21.10.
2026.
Vlaga, dotrajali uređaji i skupo grejanje mogu da prate najniže kirije u Beogradu. Šta se nudi za budžet od 300 evra mesečno?
Srbija je nekada mogla da se pohvali moćnom industrijom. U periodu između 1955. i 1990. proizvodnja je beležila prosečnu godišnju stopu rasta od čak 7,7 odsto, a industrijski sektor je zapošljavao 1,1 milion radnika. Preduzeća koja su sa pravom nosila titulu giganata izvozila su svoju robu na tržišta širom sveta. Masovna proizvodnja mašina, automobila, tekstila i tehničkih uređaja činila je kičmeni stub tadašnjeg privrednog sistema.
21.10.
2026.
Vlaga, dotrajali uređaji i skupo grejanje mogu da prate najniže kirije u Beogradu. Šta se nudi za budžet od 300 evra mesečno?
Nažalost, danas to više nije slučaj. Industrija ni izbliza nije razvijena kao u to doba, a preduzeća koja su preživela društvenu tranziciju danas su uglavnom u vlasništvu stranog kapitala. Sa druge strane, kuriozitet je to što je broj kompanija iz oblasti poljoprivrede i prerađivačke industrije u domaćem privatnom vlasništvu izuzetno mali. Da je to zaista tako najslikovitije ilustruje najnovija lista Agencije za privredne registre „Sto naj“, na kojoj su kompanije rangirane prema visini poslovnih prihoda i neto dobiti iz 2025. godine.
Na toj listi inače dominiraju državna preduzeća, strane kompanije, trgovci i građevinske firme. Statistika pokazuje da su najveće poslovne prihode prošle godine ostvarili Elektroprivreda Srbije, Naftna industrija Srbije, Ziđin Majning, Ziđin Koper i Telekom Srbija. Poslovni prihodi ovih prvih pet kompanija, među kojima su dve državne, dve u vlasništvu kineskog kapitala, a jedna ruskog uz značajan procenat vlasništva Srbije, iznosili su 11,6 milijardi evra i činili 23,3 odsto ukupnih prihoda sto najboljih posmatranih preduzeća.
Kada je pak reč o domaćim privatnim kompanijama, na listi su najviše zastupljene one iz oblasti trgovine na veliko i malo, benzinske pumpe i građevinske firme. Međutim, ako pogledamo samo broj onih koje posluju u oblasti poljoprivrede i prerađivačke industrije, na listi se prema kriterijumu visina poslovnih prihoda nalazi njih pet, a po ostvarenoj neto dobiti rangirano ih je ukupno devet.
Inače, najbolje plasirana firma u domaćem privatnom vlasništvu jeste Nelt, koja je prošle godine ostvarila poslovne prihode od 118,4 milijarde dinara i zauzela 11. mesto na listi. Ta kompanija ne dolazi iz proizvodnog sektora već se bavi distribucijom hrane i pića.
Ako posmatramo samo sektor koji se bavi poljoprivredom i prerađivačkom industrijom, najbolje je plasiran Imlek, koji se nalazi na 54. mestu sa poslovnim prihodima od 34,7 milijardi dinara. Ipak, treba naglasiti da je ta kompanija prošle godine bila u vlasništvu stranog kapitala, odnosno fonda MidEuropa.
Promena vlasništva završena je 27. aprila ove godine, kada su je preuzeli biznismen Andrej Jovanović, preko fonda AJFH, i generalni direktor Bojan Radun. Sledeća najbolja domaća privatna kompanija iz te kategorije je Delta agrar Miroslava Miškovića, koja zauzima 57. mesto sa prihodima od 33,7 milijardi dinara. Ta kompanija se bavi poljoprivredom, odnosno uzgaja ratarske kulture poput pšenice, kukuruza, soje, suncokreta, šećerne repe i krompira, a bavi se i uzgojem jabuka i proizvodnjom drugih poljoprivrednih proizvoda.
Naredna na listi je kompanija Eliksir, koja se bavi proizvodnjom veštačkih đubriva i azotnih jedinjenja. Ona se nalazi na 60. mestu, sa poslovnim prihodima od 32,1 milijardu dinara. Kompanija Gebi je pak pozicionirana na 67. mestu sa prihodima od 29,5 milijardi dinara. Proizvodi hranu za životinje i kućne ljubimce, suncokretovo ulje i brašno, a takođe otkupljuje i skladišti žitarice. Industrija mesa Matijević se nalazi na 93. mestu sa poslovnim prihodima od 23,6 milijardi dinara, a kao što je javnosti dobro poznato, bavi se preradom i konzervisanjem mesa.
Ako pogledamo rezultate domaćih kompanija koje se bave poljoprivredom i prerađivačkom industrijom prema neto dobiti, situacija je za nijansu bolja. Na listi 100 najuspešnijih u tom segmentu zastupljeno je devet domaćih privatnih firmi.
