу колико пажљиво чувају факултетске просторије.
Управо је одлучност да се промене остваре, а не међусобне увреде и запаљива реторика, подстакла сарадњу и заједничко доношење одлука, који су били кључни за успех покрета.
Друго, млади у Србији усредсредили су се на суштинске потребе друштва, уместо на уско постављене захтеве у вези с трошковима и условима образовања. Жртвовање – исказано кроз напорна пешачења на велике удаљености, маратонске бициклистичке вожње и исцрпљујуће састанке – уместо тежње ка тренутном задовољству представља заштитни знак овог успешног покрета.
Док млади у Француској јуришају на Бастиљу, српски студенти обилазе целу земљу и оснивају грађанске групе у великим градовима и малим селима, поново будећи веру обичних људи у партиципативну демократију, односно активно учешће грађана у доношењу политичких одлука.
Треће, овај покрет није догматски одбацио учешће у изборном процесу, као што то чине многи студентски активисти широм света. Антикорупцијски демонстранти у Босни и Херцеговини, на пример, направили су такву грешку пре десетак година.
У почетку су се српски студенти уздржавали од било каквог политичког опредељивања и захтевали само да влада испуни своје законске и моралне обавезе према жртвама трагедије у Новом Саду. Након оставке премијера Милоша Вучевића у јануару 2025. године, студенти су затражили формирање прелазне владе која би припремила нове изборе.
Непопустљивост власти након масовног протеста у марту, највећег окупљања у Београду од завршетка Другог светског рата, уверила је студенте да морају да промене приступ. Јасна већина студената разумела је и прихватила своју јединствену улогу – били су једини политички актер без мрље на свом угледу који је имао легитимитет да на изборима смени режим.
За разлику од многих својих вршњака у Сједињеним Америчким Државама, српски студенти препознали су да им недостатак животног искуства представља препреку за кандидовање на функције и управљање државним институцијама. Уместо тога, обратили су се јавности и сваком факултету широм земље наменили пропорционалан број кандидатских места.
Кандидати су морали да прођу строгу проверу, детаљне разговоре и неколико кругова селекције. Критеријуме су испунили само они који су уживали чврст углед у својим областима.
Избором кандидата доминирао је један апсолутни критеријум – нико од њих није смео да има било какву политичку припадност нити претходно политичко ангажовање.
Студенти су исправно проценили да такозвана професионална опозиција у Србији, која се финансира из државних средстава, функционише кроз систем политичких веза и услуга и коју јавност углавном сматра неефикасном, не би имала кредибилитет међу бирачима.
Заиста, неколико опозиционих странака које су учествовале на изборима, укључујући Странку слободе и правде, дугогодишњу водећу опозициону странку коју предводи бивши градоначелник Београда Драган Ђилас, није успело да пређе изборни цензус.
Као показатељ наступања нове политичке ере, и странка бившег премијера Ивице Дачића, дугогодишњег актера српске политике и лидера Социјалистичке партије Србије, коју је основао Слободан Милошевић, није успела да уђе у парламент.
Сада је тренутак да Сједињене Америчке Државе и Европска унија унапреде политичке, економске и међуљудске везе између Србије и њених суседа из бивше Југославије, обнављајући поверење изгубљено током година српског ревизионизма под Вучићем.
Уз прећутну подршку попустљиве Европске уније, као и администрација Џоа Бајдена и Доналда Трампа, Србија под Вучићем постала је најзначајније упориште руског и кинеског утицаја у целој Европи и главни извор регионалних несугласица. Колико год да презире Европу, Трампова администрација сада мора активно да подржи дијалог Београда и Приштине, који се води под покровитељством Брисела.
С обзиром на то да се председнички избори у Србији приближавају у децембру, Брисел мора да реагује изузетно брзо како би подржао и очувао успешан прелазак са укорењеног, потенцијално аутократског система власти који је Вучић настојао да изгради.
Добри економски резултати током Вучићеве власти омогућили су његовој Српској напредној странци да задржи више од сто посланичких места у српском парламенту, што представља знатно већи удео мандата – око 41 одсто – од удела који у суседној Мађарској тренутно има странка Фидес бившег премијера Виктора Орбана иако обе странке имају сличан удео у бирачком телу.
Није познато колико ће лојалиста Вучић и даље контролисати унутар државних институција, нарочито у безбедносним службама. Због тога је хитан приоритет рационализација различитих служби унутрашње безбедности које су служиле режиму, уз јасно дефинисану и одговорну структуру руковођења.
Са своје стране, Трампова администрација требало би брзо да пребаци одговорност за дуго одлагано уклањање руских власника из српске националне нафтне компаније на техничку владу предвођену странком Александра Вучића, пре него што она напусти функцију.
Када се Сенат поново буде састао, требало би без одлагања да потврди именовање Мајкла Јанга, једног од ретких квалификованих кандидата ове администрације, за амбасадора у Србији, уз јасну поруку да владавина права, а не ортачки капитализам, представља темељ за повећање америчких инвестиција и убрзавање њиховог прилива.
Инспирацију могу пронаћи у српским студентима.
Иако су их многи описивали као покрет „без вође“, неколико стотина кључних студентских активиста – а не неколико хиљада – који су осмислили и спровели ову историјску изборну победу, заправо су показали суштинске особине лидерства – спремност на жртву, истрајност, посвећеност циљу уместо личном интересу, храброст, сарадњу, ефикасну комуникацију, промишљеност и, изнад свега, интегритет.
