21.10.
2026.
Влага, дотрајали уређаји и скупо грејање могу да прате најниже кирије у Београду. Шта се нуди за буџет од 300 евра месечно?
Србија је некада могла да се похвали моћном индустријом. У периоду између 1955. и 1990. производња је бележила просечну годишњу стопу раста од чак 7,7 одсто, а индустријски сектор је запошљавао 1,1 милион радника. Предузећа која су са правом носила титулу гиганата извозила су своју робу на тржишта широм света. Масовна производња машина, аутомобила, текстила и техничких уређаја чинила је кичмени стуб тадашњег привредног система.
21.10.
2026.
Влага, дотрајали уређаји и скупо грејање могу да прате најниже кирије у Београду. Шта се нуди за буџет од 300 евра месечно?
Нажалост, данас то више није случај. Индустрија ни изблиза није развијена као у то доба, а предузећа која су преживела друштвену транзицију данас су углавном у власништву страног капитала. Са друге стране, куриозитет је то што је број компанија из области пољопривреде и прерађивачке индустрије у домаћем приватном власништву изузетно мали. Да је то заиста тако најсликовитије илуструје најновија листа Агенције за привредне регистре „Сто нај“, на којој су компаније рангиране према висини пословних прихода и нето добити из 2025. године.
На тој листи иначе доминирају државна предузећа, стране компаније, трговци и грађевинске фирме. Статистика показује да су највеће пословне приходе прошле године остварили Електропривреда Србије, Нафтна индустрија Србије, Зиђин Мајнинг, Зиђин Копер и Телеком Србија. Пословни приходи ових првих пет компанија, међу којима су две државне, две у власништву кинеског капитала, а једна руског уз значајан проценат власништва Србије, износили су 11,6 милијарди евра и чинили 23,3 одсто укупних прихода сто најбољих посматраних предузећа.
Када је пак реч о домаћим приватним компанијама, на листи су највише заступљене оне из области трговине на велико и мало, бензинске пумпе и грађевинске фирме. Међутим, ако погледамо само број оних које послују у области пољопривреде и прерађивачке индустрије, на листи се према критеријуму висина пословних прихода налази њих пет, а по оствареној нето добити рангирано их је укупно девет.
Иначе, најбоље пласирана фирма у домаћем приватном власништву јесте Нелт, која је прошле године остварила пословне приходе од 118,4 милијарде динара и заузела 11. место на листи. Та компанија не долази из производног сектора већ се бави дистрибуцијом хране и пића.
Ако посматрамо само сектор који се бави пољопривредом и прерађивачком индустријом, најбоље је пласиран Имлек, који се налази на 54. месту са пословним приходима од 34,7 милијарди динара. Ипак, треба нагласити да је та компанија прошле године била у власништву страног капитала, односно фонда МидЕуропа.
Промена власништва завршена је 27. априла ове године, када су је преузели бизнисмен Андреј Јовановић, преко фонда АЈФХ, и генерални директор Бојан Радун. Следећа најбоља домаћа приватна компанија из те категорије је Делта аграр Мирослава Мишковића, која заузима 57. место са приходима од 33,7 милијарди динара. Та компанија се бави пољопривредом, односно узгаја ратарске културе попут пшенице, кукуруза, соје, сунцокрета, шећерне репе и кромпира, а бави се и узгојем јабука и производњом других пољопривредних производа.
Наредна на листи је компанија Еликсир, која се бави производњом вештачких ђубрива и азотних једињења. Она се налази на 60. месту, са пословним приходима од 32,1 милијарду динара. Компанија Геби је пак позиционирана на 67. месту са приходима од 29,5 милијарди динара. Производи храну за животиње и кућне љубимце, сунцокретово уље и брашно, а такође откупљује и складишти житарице. Индустрија меса Матијевић се налази на 93. месту са пословним приходима од 23,6 милијарди динара, а као што је јавности добро познато, бави се прерадом и конзервисањем меса.
Ако погледамо резултате домаћих компанија које се баве пољопривредом и прерађивачком индустријом према нето добити, ситуација је за нијансу боља. На листи 100 најуспешнијих у том сегменту заступљено је девет домаћих приватних фирми.