Prva među njima je kompanija Peštan u vlasništvu Božidara Petkovića, koja proizvodi plastične cevi za vodovod i kanalizaciju, PVC cevi, kao i sisteme za instalacije u građevinarstvu. Ona se nalazi na 30. mestu, sa ostvarenom neto dobiti od 4,6 milijardi dinara. Sledeća je IGM Mladost iz Leskovca, koja proizvodi građevinski materijal od gline poput crepa, opeke i blokova za zidanje. Na listi se nalazi na 45. mestu sa neto dobiti od 2,7 milijardi dinara.
Imlek pak po visini profita zauzima 56. mesto sa neto dobiti od 2,2 milijarde dinara, a sledi ga Planinka iz Kuršumlije, koja se prvenstveno bavi proizvodnjom i flaširanjem Prolom vode, ali i turizmom. Ona se nalazi na 69. mestu sa neto dobiti od 1,9 milijardi dinara. Naredna je kompanija Eliksir Prahovo na 73. mestu sa ostvarenom neto dobiti od 1,8 milijardi dinara. Zrenjaninski Dijamant, koji se bavi proizvodnjom suncokretovog ulja, margarina i majoneza, a koji je ove godine od hrvatske Fortenova grupe kupila srpska MK grupa, zauzeo je 79. mesto sa neto dobiti od 1,7 milijardi dinara. Sledeća je kompanija Mirotin iz Vrbasa na 81. mestu, koja je ostvarila profit od 1,6 milijardi dinara proizvodnjom žitarica, mleka i ulja kao i bavljenjem stočarstvom.
28.10.
2026.
Integralni tost, avokado, jaja i povrće: nutricionistkinja otkriva večeru koju sprema za 10 minuta kada nema energije za dugo kuvanje.
Na 94. mestu je kompanija Trgocentar, vlasnik lanca Skroz dobra pekara, koja proizvodi hleb i sveže pecivo, sa neto dobiti od 1,5 milijardi dinara. Forma Ideale, koja se bavi proizvodnjom nameštaja, zauzima 96. mesto sa neto dobiti od 1,49 milijardi dinara.
Stručna javnost inače često ukazuje na to da Srbija već godinama zaostaje za zemljama sa kojima se upoređuje, poput Češke, Mađarske, Slovačke, pa i Hrvatske, kada je reč o učešću domaćih privatnih investicija. Dok su te zemlje, kada su bile na sličnom nivou privrednog razvoja na kojem je Srbija danas, beležile učešće domaćih privatnih investicija od 14 do 16 odsto, u Srbiji je taj udeo niži od 10 odsto.
Profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu Ljubodrag Savić za NIN kaže da je jedan od razloga zbog čega Srbija danas kuburi kada je reč o jakim domaćim kompanijama koje se bave proizvodnjom taj što je nekada izuzetno uspešan sektor prehrambene industrije urušavan još od devedesetih godina.
On dodaje da je aktuelna situacija takva da se veoma mali broj domaćih poslodavaca opredeljuje za otvaranje proizvodnih postrojenja plašeći se rizika po takvu vrstu biznisa.
„Da biste pokrenuli, a kasnije i vodili fabriku potrebni su vam bankarski kredit, adekvatna radna snaga i savremena tehnologija. To nije nimalo jeftino, a ako uspete sve to da obezbedite, nakon toga na tržištu treba da se takmičite sa proizvođačima iz zemalja poput Kine, čiji su proizvodi jeftiniji za 30 do 40 odsto. Kod mnogih poslovnih ljudi to stvara bojazan da neće biti konkurentni te zbog toga odustaju od industrijske proizvodnje i okreću se trgovini, koja je znatno unosniji i sigurniji biznis“, objašnjava naš sagovornik.
Prema njegovim rečima, u takvim uslovima nemoguće je očekivati porast aktivnosti domaćih industrijalaca bez asistencije države.
„Neko može da izrekne primedbu da je to zastareo model, da je relikt prošlih vremena. Međutim, svedoci smo da razvijene zemlje koje propagiraju postulate tržišne ekonomije i te kako podržavaju svoju privredu i kroz razne fondove izdvajaju značajna sredstva za njen razvoj. Da bi se pojedine industrijske grane u Srbiji, u prvom redu prehrambena, vratile na nivo koji su imale nekada i kako bi značajnije doprinosile razvoju domaće privrede, potrebno je da dobiju partnera u državi. To naravno ne znači primenu sovjetskog ekonomskog modela. Međutim, kombinacija u kojoj bi država bila vlasnik industrijskih preduzeća zajedno sa privatnim kapitalom i te kako bi dala dobre rezultate. Partnerstvo sa državom bi sasvim sigurno ohrabrilo domaće investitore. Kada je reč o prehrambenoj industriji država bi mogla da postane vlasnik klanica u delovima zemlje gde je razvijeno stočarstvo, što bi garantovalo da ljudi koji se bave uzgojem stoke neće dizati ruke od tog posla“, navodi Savić i dodaje da podrška države ne bi trebalo da se ograniči samo na finansijski segment već je nužno i donošenje niza strateških mera usmerenih na jačanje konkurentnosti domaće industrije.
