Полагање заклетве на Устав. Фото: Срђан Илић Лустрација је реч која се дуго помиње у јавном простору Србије, у нади да ће решити дугогодишње, заправо, вишедеценијске неправде. Још једна реч која је постала популарна… Цео текст
Полагање заклетве на Устав. Фото: Срђан Илић
Лустрација је реч која се дуго помиње у јавном простору Србије, у нади да ће решити дугогодишње, заправо, вишедеценијске неправде. Још једна реч која је постала популарна док се састављала Студентска листа јесте – ветирање, односно провера подобности кандидата. Креће ли Србија у темељну обнову институција и друштва током обећане транзиционе правде? Шта може да се научи из примера других држава, зашто је ветирање важније од лустрације и како га легитимно спровести? О томе је у емисији “Свет и ми” говорила Синтија Хорн, једна од водећих стручњака за транзициону правду и професорка политичких наука на Универзитету Западни Вашингтон.
Када је реч о Србији, професорка Синтија Хорн сматра да би, имајући у виду историјска искуства из протекле три деценије и злоупотребе након комунизма и социјализма, пре свега била потребна провера подобности, односно ветирање. То је један од механизама транзиционе правде, чији је циљ да се из јавне службе искључе особе са озбиљним недостацима у погледу интегритета, како би се обновило поверење грађана и вратила легитимност институцијама.
„ Смернице Уједињених нација за проверу подобности кажу да је циљ тих процеса да се из јавне службе искључе особе са озбиљним недостацима у погледу интегритета, како би се поново успоставило поверење грађана, вратила легитимност јавним институцијама и уклониле структуре у оквиру којих су појединци спроводили озбиљне злоупотребе. Овде говоримо о корупцији, кршењу владавине права, гушењу медија, кршењу људских права и тако даље. Дакле, циљ је да се такве особе искључе из јавне службе“, објашњава професорка Хорн.
Као пример наводи Албанију, која је спровела историјску проверу подобности у правосуђу, завршену у децембру 2024. године, иако се поједини поступци и даље настављају. Судије су морале да прођу процену стручности, али и провере које су обухватале њихову имовину, порекло, везе са мафијом и коруптивним мрежама.
„Да ли сте квалификовани да будете судија или вас је неко поставио на то место зато што сте део мреже партијских и личних веза из некадашње номенклатуре? Какво је ваше порекло? Да ли сте повезани са мафијом? Да ли имате везе са корумпираним мрежама? Да ли ваша имовина, куће и банковни рачуни одговарају плати коју би требало да примате или указују на то да је било корупције или незаконитих исплата током обављања јавне функције? Способност и интегритет судија процењивани су пре свега на основу њиховог рада у садашњости и током претходних 20 година, а не на основу досијеа тајне полиције. Иако су и ти досијеи могли да буду један од извора информација, нису били главни критеријум. У централној и источној Европи постоје бројни примери новијих облика провере подобности које би Србија могла да проучи“, каже професорка Хорн.
Једно од питања које се намеће у Србији јесте да ли је могуће спровести лустрацију и проверу подобности без отварања архива тајних служби. Професорка Хорн објашњава да та два процеса не морају нужно да буду везана један за други.
„Лустрација у посткомунистичком смислу није била замена за комисије за утврђивање истине. Лустрација је подразумевала проверу подобности, али и утврђивање истине. Дакле, лустрација није увек подразумевала уклањање појединаца са позиција моћи, већ је могла да буде усмерена и на утврђивање чињеница о њиховој прошлости. Када би се, на пример, открило да су поједини лидери у земљама региона сарађивали са тајном полицијом, било је важно да јавност сазна истину о томе. Чврсто верујем да откривање истине и суочавање са њом доприносе већем поверењу грађана у будућу власт. То је такође важан начин да се изгради историјски приказ прошлости, на којем касније може да се заснива добро управљање“, каже професорка Хорн.
Ипак, отварање досијеа може да донесе и озбиљне проблеме уколико се спроводи у нестабилном институционалном окружењу, без јасног руководства и плана.
„Процес провере подобности може да буде повезан са откривањем досијеа тајне полиције, али не мора нужно да се заснива на њима. Из посткомунистичког искуства знамо неколико ствари. На пример, када смо као глобална заједница сазнали за досијее Леха Валенсе у тајној полицији, то је изузетно нашкодило угледу одличног рада Покрета Солидарност. То је навело људе да почну да преиспитују практично све. Таква преиспитивања можда могу да се догоде тек када се нови режим учврсти. Међутим, ако се у институционалном окружењу – које је и даље нестабилно, без јасног руководства и плана – објави велики број таквих открића, знамо да то често може да прерасте у чистку. А управо су чистке оно што не желимо у овом региону“, упозорава саговорница Инсајдера.
