Почећу П(ј)есником, јер песницима ионако све почиње: свијест о складу несклада несавршених људи. Тако гласи једна од дефиниција слободе из епонимне песме за певање и мишљење. Има ту још и оних дефиниција виа… Цео текст
Почећу П(ј)есником, јер песницима ионако све почиње: свијест о складу несклада несавршених људи. Тако гласи једна од дефиниција слободе из епонимне песме за певање и мишљење. Има ту још и оних дефиниција виа негатива, о неподметању идеолошки закржљале форме, али то је већ више мишљење него певање, есејистика у стиховима, ближе актуелној нобеловки него Ленону, Арсену и Миљковићу.
Склад несклада, да.
То је оно што буни избезумљене губитнике, политичке аналитичаре, белосветске или домаће, свеједно. Како се то може освојити слобода, а не загрцнути се над гутљајем званим Вођа? (Гутљај слободе, то је, дакако, Окуџава.) А вође нема па нема. Нема ни идеологије, ма шта о томе мислили поражени. И остали политички аналитичари, ти пратиоци свих губитника овог света, баш као и свих оних који у свом тријумфализму мисле о себи као о победницима.
Прелетачима је увек лепо. Првоборцима пак никад није лепо: увек им фали још који орден. Слободном грађанству, осећања су помешана
Нема победника, а нисмо сви губитници.
Како сад то?
Ох, врло просто. Слобода се, супротно овешталој фрази, не осваја. Ње или има, или нема у човеку, тзв. појединцу.
Осе ка, о сеска. Што би рекли Албанци. Пуноправни грађани Србије.
Или постоји, или не постоји. Што би рекли Срби. Не баш пуноправни грађани Србије, а ни Косова. Такозваног или не-такозваног. (То добро знају или бар слуте косовски Срби, поново највећи губитници ванредних парламентарних избора. На којима нису бирали, јер нису били у ситуацији да бирају, него да учествују. Јер да је важно учествовати. Можда на Олимпијским играма. У косовским играма, учешће је увек губитничка позиција. Питајте Албанце између осамдест прве и деведесет девете. За после, питајте Србе.)
Шта је нама, дакле, слобода?
Па, сад – како којим нама.
Прелетачима је увек лепо. Првоборцима пак никад није лепо: увек им фали још који орден. Слободном грађанству, оном које је потоке, брзаке и реке унутарње слободе коначно успело источити у заједничко језеро – природно, не вештачко – општег ослобођења, осећања су помешана. Питају се зашто је, к врагу, требало толико времена и мучења, и кад смо тачно скренули ка Албакеркију. Стрепе, попут потписника – њему је, рецимо, ово трећи тоталитарни поредак који испраћа за својих шездесет година живота, па се нешто нада да је и последњи. Али, где је наде, ту је и стрепње. Отуд страх од наде, уосталом.
Ако је ова неидеолошка форма еманципације суштинска, онда ће се нешто знати за коју годину. Потписник, рецимо, мишљаше, те тако и писаше и говораше, како је политика сувише озбиљна ствар да би била препуштена политичарима. Немам сумњу у честитост велике већине (дакле, не свих!) људи који су решили да се акају око политике, иако то својевремено нису намеравали бавећи се својим струкама. Немам сумњу ни у њихову способност да се тој игри науче: политика је нешто између покера, ремија, бришкуле и преферанса. Блефови, адути, никад бетл на рефетл. Ко је успео савладати неке од озбиљних наука из којих ти нови управљачи долазе, савладаће и ово. Тешко је, уосталом, бити већи медиокритет од ових који су у одласку.
Политика је нешто између покера, ремија, бришкуле и преферанса. Блефови, адути, никад бетл на рефетл. Ко је успео савладати неке од озбиљних наука из којих ти нови управљачи долазе, савладаће и ово
Има, дакле, простора за опрезно спокојство, а стрепње и сумње ће увек бити.
Двадесет пети октобар, тако, може бити Дан слободе. Не дан ослобођења, нити комеморација какве смрти, битке, пораза, победе. Дан људске еманципације. Оне коју се дало осетити чекајући у реду за гласање (потписник је морао двапут, због поништавања резултата са његовог бирачког места). Оне чије се дејство дало видети на лицима губитника, већ после недељног ручка. Оне која избија у потреби за опетовањем славља, каткад науштрб укуса.
Ако бисмо хтели мало гајити ту слободу, можда би могли тај наш слад несклада несавршених људи ускладити с извесним цивилизацијским тековинама. Као и одгој сваке културе, од житарица до Шекспира, то је озбиљан посао, захтевна делатност, тежак рад. Надати се – вредан напора.
Јер – није лоше бити слободан.
И надати се да Статије није сасвим у праву, да не ишту сви само праведног вођу, него и гутљај по гутљај слободе.
Без опијања.