30.10.
2026.
Na evidenciji službi za zapošljavanje u oktobru bilo je 654.000 slobodnih radnih mesta, što je 31.000 više nego godinu dana ranije.
Ekonomista Aleksandar Stevanović za NIN kaže da nije za očekivati da u državi veličine Srbije glavnu reč vode domaće kompanije, ali da to nikako ne može da bude opravdanje za činjenicu da je broj domaćih industrijskih preduzeća kod nas strahovito mali.
„S obzirom na to da se u proteklih 20 godina na našim prostorima podsticao dolazak stranih kompanija nije ni čudo što je danas stanje takvo kakvo je. U aktuelnim okolnostima domaći privrednici su jednostavno izuzetno oprezni jer smatraju da su na našem tržištu nalaze u nepovoljnijem položaju u odnosu na strane investitore. Upravo to je razlog što ne ulažu u proizvodnju. Primera radi, multinacionalna kompanija je uticajna i može da se izbori za svoj interes kod nadležnih, domaći privrednik pak nije siguran da bi mogao da uživa takav status. Inspekcija neće tek tako nenajavljena da se pojavi u fabrici moćne strane kompanije dok se toga ne libi kada je reč o proizvodnim pogonima u domaćem vlasništvu. Sve to obeshrabruje srpske investitore“, objašnjava naš sagovornik.
Kako bi se broj fabrika u vlasništvu naših državljana povećao, Stevanović ističe da je poslodavce nužno osloboditi niza parafiskalnih nameta, ali im istovremeno obezbediti i pravnu sigurnost koja će biti garancija za učinkovitost njihovih investicija i razvoj biznisa.
Industrijska postrojenja u domaćem vlasništvu svakako jesu garant za održiv privredni razvoj zemlje. Kada je proizvodnja u rukama domaćeg vlasnika, profit ostaje na našim prostorima i ulaže se u nove pogone, mašine i radna mesta. Značajan broj stranih investitora je u Srbiju došao zbog subvencija i drugih povlastica. Imali smo priliku da se uverimo da neki od njih svoj biznis sele čim nađu jeftinije uslove za poslovanje u nekom drugom delu sveta. Posledice toga su da radnici ostaju bez posla, a državna kasa bez prihoda za nesmetano funkcionisanje društva. Sa druge strane pak domaći biznismen svoj posao najčešće gradi na duge staze i ulaže u zajednicu u kojoj i sam živi.
Prednost je i u tome što domaća industrija stvara brendove koji se plasiraju na inostrana tržišta i podižu vrednost i ugled celokupne privrede zemlje. Stručna javnost često ističe da visoka tehnologija, neophodna industrijska znanja i inovacije ne dolaze sa niskobudžetnim investicijama opredeljenim za sklapanje delova ili motanje kablova, već sa razvojem domaćih proizvoda.
Na kraju, treba naglasiti i to da sopstvena proizvodnja predstavlja najbolji štit od svih globalnih potresa sa kojima se svet danas suočava. Država čija industrija može sama da preradi svoje žito, mleko, meso ili drvo u znatno manjoj meri će biti izložena negativnim efektima globalnih ekonomskih kriza i bespoštednih geopolitičkih konflikata.
30.10.
2026.
Poruke iz Brisela najavljuju podršku reformama. Sagovornici NIN-a objašnjavaju šta bi moglo da ubrza evropski put Srbije posle izbora.
30.10.
2026.
RIK je odredio da se izbori ponove na mestima na kojima je glasanje poništeno ili rezultati nisu mogli da se utvrde.
30.10.
2026.
Deficit iznosi 6,58 milijardi dolara (6.576,3 miliona dolara), što čini smanjenje od sedam odsto u odnosu na isti period prethodne godine.
30.10.
2026.
Kompanija je smanjila dugovanja prema bankama, dok je u strateške projekte uložila 19,2 milijarde dinara.
30.10.
2026.
Bez novih dozvola ne bi bili obuhvaćeni nastavak rada NIS-a, pregovori o promeni vlasništva i transport sirove nafte.
30.10.
2026.
API Bank nudi oročenu štednju u evrima na 12 meseci uz kamatnu stopu od 3,80 odsto i mogućnost raspolaganja sa 30 odsto depozita.
30.10.
2026.
Brujić je rekao da se dešava da u menjačnicama nema deviza, ali da građani razumeju trenutnu situaciju.
