Преглед вести
Заједнички текст
Ниједну реченицу не преносе бар два медија; сваки текст је написан за себе.
Цео упоредни текст124 само у једном
Текст из 2 чланка. Ниједну реченицу не преносе сви.
Још 124 реченице које преноси само по један медиј
Неке ствари се брзо мењају.
Ни 24 сата након што се дознало да је Студентска листа на изборима у Србији убедљиво победила до сада свемоћну Српску напредну странку, дневник јавног сервиса почео је признањем водитеља.
„Прећуткивало се, жмурило на једно око, једнострано информисало, некритички извештавало, нису се постављала права питања или питања нису постављана уопште.
И због тога гледаоцима дугујемо извињење“, рекао је водитељ Горан Ерор.
Реч је о Радио-телевизији Војводине (РТВ), но емисија се емитује и на Радио-телевизији Србије (РТС).
Ерор и неке колеге годинама су водили борбу унутар система, али са мало успеха.
Но, сада је главни уредник поднео оставку под притиском синдиката.
Слично тражи и велики број запослених на РТС-у.
Тај већи јавни сервис, који је годинама игнорисао критике на рачун власти, од понедељка је само донекле променио тон.
Неколико сати касније, у понедељак увече, група кивних грађана упала је у телевизију Информер, која важи за шпиц копља одлазећих власти.
Наводно су уништили опрему и на неко време прекинули програм.
„Хтели су да ме убију“, завапио је главни уредник Драган Ј.
Информер годинама предводи велики број таблоидних медија који су све критичаре власти жигосали као „издајнике“, „терористе“ и „усташе“.
Тако изгледа слегање тла после земљотреса од недеље и пораза свеприсутног Александра Вучића, човека који је у последње време малтене више био на екранима него што није.
Студентска листа, састављена од професора, активиста и уметника, имаће по свему судећи 141 место у парламенту од 250 столица, наспрам 103 за Вучићеву Српску напредну странку.
То личи на бумеранг који се вратио пропагандној машинерији – људима је дозлогрдило.
Медијска машинерија у служби власти
Критичари су годинама указивали на корупцију, непотизам, спреге државе и организованог криминала, али увек изнова и на то да Вучићева доминација почива на медијској машинерији која га у стопу прати.
Последњих година се у просеку „обраћао“ више од једном дневно – на дугим конференцијама за штампу или у емисијама уживо.
Скупове његове странке преносило је и по четрдесетак националних и кабловских телевизија одједном.
Према рачуници Бироа за друштвена истраживања, само последњих седмица кампање Вучић је на пет телевизија с националном фреквенцијом представљен позитивно у 96 одсто времена које му је посвећено, док је Студентска листа у 95 одсто случајева представљана негативно.
Многи грађани су зато кивни и нестрпљиви.
„Очекујем прво да се смире страсти јер је велико незадовољство грађана према медијима који су били пропагандисти власти и говора мржње, а не новинари“, каже Александра Крстић, која предаје медијске системе на београдском Факултету политичких наука.
„Упадом у било који медиј се не решава ништа.
Регулаторно тело за електронске медије треба да покрене инцијативу за одузимање дозволе за рад.
То је једини пут“, додаје она за ДW.
Овог уторка удружења новинара тражила су да се Информеру одузме дозвола.
Но, РЕМ је годинама прожет људима који су били одани властима.
Ни данас нема функционалну већину, али то ће се променити с новим сазивом Скупштине.
Телеком и новац за подобне
Критичари подсећају да је кичма пропагандне машине и даље државни Телеком.
Он је током година уложио преко две милијарде евра у куповину мањих понуђача кабловске телевизије и на права на спортске преносе који привлаче публику.
Али и на директно финансирање више од десет телевизија блиских властима.
Недавно је португалски фонд Алпак капитал – власник Јуроњуза – откупио неке од последњих критичких медија у Србији.
Уследиле су смене уредника и притисци на новинаре да отупе критику пред саме изборе.
Сада би томе могао да дође крај.
У програму Студентске листе стоји да државни Телеком „не сме да буде власник телевизије, радија ни портала који производе информативни програм“.
Такође, да телевизије које информишу грађане морају бити присутне код свих кабловских оператера.
„Наша нада је да одговарају они који су злоупотребили медије за пропаганду и они који су то плаћали новцем грађана“, каже Стеван Ристић, директор недељника „Време“ и председник Асоцијације медија, великог удружења издавача.
„Даље, да не буде више повлашћених медија што ће ишчистити сцену и оставити независне медије коначно у ситуацији да живе на слободном тржишту где се новац од огласа поштено зарађује уместо да се огласи усмеравају подобнима.
- Живот по мјери човјека
Напросто, поштовање закона“, каже Ристић за ДW.
Студенти обећавају смене на јавним сервисима и транспарентне механизме за избор нових уредника.
Неки људи изнутра ипак су скептични.
