Ubedljiva pobeda Studentske liste na parlamentarnim izborima u Srbiji 25. oktobra predstavlja dragoceno olakšanje za kontinent koji se suočava s brojnim izazovima.
Dok talas besnih omladinskih protesta zahvata Evropu, pripadnici generacije Z u Srbiji pokazali su da mladi mogu da ostvare suštinske promene kroz nenasilno političko delovanje.
Izuzetna disciplina, posvećenost i organizovanost koje su srpski studenti pokazivali tokom dve godine pune pritisaka zaslužuju Nobelovu nagradu za mir, piše u analizi za Forin polisi Edvard P. Džozef, stručnjak za upravljanje konfliktima koji predaje u Školi za napredne međunarodne studije Univerziteta Džons Hopkins. Proveo je više od deset godina na Balkanu, između ostalog i u sastavu američke vojske, a obavljao je i funkciju zamenika šefa Misije OEBS-a na Kosovu.
Malo verovatan pokušaj da se s vlasti svrgne korumpirani režim bivšeg predsednika Aleksandra Vučića, koji je kontrolisao sve poluge moći, pruža i značajnu priliku Sjedinjenim Američkim Državama i Evropskoj uniji, kako u regionu tako i šire.
Susedi Srbije često su izražavali skepticizam prema pokretu predvođenom studentima, koji okuplja i tvrdokorne srpske nacionaliste i pragmatičare koji su shvatili da je potrebno osujetiti Vučićeve tvrdnje da su studenti i njihovi podržavaoci „antisrpski“.
Ipak, srpski studenti stvorili su inspirativan i održiv model za usmeravanje masovnog nezadovoljstva kroz politički proces – pod uslovom da nova vlada bude uspešna.
Da bi se u potpunosti iskoristila velika pobeda studentskog pokreta u Srbiji, najpre je potrebno razumeti šta je do nje dovelo.
Oštar kontrast između konstruktivnog delovanja srpskih studenata, koji rade u neprijateljskom okruženju, i njihovih francuskih kolega iz liberalnih krugova, koji neprestano nastoje da privuku pažnju, obiluje poukama.
Prva među njima jeste posvećenost nenasilju. Dok su nemiri među učenicima bili prisutni od samog početka protesta u francuskim školama, u Srbiji je bilo upravo suprotno – studentski pokret širom zemlje pokrenulo je nasilje nad mirnim demonstrantima u Beogradu.
Ključni faktor za pridobijanje podrške širom zemlje, za razliku od kratkotrajne medijske pažnje i skupova organizovanih iz oportunističkih razloga, bila je gandijevska uzdržanost studenata, čak i kada je režim pojačavao provokacije i napade, naročito nakon trećeg masovnog protesta krajem juna 2025. godine.
Za razliku od protesta koji su doveli do pada bivšeg predsednika Slobodana Miloševića, demonstranti nisu zauzimali državne institucije, već isključivo fakultete. U Novom Sadu, gde se dogodila tragedija na železničkoj stanici u kojoj je život izgubilo 16 ljudi i koja je izazvala ogorčenje širom zemlje, studenti su s ponosom nastojali da pokažu koliko pažljivo čuvaju fakultetske prostorije.
Upravo je odlučnost da se promene ostvare, a ne međusobne uvrede i zapaljiva retorika, podstakla saradnju i zajedničko donošenje odluka, koji su bili ključni za uspeh pokreta.
Drugo, mladi u Srbiji usredsredili su se na suštinske potrebe društva, umesto na usko postavljene zahteve u vezi s troškovima i uslovima obrazovanja. Žrtvovanje – iskazano kroz naporna pešačenja na velike udaljenosti, maratonske biciklističke vožnje i iscrpljujuće sastanke – umesto težnje ka trenutnom zadovoljstvu predstavlja zaštitni znak ovog uspešnog pokreta.
Dok mladi u Francuskoj jurišaju na Bastilju, srpski studenti obilaze celu zemlju i osnivaju građanske grupe u velikim gradovima i malim selima, ponovo budeći veru običnih ljudi u participativnu demokratiju, odnosno aktivno učešće građana u donošenju političkih odluka.
Treće, ovaj pokret nije dogmatski odbacio učešće u izbornom procesu, kao što to čine mnogi studentski aktivisti širom sveta. Antikorupcijski demonstranti u Bosni i Hercegovini, na primer, napravili su takvu grešku pre desetak godina.
U početku su se srpski studenti uzdržavali od bilo kakvog političkog opredeljivanja i zahtevali samo da vlada ispuni svoje zakonske i moralne obaveze prema žrtvama tragedije u Novom Sadu. Nakon ostavke premijera Miloša Vučevića u januaru 2025. godine, studenti su zatražili formiranje prelazne vlade koja bi pripremila nove izbore.