Прва међу њима је компанија Пештан у власништву Божидара Петковића, која производи пластичне цеви за водовод и канализацију, ПВЦ цеви, као и системе за инсталације у грађевинарству. Она се налази на 30. месту, са оствареном нето добити од 4,6 милијарди динара. Следећа је ИГМ Младост из Лесковца, која производи грађевински материјал од глине попут црепа, опеке и блокова за зидање. На листи се налази на 45. месту са нето добити од 2,7 милијарди динара.
Имлек пак по висини профита заузима 56. место са нето добити од 2,2 милијарде динара, а следи га Планинка из Куршумлије, која се првенствено бави производњом и флаширањем Пролом воде, али и туризмом. Она се налази на 69. месту са нето добити од 1,9 милијарди динара. Наредна је компанија Еликсир Прахово на 73. месту са оствареном нето добити од 1,8 милијарди динара. Зрењанински Дијамант, који се бави производњом сунцокретовог уља, маргарина и мајонеза, а који је ове године од хрватске Фортенова групе купила српска МК група, заузео је 79. место са нето добити од 1,7 милијарди динара. Следећа је компанија Миротин из Врбаса на 81. месту, која је остварила профит од 1,6 милијарди динара производњом житарица, млека и уља као и бављењем сточарством.
28.10.
2026.
Интегрални тост, авокадо, јаја и поврће: нутриционисткиња открива вечеру коју спрема за 10 минута када нема енергије за дуго кување.
На 94. месту је компанија Тргоцентар, власник ланца Скроз добра пекара, која производи хлеб и свеже пециво, са нето добити од 1,5 милијарди динара. Форма Идеале, која се бави производњом намештаја, заузима 96. место са нето добити од 1,49 милијарди динара.
Стручна јавност иначе често указује на то да Србија већ годинама заостаје за земљама са којима се упоређује, попут Чешке, Мађарске, Словачке, па и Хрватске, када је реч о учешћу домаћих приватних инвестиција. Док су те земље, када су биле на сличном нивоу привредног развоја на којем је Србија данас, бележиле учешће домаћих приватних инвестиција од 14 до 16 одсто, у Србији је тај удео нижи од 10 одсто.
Професор Економског факултета у Београду Љубодраг Савић за НИН каже да је један од разлога због чега Србија данас кубури када је реч о јаким домаћим компанијама које се баве производњом тај што је некада изузетно успешан сектор прехрамбене индустрије урушаван још од деведесетих година.
Он додаје да је актуелна ситуација таква да се веома мали број домаћих послодаваца опредељује за отварање производних постројења плашећи се ризика по такву врсту бизниса.
„Да бисте покренули, а касније и водили фабрику потребни су вам банкарски кредит, адекватна радна снага и савремена технологија. То није нимало јефтино, а ако успете све то да обезбедите, након тога на тржишту треба да се такмичите са произвођачима из земаља попут Кине, чији су производи јефтинији за 30 до 40 одсто. Код многих пословних људи то ствара бојазан да неће бити конкурентни те због тога одустају од индустријске производње и окрећу се трговини, која је знатно уноснији и сигурнији бизнис“, објашњава наш саговорник.
Према његовим речима, у таквим условима немогуће је очекивати пораст активности домаћих индустријалаца без асистенције државе.
„Неко може да изрекне примедбу да је то застарео модел, да је реликт прошлих времена. Међутим, сведоци смо да развијене земље које пропагирају постулате тржишне економије и те како подржавају своју привреду и кроз разне фондове издвајају значајна средства за њен развој. Да би се поједине индустријске гране у Србији, у првом реду прехрамбена, вратиле на ниво који су имале некада и како би значајније доприносиле развоју домаће привреде, потребно је да добију партнера у држави. То наравно не значи примену совјетског економског модела. Међутим, комбинација у којој би држава била власник индустријских предузећа заједно са приватним капиталом и те како би дала добре резултате. Партнерство са државом би сасвим сигурно охрабрило домаће инвеститоре. Када је реч о прехрамбеној индустрији држава би могла да постане власник кланица у деловима земље где је развијено сточарство, што би гарантовало да људи који се баве узгојем стоке неће дизати руке од тог посла“, наводи Савић и додаје да подршка државе не би требало да се ограничи само на финансијски сегмент већ је нужно и доношење низа стратешких мера усмерених на јачање конкурентности домаће индустрије.