„Мање је реч о људима, а више о конструкцији јавног сервиса и апетитима политичара у Србији“, каже нам један од уредника, који је хтео да остане анониман.
„РТС и РТВ морају да се финансирају само од претплате пре свега.
Па и тако, пре или касније, дође на власт неко жељан контроле медија и механизми попусте.
Осим што можда нећемо више имати тако медијски незајажљивог председника какав је био Вучић“, додаје.
Професорка Крстић враћа причу на регулаторно тело које покреће избор Управног одбора РТС-а – старом је ионако истекао мандат – а даље се онда бирају уредници програма.
Очекујем дубоке реформе и то врло брзо.
Да коначно грађани добију јавни сервис какав заслужују уместо државне телевизије која злоупотребљава простор.
Ко год да је на власти, не сме добити РТС као своју играчку“, каже она.
У Вучићевој ери медији под његовом контролом постајали су све радикалнији.
Осим демонизовања критичара, тон им је махом био проруски и против Европске уније и Запада, који је и Вучић оптужио за „обојену револуцију“.
И то иако је Србија званично кандидат за чланство у ЕУ.
Но, слегање тла могло би да потраје.
Неки таблоидни портали већ су променили плочу.
Али свежа „вест“ на порталу Информера гласи: док су „подивљали јуришници и екстремистичке банде нападали новинаре“, бивши председник Вучић показује како изгледа „пристојна Србија“.
Испод је Вучићев видео са Инстаграма на којем мази своје псе.
Баш као да недеља није постојала и да ауторитарни вођа није доживео фијаско.
- Трофеј Радија Црне Горе
Штампа: Демократски експеримент или јасан план?
Зидојче Цајтуг (СЗ) доноси текст под насловом: „Вучић је отишао".
„Без обзира на то како ће влада у Србији у цјелини бити састављена, пред њом је огроман задатак: брзо и дјелотворно сузбити свеприсутну корупцију и дјеловање мафијашких група, али и разградити клијентелистичку државу у којој је чак и посљедњи директор школе морао да буде члан владајуће странке; у којој су државни медији, као и приватне телевизије у власништву олигарха, били само продужена рука Вучића, а исто је важило и за тужилаштво, полицију, обавјештајну службу и судове, све до Уставног суда.
Ко вјерује да студентска листа нема програм, вара се.
Тај документ, наиме, обухвата више од 50 густо куцаних страница.
А европским партнерима Србије неће се допасти баш све што у њему пише".
У листу Ханделсблат може да се прочита чланак под насловом „Обрачун са аутократом":
„Студентска листа сада жели да формира експертску владу.
Међутим, недостаје јој јасан лидер са личним мандатом који би одређивао правац дјеловања.
То би могло да постане проблем ако се поједине групе унутар покрета упусте у међусобне борбе око политичког курса.
За сада, међутим, преовладава олакшање због тога што још један аутократа у Европи више нема одлучујућу ријеч".
Ноје цирхер цајтунг (НЗЗ) доноси два текста о тој теми.
Први је објављен под насловом: „Србија бира непредвидив нови почетак": „Вучић и његови одани сарадници били су на власти готово деценију и по.
Дубоко су укоријењени у старом систему, чији коријени сежу до распада Југославије, балканских ратова и владавине Слободана Милошевића.
Само ако студентима и њиховим савезницима пође за руком да разбију старе мреже политичких и личних веза, моћи ће да остваре своја обећања о окончању непотизма и јачању правне државе, образовног система и система социјалне заштите".
Закључак текста гласи: „Сада је важно настојати да се разумије шта Србија заиста жели, умјесто да се у њу пројектују сопствене представе".
У другом тексту швајцарског листа о Србији може се, између осталог, прочитати и ово: „У ком ће се правцу кретати нова влада када је ријеч о политици према Европској унији, подједнако је неизвјесно као и то ко ће је сачињавати.
Још није познато ни ко ће преузети функцију премијера.
Избор се очекује у наредним недјељама.
Опозициони покрет, организован на начелима непосредне демократије, из тактичких разлога до сада није откривао своје карте.
Сада, када је преузео одговорност за управљање државом, то ће морати да се промијени.
То, међутим, носи и опасност од расцјепа".
Дневни лист Берлинер цајтунг (БЗ) посвећује пажњу и односу Студентске листе према Косову: „Када је ријеч о Косову, суштински се вјероватно неће много тога промијенити.
Срдановић је нагласио да је став према Косову одређен српским Уставом, према којем је та територија део Србије.
Ипак, могло би да дође до промене тона".
Слиједи и анализа нове конфигурације политичке мапе Србије: „Студенти су доказали да се на изборима може побиједити систем који наизглед дјелује неуништиво.
Међутим, апарат који је Српска напредна странка изградила током 14 година неће нестати послије једне изборне вечери.
А Вучић, са око 104 посланичка мјеста, остаје најмоћнији лидер опозиције каквог је Србија икада имала".