Nepopustljivost vlasti nakon masovnog protesta u martu, najvećeg okupljanja u Beogradu od završetka Drugog svetskog rata, uverila je studente da moraju da promene pristup. Jasna većina studenata razumela je i prihvatila svoju jedinstvenu ulogu – bili su jedini politički akter bez mrlje na svom ugledu koji je imao legitimitet da na izborima smeni režim.
Za razliku od mnogih svojih vršnjaka u Sjedinjenim Američkim Državama, srpski studenti prepoznali su da im nedostatak životnog iskustva predstavlja prepreku za kandidovanje na funkcije i upravljanje državnim institucijama. Umesto toga, obratili su se javnosti i svakom fakultetu širom zemlje namenili proporcionalan broj kandidatskih mesta.
Kandidati su morali da prođu strogu proveru, detaljne razgovore i nekoliko krugova selekcije. Kriterijume su ispunili samo oni koji su uživali čvrst ugled u svojim oblastima.
Izborom kandidata dominirao je jedan apsolutni kriterijum – niko od njih nije smeo da ima bilo kakvu političku pripadnost niti prethodno političko angažovanje.
Studenti su ispravno procenili da takozvana profesionalna opozicija u Srbiji, koja se finansira iz državnih sredstava, funkcioniše kroz sistem političkih veza i usluga i koju javnost uglavnom smatra neefikasnom, ne bi imala kredibilitet među biračima.
Zaista, nekoliko opozicionih stranaka koje su učestvovale na izborima, uključujući Stranku slobode i pravde, dugogodišnju vodeću opozicionu stranku koju predvodi bivši gradonačelnik Beograda Dragan Đilas, nije uspelo da pređe izborni cenzus.
Kao pokazatelj nastupanja nove političke ere, i stranka bivšeg premijera Ivice Dačića, dugogodišnjeg aktera srpske politike i lidera Socijalističke partije Srbije, koju je osnovao Slobodan Milošević, nije uspela da uđe u parlament.
Sada je trenutak da Sjedinjene Američke Države i Evropska unija unaprede političke, ekonomske i međuljudske veze između Srbije i njenih suseda iz bivše Jugoslavije, obnavljajući poverenje izgubljeno tokom godina srpskog revizionizma pod Vučićem.
Uz prećutnu podršku popustljive Evropske unije, kao i administracija Džoa Bajdena i Donalda Trampa, Srbija pod Vučićem postala je najznačajnije uporište ruskog i kineskog uticaja u celoj Evropi i glavni izvor regionalnih nesuglasica. Koliko god da prezire Evropu, Trampova administracija sada mora aktivno da podrži dijalog Beograda i Prištine, koji se vodi pod pokroviteljstvom Brisela.
S obzirom na to da se predsednički izbori u Srbiji približavaju u decembru, Brisel mora da reaguje izuzetno brzo kako bi podržao i očuvao uspešan prelazak sa ukorenjenog, potencijalno autokratskog sistema vlasti koji je Vučić nastojao da izgradi.
Dobri ekonomski rezultati tokom Vučićeve vlasti omogućili su njegovoj Srpskoj naprednoj stranci da zadrži više od sto poslaničkih mesta u srpskom parlamentu, što predstavlja znatno veći udeo mandata – oko 41 odsto – od udela koji u susednoj Mađarskoj trenutno ima stranka Fides bivšeg premijera Viktora Orbana iako obe stranke imaju sličan udeo u biračkom telu.
Nije poznato koliko će lojalista Vučić i dalje kontrolisati unutar državnih institucija, naročito u bezbednosnim službama. Zbog toga je hitan prioritet racionalizacija različitih službi unutrašnje bezbednosti koje su služile režimu, uz jasno definisanu i odgovornu strukturu rukovođenja.
Sa svoje strane, Trampova administracija trebalo bi brzo da prebaci odgovornost za dugo odlagano uklanjanje ruskih vlasnika iz srpske nacionalne naftne kompanije na tehničku vladu predvođenu strankom Aleksandra Vučića, pre nego što ona napusti funkciju.
Kada se Senat ponovo bude sastao, trebalo bi bez odlaganja da potvrdi imenovanje Majkla Janga, jednog od retkih kvalifikovanih kandidata ove administracije, za ambasadora u Srbiji, uz jasnu poruku da vladavina prava, a ne ortački kapitalizam, predstavlja temelj za povećanje američkih investicija i ubrzavanje njihovog priliva.
Inspiraciju mogu pronaći u srpskim studentima.
Iako su ih mnogi opisivali kao pokret „bez vođe“, nekoliko stotina ključnih studentskih aktivista – a ne nekoliko hiljada – koji su osmislili i sproveli ovu istorijsku izbornu pobedu, zapravo su pokazali suštinske osobine liderstva – spremnost na žrtvu, istrajnost, posvećenost cilju umesto ličnom interesu, hrabrost, saradnju, efikasnu komunikaciju, promišljenost i, iznad svega, integritet.