30.10.
2026.
На евиденцији служби за запошљавање у октобру било је 654.000 слободних радних места, што је 31.000 више него годину дана раније.
Економиста Александар Стевановић за НИН каже да није за очекивати да у држави величине Србије главну реч воде домаће компаније, али да то никако не може да буде оправдање за чињеницу да је број домаћих индустријских предузећа код нас страховито мали.
„С обзиром на то да се у протеклих 20 година на нашим просторима подстицао долазак страних компанија није ни чудо што је данас стање такво какво је. У актуелним околностима домаћи привредници су једноставно изузетно опрезни јер сматрају да су на нашем тржишту налазе у неповољнијем положају у односу на стране инвеститоре. Управо то је разлог што не улажу у производњу. Примера ради, мултинационална компанија је утицајна и може да се избори за свој интерес код надлежних, домаћи привредник пак није сигуран да би могао да ужива такав статус. Инспекција неће тек тако ненајављена да се појави у фабрици моћне стране компаније док се тога не либи када је реч о производним погонима у домаћем власништву. Све то обесхрабрује српске инвеститоре“, објашњава наш саговорник.
Како би се број фабрика у власништву наших држављана повећао, Стевановић истиче да је послодавце нужно ослободити низа парафискалних намета, али им истовремено обезбедити и правну сигурност која ће бити гаранција за учинковитост њихових инвестиција и развој бизниса.
Индустријска постројења у домаћем власништву свакако јесу гарант за одржив привредни развој земље. Када је производња у рукама домаћег власника, профит остаје на нашим просторима и улаже се у нове погоне, машине и радна места. Значајан број страних инвеститора је у Србију дошао због субвенција и других повластица. Имали смо прилику да се уверимо да неки од њих свој бизнис селе чим нађу јефтиније услове за пословање у неком другом делу света. Последице тога су да радници остају без посла, а државна каса без прихода за несметано функционисање друштва. Са друге стране пак домаћи бизнисмен свој посао најчешће гради на дуге стазе и улаже у заједницу у којој и сам живи.
Предност је и у томе што домаћа индустрија ствара брендове који се пласирају на инострана тржишта и подижу вредност и углед целокупне привреде земље. Стручна јавност често истиче да висока технологија, неопходна индустријска знања и иновације не долазе са нискобуџетним инвестицијама опредељеним за склапање делова или мотање каблова, већ са развојем домаћих производа.
На крају, треба нагласити и то да сопствена производња представља најбољи штит од свих глобалних потреса са којима се свет данас суочава. Држава чија индустрија може сама да преради своје жито, млеко, месо или дрво у знатно мањој мери ће бити изложена негативним ефектима глобалних економских криза и беспоштедних геополитичких конфликата.
30.10.
2026.
Поруке из Брисела најављују подршку реформама. Саговорници НИН-а објашњавају шта би могло да убрза европски пут Србије после избора.
30.10.
2026.
РИК је одредио да се избори понове на местима на којима је гласање поништено или резултати нису могли да се утврде.
30.10.
2026.
Дефицит износи 6,58 милијарди долара (6.576,3 милиона долара), што чини смањење од седам одсто у односу на исти период претходне године.
30.10.
2026.
Компанија је смањила дуговања према банкама, док је у стратешке пројекте уложила 19,2 милијарде динара.
30.10.
2026.
Без нових дозвола не би били обухваћени наставак рада НИС-а, преговори о промени власништва и транспорт сирове нафте.
30.10.
2026.
АПИ Банк нуди орочену штедњу у еврима на 12 месеци уз каматну стопу од 3,80 одсто и могућност располагања са 30 одсто депозита.
30.10.
2026.
Брујић је рекао да се дешава да у мењачницама нема девиза, али да грађани разумеју тренутну ситуацију.