Франкфуртер алгемајне цајтунг (ФАЗ) доноси неколико текстова о исходу избора у Србији.
У првом се каже да је Вучић био увјерен да га не може снаћи Орбанова судбина: „За велику већину бирача избори су били референдум о питању да ли Вучић треба и даље да влада или не.
Одговор је био недвосмислен: не треба.
Вјероватно ни сам Вучић није очекивао такав одговор.
Још послије изборног пораза свог пријатеља Виктора Орбана у априлу, у уском кругу људи у Београду изражавао је оптимизам: Орбан је занемарио провинцију, али он неће направити исту грешку, па га неће задесити иста судбина".
Дописник истог листа из Брисела анализира однос Европске народне партије као породице конзервативних партија према поразу напредњачког лидера у Србији: „У међувремену је упадљиво ћутао предсједник Европске народне партије (ЕПП) Манфред Вебер.
Политичар Хришћанско-социјалне уније (ЦСУ) није се оглашавао поводом избора и налази се у незгодном положају.
У септембру 2025. покренуо је поступак провјере против СНС-а, прије свега због Вучићевих аутократских тенденција.
СНС је придружена чланица те европске страначке породице.
Вебер је најавио да ће о исходу поступка извијестити тек након парламентарних избора.
Међутим, ЕПП сада готово да нема могућност да поступи исправно: било би тешко образложити ослобађање СНС-а од оптужби, док би искључење или суспензија дјеловали опортунистички".
У тексту „Српски демократски експеримент" Франкфуртер алгемајне цајтунг доноси још једну анализу: „Међу најважнијим задацима у предстојећем периоду биће реформа државне телевизије РТС.
Да ли ће она убудуће моћи да извјештава независно или ће само бити усмјерена према другачијој политичкој линији, биће својеврстан лакмус-тест.
Однос студената према критици, на примјер према националистичким тирадама на појединим студентским скуповима, није увијек одавао сигурност и политичку зрелост.
Ни у спољној политици још није јасно у ком ће се правцу Србија кретати.
Ако ЕУ сада Србији простре црвени тепих, ускоро би могла да установи да већина Срба уопште не жели да закорачи на њега".
А Тагесцајтунг (таз) из Берлина закључује: „Свјесно одступање од досадашње страначке политике, које се овдје настојало постићи, показује да демократија није само изборни поступак већ и заједничка пракса.
У то сам могао да се увјерим током бројних посјета пленуму Филолошког факултета у првој половини 2025. године: различити предлози за дискусију изношени су помоћу различитих знакова рукама, дневни ред доследно је поштован, а надлежности су биле јасно расподијељене.
Изборни програм студената, на више од 1.200 страница научно заснованог садржаја, свједочи о томе: овај покрет тачно зна шта ради".
У електронском издању недјељника Цајт (ЗЕИТ Онлине) објављен је текст под насловом „Ова побједа припада српској омладини".
У тексту се каже да је Александар Вучић покушао да застраши младе људе: тешко наоружаним полицијским јединицама и хулиганима спремним на насиље.
„Па ипак, побиједила је демократија“, поентира аутор текста Улрих Ладурнер.
Он упоређује збивања у другим европским земљама са оним у Србији и каже: „У свијетлу насиља међу младима којем смо посљедњих дана и недјеља свједочили на улицама европских градова, ненасиље српске омладине представља вијест која улива наду.
Млади су мирним путем збацили с власти ауторитарног владара“.
У тексту се примјећује да моћне чланице Европске уније нису помогле студентском покрету: „Европске владе, којима су пуна уста демократије нису помогле младима.
Годинама су указивале почаст Александру Вучићу.
На списку његових „пријатеља“ налазе се француски предсједник Емануел Макрон, њемачки канцелари Ангела Меркел и Олаф Шолц, па све до Урсуле фон дер Лајен“.
Потом се у тексту набраја низ послова које су споменути политичари склапали са Вучићем па нису марили за чињеницу да је Вучић „постепено претварао Србију у свој посјед, у царство у којем се слуша искључиво његова ријеч“.
Аутор наглашава да је на почетку Вучићеве владавине већина људи била за улазак Србије у Европску унију, а да је то данас мањина.
„Ко год је током протекле двије године питао студенте шта мисле о Европској унији, углавном је заузврат добијао само слијегање раменима.
Потом би услиједила напомена да су захтјеви покрета, заправо, у потпуности европски: владавина права, демократија, људска права.
Може се рећи и овако: у Србији је побиједио један европски покрет који нема никакве везе с Европском унијом, онаквом каква је данас.
Зато сада нико не би требало да тврди да су избори у Србији побједа Европе".
Аутор на крају каже, да су упркос свему томе два покрета у само неколико мјесеци збацила ауторитарне владаре – Орбана у Мађарској и Вучића у Србији.
„То би требало да имају на уму сви који непрестано говоре о неизбјежном пропадању демократије“.
