Polaganje zakletve na Ustav. Foto: Srđan Ilić Lustracija je reč koja se dugo pominje u javnom prostoru Srbije, u nadi da će rešiti dugogodišnje, zapravo, višedecenijske nepravde. Još jedna reč koja je postala popularna… Ceo tekst
Polaganje zakletve na Ustav. Foto: Srđan Ilić
Lustracija je reč koja se dugo pominje u javnom prostoru Srbije, u nadi da će rešiti dugogodišnje, zapravo, višedecenijske nepravde. Još jedna reč koja je postala popularna dok se sastavljala Studentska lista jeste – vetiranje, odnosno provera podobnosti kandidata. Kreće li Srbija u temeljnu obnovu institucija i društva tokom obećane tranzicione pravde? Šta može da se nauči iz primera drugih država, zašto je vetiranje važnije od lustracije i kako ga legitimno sprovesti? O tome je u emisiji “Svet i mi” govorila Sintija Horn, jedna od vodećih stručnjaka za tranzicionu pravdu i profesorka političkih nauka na Univerzitetu Zapadni Vašington.
Kada je reč o Srbiji, profesorka Sintija Horn smatra da bi, imajući u vidu istorijska iskustva iz protekle tri decenije i zloupotrebe nakon komunizma i socijalizma, pre svega bila potrebna provera podobnosti, odnosno vetiranje. To je jedan od mehanizama tranzicione pravde, čiji je cilj da se iz javne službe isključe osobe sa ozbiljnim nedostacima u pogledu integriteta, kako bi se obnovilo poverenje građana i vratila legitimnost institucijama.
„ Smernice Ujedinjenih nacija za proveru podobnosti kažu da je cilj tih procesa da se iz javne službe isključe osobe sa ozbiljnim nedostacima u pogledu integriteta, kako bi se ponovo uspostavilo poverenje građana, vratila legitimnost javnim institucijama i uklonile strukture u okviru kojih su pojedinci sprovodili ozbiljne zloupotrebe. Ovde govorimo o korupciji, kršenju vladavine prava, gušenju medija, kršenju ljudskih prava i tako dalje. Dakle, cilj je da se takve osobe isključe iz javne službe“, objašnjava profesorka Horn.
Kao primer navodi Albaniju, koja je sprovela istorijsku proveru podobnosti u pravosuđu, završenu u decembru 2024. godine, iako se pojedini postupci i dalje nastavljaju. Sudije su morale da prođu procenu stručnosti, ali i provere koje su obuhvatale njihovu imovinu, poreklo, veze sa mafijom i koruptivnim mrežama.
„Da li ste kvalifikovani da budete sudija ili vas je neko postavio na to mesto zato što ste deo mreže partijskih i ličnih veza iz nekadašnje nomenklature? Kakvo je vaše poreklo? Da li ste povezani sa mafijom? Da li imate veze sa korumpiranim mrežama? Da li vaša imovina, kuće i bankovni računi odgovaraju plati koju bi trebalo da primate ili ukazuju na to da je bilo korupcije ili nezakonitih isplata tokom obavljanja javne funkcije? Sposobnost i integritet sudija procenjivani su pre svega na osnovu njihovog rada u sadašnjosti i tokom prethodnih 20 godina, a ne na osnovu dosijea tajne policije. Iako su i ti dosijei mogli da budu jedan od izvora informacija, nisu bili glavni kriterijum. U centralnoj i istočnoj Evropi postoje brojni primeri novijih oblika provere podobnosti koje bi Srbija mogla da prouči“, kaže profesorka Horn.
Jedno od pitanja koje se nameće u Srbiji jeste da li je moguće sprovesti lustraciju i proveru podobnosti bez otvaranja arhiva tajnih službi. Profesorka Horn objašnjava da ta dva procesa ne moraju nužno da budu vezana jedan za drugi.
„Lustracija u postkomunističkom smislu nije bila zamena za komisije za utvrđivanje istine. Lustracija je podrazumevala proveru podobnosti, ali i utvrđivanje istine. Dakle, lustracija nije uvek podrazumevala uklanjanje pojedinaca sa pozicija moći, već je mogla da bude usmerena i na utvrđivanje činjenica o njihovoj prošlosti. Kada bi se, na primer, otkrilo da su pojedini lideri u zemljama regiona sarađivali sa tajnom policijom, bilo je važno da javnost sazna istinu o tome. Čvrsto verujem da otkrivanje istine i suočavanje sa njom doprinose većem poverenju građana u buduću vlast. To je takođe važan način da se izgradi istorijski prikaz prošlosti, na kojem kasnije može da se zasniva dobro upravljanje“, kaže profesorka Horn.
Ipak, otvaranje dosijea može da donese i ozbiljne probleme ukoliko se sprovodi u nestabilnom institucionalnom okruženju, bez jasnog rukovodstva i plana.
„Proces provere podobnosti može da bude povezan sa otkrivanjem dosijea tajne policije, ali ne mora nužno da se zasniva na njima. Iz postkomunističkog iskustva znamo nekoliko stvari. Na primer, kada smo kao globalna zajednica saznali za dosijee Leha Valense u tajnoj policiji, to je izuzetno naškodilo ugledu odličnog rada Pokreta Solidarnost. To je navelo ljude da počnu da preispituju praktično sve. Takva preispitivanja možda mogu da se dogode tek kada se novi režim učvrsti. Međutim, ako se u institucionalnom okruženju – koje je i dalje nestabilno, bez jasnog rukovodstva i plana – objavi veliki broj takvih otkrića, znamo da to često može da preraste u čistku. A upravo su čistke ono što ne želimo u ovom regionu“, upozorava sagovornica Insajdera.
