У размаку од три дана, оба јавна медијска сервиса у Србији обратила су се гледаоцима извињењем. Први је то учинио Дневник Радио-телевизије Војводине, 26. октобра у 17 часова, дан после избора. Након кадрова славља на… Цео текст
У размаку од три дана, оба јавна медијска сервиса у Србији обратила су се гледаоцима извињењем. Први је то учинио Дневник Радио-телевизије Војводине, 26. октобра у 17 часова, дан после избора. Након кадрова славља на новосадском Тргу слободе, водитељ је прочитао да јавни сервис дуго није извршавао своју функцију, да је прећуткивао догађаје, информисао једнострано и извештавао некритички. Три дана касније, 29. октобра, у Дневнику 2 Радио-телевизије Србије, после смене осам уредника, нови уреднички колегијум информативног програма назвао је неколико прочитаних реченица „првом мером извињења“ и најавио оздрављење јавног сервиса и повратак поверења публике.
РТВ је именовао природу пропуста, а иза тог извињења стао је део запослених који је годинама, унутар саме куће, водио борбу за слободан рад. РТС није објаснио од чега је био болестан, ко га је и како „разболео“ и какве је последице болест оставила. Студенти у блокади одговорили су исте вечери кратко: извињење не прихватају, прихватају само оставке.
Ова два извињења не би ни смела, ни могла да буду примљена као завршни чин једне епохе. Посебно не пре подсећања колики је заправо тај дуг.
Шта нам дугује јавни сервис?
За шта нам све јавни сервис дугује извињење? Списак је дугачак и није коначан.
Дугују нам извињење за дванаест година током којих је интерес власти представљан као јавни интерес, а политички маркетинг као информативни програм.
За претварање председника Републике у централног јунака готово сваке приче, док су институције постепено нестајале из телевизијске слике државе.
За изборне кампање у којима је формално представљање различитих листа служило као замена за стварну равноправност учесника, а политички плурализам био сведен на неколико минута програма.
Дугују нам извињење за све случајеве у којима је преношење званичног саопштења представљано као обављен новинарски посао. За претварање државних институција у привилеговане изворе истине, чије тврдње није требало проверавати, већ само емитовати
За то што су грађанима ускраћивали могућност да различите политичке програме и аргументе упознају под равноправним условима. За дебате које нису организоване, питања која нису постављена и суочавања која су изостајала.
Дугују нам извињење за све случајеве у којима је преношење званичног саопштења представљано као обављен новинарски посао. За претварање државних институција у привилеговане изворе истине, чије тврдње није требало проверавати, већ само емитовати.
За Савамалу, Крушик, Јовањицу, Беливукову групу, Катарину Петровић, Омера Мехића, Генералштаб, Телеком и бројне друге афере које су захтевале истрајно, систематично и независно новинарско истраживање. Не зато што о њима никада није изговорена ниједна реч, већ зато што објавити вест није исто што и информисати јавност. Један прилог не може заменити године постављања питања на која власт избегава да одговори. Десет година после изборне ноћи у којој су маскирани људи багерима рушили Херцеговачку улицу, док полиција није реаговала на позиве грађана, тужилаштво признаје да ни њихов идентитет није утврђен. Терет питања „ко је рушио“ носиле су редакције попут КРИК-а, Инсајдера и Н1, а не оне које грађани плаћају зато да би таква питања постављала.
За то што је сумњу у злоупотребу јавног новца пречесто третирао као политички сукоб, уместо као питање од непосредног интереса за сваког грађанина. За недовољно истраживање јавних уговора, трошења буџета, послова државних предузећа и одлука које су обликовале животе милиона људи.
За Нови Сад. За Дневник РТВ-а у којем, две недеље после пада надстрешнице, није било ниједне информације о томе да је цео град у 11.52 застао четрнаест минута за четрнаест жртава, док је РТС том скупу посветио 34 секунде. За дане после трагедије у којима покрајински јавни сервис, како је утврдио Радио Слободна Европа, није емитовао ниједан аналитички прилог о узроцима пада, већ је само преносио саопштења тужилаштва о саслушањима и хапшењима.
Дугују нам извињење за начин на који су грађански протести, побуне, блокаде и студентски захтеви у различитим периодима представљани, маргинализовани или стављани у оквире које је наметала власт. За то што је саобраћајни застој добијао већу пажњу од разлога због којих су људи изашли на улицу.
За све грађане који су морали да протестују и испред зграде јавног сервиса како би их јавни сервис чуо и видео. За кривичну пријаву коју је РТС у априлу 2025. поднео против НН лица „која се представљају као студенти“, уместо да се запита зашто му млади људи две недеље стоје пред вратима
За тврдњу, које су се студенти ФДУ-а сећали и месецима касније, да су студентски захтеви испуњени, изречену на РТС-у већ 11. децембра 2024. За 15. март 2025, када РТС није извештавао са студентског протеста, па је, како су упозорили сами запослени на збору одржаном 19. априла, архив јавног сервиса трајно остао без тог материјала и будуће генерације новинара мораће да га траже код других телевизија. За то што су сајтови РТС-а и РТВ-а два дана после тог скупа објавили наслов по којем је прича о звучном топу „измишљотина“, а касније се показало да полиција такве уређаје поседује. И за специјалну емисију о звучном топу у којој је БИРОДИ препознао делове који могу подстицати нетрпељивост према грађанима због њихових политичких уверења.
