Искуства станара показују да се паркинг места у стамбеним блоковима смењују у готово математички прецизним циклусима и да је после 9 сати увече готово немогуће паркирати се Грађани мисле да се корен овог проблема крије… Цео текст
Искуства станара показују да се паркинг места у стамбеним блоковима смењују у готово математички прецизним циклусима и да је после 9 сати увече готово немогуће паркирати се
Грађани мисле да се корен овог проблема крије у повећаном броју аутомобила и насељима која нису пројектована да подрже данашњу ситуацију
Потрага за слободним паркинг местом у Београду претворила се у праву лутрију и свакодневну борбу живаца. Повратак са посла за хиљаде станара београдских насеља уместо одмора доноси нову врсту стреса.
Управо о овом проблему потегла се дискусија на друштвеној мрежи "Редит" где се грађани Београда нису суздржавали да изнесу своје фрустрације и покажу своје незадовољство.
"Већ месецима уназад све више губим могућност да нађем паркинг место у сопственом насељу где живим, толико нема места да су људи кренули да паркирају по трави, по ливади, по земљи, да затварају пролазе... Нико не може нигде да стане, дешава се врло често да морам ауто да оставим у други крај поред, где такође врло тешко нађем паркинг. Више горива и времена изгубим тражећи паркинг него у путу који сам ишао да обавим", сведочи један становник Раковице.
Да ситуација није ништа боља ни у другим насељима на периферији, сведочи и Београђанка која се привремено преселила у Миријево, где је доживела потпуни крах од немоћи да остави ауто на нормалном месту:
"Мислила сам да је најтеже наћи паркинг у центру града, а онда сам привремено морала да се преселим у Миријево и схватила да је центар рај за паркирање! У Миријеву се паркираш буквално где стигнеш, где год нађеш слободно парче асфалта, земље, тротоара, испред улаза у зграду, степеништа... Јер регуларног места једноставно нема! Једно вече вртела сам се од 23 сата до поноћи, на крају сам почела да плачем! Само сам желела да се паркирам и одем кући! На крају сам оставила ауто насред зелене површине, више нисам имала куд, а ни живаца, није ме било брига да ли ћу сутрадан ту да га затекнем... Ујутру крећем на посао – цела пољана заузета!".
Проблем са паркирањем није сталан током целог дана, већ има своју прецизну сатницу која задаје проблеме великом броју возача.
Искуства станара показују да се паркинг места у стамбеним блоковима смењују у готово математички прецизним циклусима, па је тако између 7 и 8 часова ујутру време када се паркинг празни и остаје растерећен све до 8:30 и 9 часова када долази нови талас људи који евентуално ради у том крају.
"Онда се опет празни када људи одлазе са посла у 17 часова и пуни када се враћају око 18. Трећи налет је када људи паркирају по улицама и седе у колима, а то је када доводе децу на тренинге око 8 или 9 сати увече", наводи један од корисника.
И на Цераку је слика готово идентична: "После 18 једва има пар празних места, после 21 сат нема уопште - штавише и зелене површине, тротоари или проширења улица су попуњени тако да где ћеш оставити ауто - више нико не зна ако закасни".
Међутим, дневне обавезе у центру града доносе другу врсту агоније, где кружење по Врачару и Дорћолу потпуно помера планове возача. Једна мајка поделила је своје искуство из самог центра:
"Центар града и Врачар и сат и по кружења! То ми је рекорд! Оставим децу у Господар Јовановој на час сликања, кренем до Врачара нешто да завршим, имамо сат и по слободно, па да их покупим. Прво, гужва кроз центар, а онда кружи, кружи, кружи... Имала сам још неких обавеза по граду, видим већ ми истиче време, нећу стићи... Одустајем од Врачара, крећем опет до Дорћола. Опет гужва кроз град, ново кружење и тражење паркинга... И ништа! Одустајем и од тога, погледам на сат, прошло је сат и по времена! Вратим се по децу, ништа од обавеза нисам завршила. Могла сам до Суботице да стигнем за то време, а ја сам се возила по Врачару и Дорћолу!"
Грађани су свесни да се корен овог проблема крије у промени стила живота и промењеним потребама људи, где сада имамо све више ситуација да су на један стан пријављена по 2 или више возила, а насеља грађена пре неколико деценија нису пројектована за данашњи број аутомобила по домаћинству.
"Имам осећај као да је свако купио по 4 аута, а и доселило се много нових људи… Само не знам одакле више", написао је корисник "Редита".
Ободни паркинзи, који се предлажу како би растеретили унутрашњост насеља, нису увек практично решење. Станари истичу да им удаљеност од десетак минута хода представља проблем, посебно када се враћају кући касно увече или носе ствари.
"Поједини ободни паркинзи су непрактични јер су 10 минута хода далеко од стана, па нам је неприхватљиво да тамо остављамо возила", наводе у коментарима.
Колико пешачење до удаљених паркинг места може да буде непријатно и ризично, сведочи и пример из Скојевског насеља:
"У Скојевском насељу, односно у Улици Луке Војводића, паркирају се једни другима на главама, буквално! А како је увек све заузето и пренатрпано, некад станем више стотина метара од зграде и регуларног паркинга, малтене до оног пута који се спушта низ Кошутњак. Најгоре је када је ноћ, па још треба поред те шуме да допешачим до стана. Кад је киша, то је тек катастрофа – како се многи паркирају на зеленим површинама, то блато размажу по тротоару и улици, па кад кренеш негде мораш да носиш каљаче..."
Притиснути свакодневним хаосом, поједини возачи почињу да мењају своје навике, питајући се да ли ауто уопште више има смисла за свакодневне градске релације, па су тако мотори, скутери и електрични тротинети доживели експанзију последњих година у српској престоници.
"Ауто ми је паркиран скоро целе године, осим ако не пада киша, а свуда идем мотором. То ми је спасило живце", каже један Београђанин.
Чување аутомобила за посебне прилике је све популарније, док се за посао користе алтернативни превози: "Из Раковице имаш воз који те вози до центра за 20 минута. Мени ауто служи само за путовања, излете и набавке. Не бих га се одрекао јер је згодно имати опцију, али га не возим свакодневно по граду".
Ипак, већина Београђана се слажу око једне ствари: аутомобил који би требало да служи за лакши превоз од тачке А до тачке Б, тренутно је за многе постао највећи извор свакодневног стреса и крадљивац времена. Док се зграде зидају, а обим саобраћаја расте, возачима остаје једино да бирају између два зла - или да сате губе у кружењу и пешаче кроз мрак и блато, или да кључеве од аута заувек окаче о клин и преседну на тротинет или градски воз.