Kao primer navodi Hrvatsku, gde je, prema njenim rečima, u pravosuđu razrešeno 2.200 ljudi, bez mogućnosti da ponovo budu imenovani - na osnovu nacionalnosti. Takav postupak, smatra, više je ličio na čistku nego na legitimnu reformu. Zato ističe da otvaranje arhiva i provera podobnosti treba da budu deo šireg procesa tranzicione pravde, koji uključuje više međusobno povezanih mehanizama.
„Ono što želimo jeste legitiman proces, čak i ako je težak i izaziva potrese. Jedna od stvari koje ističu Ujedinjene nacije, a u šta i ja zaista verujem, jeste da jedan oblik tranzicione pravde nije dovoljan. Potreban je paket reformi koje se međusobno dopunjuju i podržavaju. Mogu da zamislim javno objavljivanje sadržaja dosijea tajne policije, istorijske komisije po uzoru na one u baltičkim zemljama ili komisiju za utvrđivanje istine, kakva je postojala u Rumuniji. Postoje, dakle, različiti načini da se važan posao otkrivanja prošlosti tajnih službi obavi uporedo sa ključnim procesom provere podobnosti u institucijama koje su temelj vladavine prava“, ističe profesorka Horn.
Govoreći o tome kako razlikovati legitimnu lustraciju i proveru podobnosti od političke osvete, profesorka Horn naglašava da takvi procesi moraju da imaju jasno zakonsko utemeljenje.
„Najpre, lustracija i provera podobnosti moraju da budu zakonski uređene kroz parlamentarne akte. Ne može da ih jednostrano uvede nova vlast koja dolazi na funkciju – ne mogu da budu dekret novog premijera. Moraju da budu legitimni zakoni, ograničeni zakonskim okvirom. Trebalo bi da imaju datum početka i, nadam se, datum završetka. Takođe, moraju da imaju jasno definisane okvire koje će funkcije biti obuhvaćene proverom podobnosti. Moraju da postoje proceduralne garancije. Da li osoba može da se brani od optužbi? Lažne optužbe i korišćenje problematičnih informacija iz dosijea podrivaju legitimitet takvih programa. Dakle, zakonsko utemeljenje, proceduralne garancije, unapred definisan obuhvat i precizno određeno trajanje – neki su elementi dobrog sistema“, objašnjava profesorka Horn.
Ona navodi i da postoje različiti modeli provere podobnosti koji ne podrazumevaju automatsko uklanjanje svih ljudi sa funkcija.
„Postoji model sveobuhvatne provere podobnosti, koji podrazumeva da se svi uklone sa svojih položaja, a zatim ponovo konkurišu za iste funkcije. To nije čistka, jer im je omogućeno da se ponovo prijave. Druga mogućnost je da neki zadrže položaje, a da se novi kriterijumi primenjuju samo na one koji tek dolaze na te funkcije. To može da pomogne ljudima da prihvate proces. Postoji mnogo načina da se sprovede vetiranje ili lustracija, a da se pritom ne uklone svi koji su na pozicijama moći. Svaki program koji podrazumeva automatsko i masovno uklanjanje svih sa funkcija – smatraće se čistkom. A to treba izbeći, jer bi u suprotnom sve izgledalo kao čin osvete“, upozorava profesorka Horn.
Na pitanje da li bi sprovođenje lustracije i vetiranja nakon pada Slobodana Miloševića sprečilo da se Srbija danas suočava sa institucijama koje ne obavljaju svoj posao, profesorka Horn kaže da takve mere mogu da doprinesu uspostavljanju dobrog upravljanja, vladavine prava i unapređenju demokratije, ali da same po sebi ne mogu da reše sve probleme.
„Ono što znamo jeste da provera podobnosti i lustracija mogu da pomognu u uspostavljanju dobrog upravljanja, vladavine prava i unapređenju demokratije, ali ne mogu da reše sve probleme. One su osmišljene da se bave prošlošću i spreče buduće zloupotrebe, ali bez institucija nadzora i sistema vladavine prava nemoguće je da bilo koja od tih retrospektivnih mera zaista spreči zloupotrebu vlasti. Nisam sigurna da bi lustracija ili vetiranje, koji su urađeni stihijski, sprečili neke stvari. Ako pogledamo zemlje koje su sprovele lustraciju, pada mi na pamet Mađarska koja je imala jedan od prvih takvih programa, ali je Orban ostao na vlasti uprkos opsežnoj lustraciji. Znamo, međutim, da zemlje koje sprovode mere tranzicione pravde imaju veće šanse da uspostave dobro upravljanje i vladavinu prava. Dakle, iako te mere ne mogu da spreče sve buduće zloupotrebe, svakako povećavaju izglede za stabilno okruženje u kojem se poštuje vladavina prava. Bez obzira na to ko je na vlasti, poštovanje vladavine prava, građanskih sloboda i ljudskih prava stvara povoljnije uslove za sprovođenje mera tranzicione pravde“, zaključila je profesorka Sintija Horn, stručnjak za tranzicionu pravdu.