За све грађане који су морали да протестују и испред зграде јавног сервиса како би их јавни сервис чуо и видео. За кривичну пријаву коју је РТС у априлу 2025. поднео против НН лица „која се представљају као студенти“, уместо да се запита зашто му млади људи две недеље стоје пред вратима.
За то што је, уместо да буде простор у којем грађани постављају питања власти, био простор у којем власт објашњава грађанима шта би требало да мисле о онима који постављају питања.
Мања Грчић Фото: З. Милутиновиц/АТАИмагес
За изостанак испитивања одговорности после трагедија, за изостанак континуираног праћења институционалних пропуста и за сваку прилику у којој је политичка изјава добила предност над проверљивом чињеницом.
За одсуство професионалног отпора јавним кампањама дискредитације новинара, активиста, студената, професора и политичких неистомишљеника. За сваки пут када је између утемељене критике и неосноване оптужбе стављан знак једнакости у име наводне објективности.
За нормализацију јавног говора у ком је дисквалификација заменила аргумент, а политичка лојалност постала важнија од одговорности.
Дугују нам извињење за све оне године у којима су пропустили да подсете грађане да држава није исто што и власт, да председник није исто што и држава, да критика власти није напад на земљу и угрожавање њених интереса и да политичка већина нема монопол на патриотизам.
Дугују нам извињење за све оне године у којима су пропустили да подсете грађане да држава није исто што и власт, да председник није исто што и држава, да критика власти није напад на земљу и угрожавање њених интереса и да политичка већина нема монопол на патриотизам
За постепено навикавање публике на политичку стварност у којој је концентрација моћи изгледала природно, одсуство одговорности уобичајено, а недостатак јавне расправе се подразумевао.
За то што нису доследно испуњавали сопствену законску обавезу да обезбеде истинито, потпуно, непристрасно и благовремено информисање и омогуће грађанима слободно формирање мишљења.
Дугују нам извињење и за однос према сопственим новинарима. За све који су били изложени притисцима, за оне који су због професионалног интегритета остајали без прилика да раде свој посао, за уредничке одлуке укидања и маргинализовања чији разлози никада нису објашњени. За то што су запослени РТС-а у априлу 2025. морали на збору да траже оставке уредника који су дозволили да се у Дневнику 2 износе неистине и увреде на рачун њихових колега, студената и других грађана, и да упозоравају да се хонорарно ангажовани новинари и техничари шаљу на најризичније задатке, на протесте и митинге. И за то што нису створени услови у којима се професионална храброст подразумева, уместо да представља лични ризик.
Радио-телевизија Војводине има и сопствени списак. Он почиње у мају 2016, када је после промене покрајинске власти смењен програмски директор Слободан Арежина, а током једног јединог поподнева са дужности је уклоњено четрнаест уредника и запослених у информативном програму. Суд је касније утврдио да је Арежинина смена била незаконита. Угашена је и тек покренута истраживачка емисија. Хиљаде Новосађана тада су на протестима покрета Подржи РТВ браниле јавни сервис од политичког преузимања. Списак се наставља годинама у којима су главни и одговорни уредници радили у статусу вршилаца дужности, а не завршава се ни у марту 2025, када су синдикалци штрајковали глађу у холу сопствене зграде, у којој је више од месец дана боравила полиција, и када су новинари пред улазом читали Слободни дневник како би указали на непрофесионално извештавање сопственог Првог програма.
Више од свега, Јавни сервис нам дугује извињење за начин на који се сада извињава.
За неколико безличних реченица у којима се признаје да је нешто изостајало, али не и ко је одлучивао да изостане. За обећање оздрављења, а да нам није саопштио дијагнозе, а ни одабране начине лечења и терапију.
За позив публици да поново верује институцији која јој још није објаснила зашто јој се годинама није веровало.
Извињење није довољно
Извињењем јавни сервис не може да избрише оно што је радио, може само да преузме обавезу да нам то објасни. Одговорност јавног сервиса не мери се бројем извињења, већ спремношћу да грађанима покаже како је до пропуста долазило, ко их је омогућавао и шта ће учинити да спречи њихово понављање.
На крају, јавни сервиси нам дугују извињење и за нешто што није могуће надокнадити – за време током којег су грађани морали да траже истину на другим местима, док су истовремено плаћали институције чији је посао био да им ту истину пруже.
Извињењем јавни сервис не може да избрише оно што је радио, може само да преузме обавезу да нам то објасни. Одговорност јавног сервиса не мери се бројем извињења, већ спремношћу да грађанима покаже како је до пропуста долазило, ко их је омогућавао и шта ће учинити да спречи њихово понављање
За свесно обмањивање грађана, манипулисање чињеницама, уподобљавање и изостављање контекста догађаја захтевима и потребама власти.
То је можда и највећи дуг. Не само оно што су говорили, већ и све оно што због њих није могло да се види и чује, сазна, разуме и на време доведе у питање.
За такав дуг једно „извините“ није довољно. Чак је и увредљиво. И тек је почетак списка.