Као пример наводи Хрватску, где је, према њеним речима, у правосуђу разрешено 2.200 људи, без могућности да поново буду именовани - на основу националности. Такав поступак, сматра, више је личио на чистку него на легитимну реформу. Зато истиче да отварање архива и провера подобности треба да буду део ширег процеса транзиционе правде, који укључује више међусобно повезаних механизама.
„Оно што желимо јесте легитиман процес, чак и ако је тежак и изазива потресе. Једна од ствари које истичу Уједињене нације, а у шта и ја заиста верујем, јесте да један облик транзиционе правде није довољан. Потребан је пакет реформи које се међусобно допуњују и подржавају. Могу да замислим јавно објављивање садржаја досијеа тајне полиције, историјске комисије по узору на оне у балтичким земљама или комисију за утврђивање истине, каква је постојала у Румунији. Постоје, дакле, различити начини да се важан посао откривања прошлости тајних служби обави упоредо са кључним процесом провере подобности у институцијама које су темељ владавине права“, истиче професорка Хорн.
Говорећи о томе како разликовати легитимну лустрацију и проверу подобности од политичке освете, професорка Хорн наглашава да такви процеси морају да имају јасно законско утемељење.
„Најпре, лустрација и провера подобности морају да буду законски уређене кроз парламентарне акте. Не може да их једнострано уведе нова власт која долази на функцију – не могу да буду декрет новог премијера. Морају да буду легитимни закони, ограничени законским оквиром. Требало би да имају датум почетка и, надам се, датум завршетка. Такође, морају да имају јасно дефинисане оквире које ће функције бити обухваћене провером подобности. Морају да постоје процедуралне гаранције. Да ли особа може да се брани од оптужби? Лажне оптужбе и коришћење проблематичних информација из досијеа подривају легитимитет таквих програма. Дакле, законско утемељење, процедуралне гаранције, унапред дефинисан обухват и прецизно одређено трајање – неки су елементи доброг система“, објашњава професорка Хорн.
Она наводи и да постоје различити модели провере подобности који не подразумевају аутоматско уклањање свих људи са функција.
„Постоји модел свеобухватне провере подобности, који подразумева да се сви уклоне са својих положаја, а затим поново конкуришу за исте функције. То није чистка, јер им је омогућено да се поново пријаве. Друга могућност је да неки задрже положаје, а да се нови критеријуми примењују само на оне који тек долазе на те функције. То може да помогне људима да прихвате процес. Постоји много начина да се спроведе ветирање или лустрација, а да се притом не уклоне сви који су на позицијама моћи. Сваки програм који подразумева аутоматско и масовно уклањање свих са функција – сматраће се чистком. А то треба избећи, јер би у супротном све изгледало као чин освете“, упозорава професорка Хорн.
На питање да ли би спровођење лустрације и ветирања након пада Слободана Милошевића спречило да се Србија данас суочава са институцијама које не обављају свој посао, професорка Хорн каже да такве мере могу да допринесу успостављању доброг управљања, владавине права и унапређењу демократије, али да саме по себи не могу да реше све проблеме.
„Оно што знамо јесте да провера подобности и лустрација могу да помогну у успостављању доброг управљања, владавине права и унапређењу демократије, али не могу да реше све проблеме. Оне су осмишљене да се баве прошлошћу и спрече будуће злоупотребе, али без институција надзора и система владавине права немогуће је да било која од тих ретроспективних мера заиста спречи злоупотребу власти. Нисам сигурна да би лустрација или ветирање, који су урађени стихијски, спречили неке ствари. Ако погледамо земље које су спровеле лустрацију, пада ми на памет Мађарска која је имала један од првих таквих програма, али је Орбан остао на власти упркос опсежној лустрацији. Знамо, међутим, да земље које спроводе мере транзиционе правде имају веће шансе да успоставе добро управљање и владавину права. Дакле, иако те мере не могу да спрече све будуће злоупотребе, свакако повећавају изгледе за стабилно окружење у којем се поштује владавина права. Без обзира на то ко је на власти, поштовање владавине права, грађанских слобода и људских права ствара повољније услове за спровођење мера транзиционе правде“, закључила је професорка Синтија Хорн, стручњак за транзициону правду.
