Преглед вести
Заједнички текст
Реченице које преносе сви медији.
Суштина дилеме није у томе да ли новинар има политичка уверења, већ у томе да ли она утичу на начин на који обавља свој посао. Једно је имати лични став, друго јавно га износити, а нешто сасвим друго активно учествовати у раду политичке странке или изборној кампањи
Цео упоредни текст80 само у једном
Текст из 2 чланка. 2 реченице преносе сви, у једној се разликују.
Још 7 реченица, само Радар
Може ли новинар да подржава одређене друштвене идеје, излази на протесте или јавно критикује одлуке власти, а да притом не доведе у питање своју професионалност?
И да ли публика може да верује његовом извештавању ако зна каква су његова политичка уверења?
То су нека од питања која се отварају сваки пут када се поведе расправа о односу новинарства, личних ставова и политичког ангажмана.
Дебата „Да ли новинар сме да има политички став?“, одржана 13. октобра у организацији Савета за штампу у Прес центру УНС-а, показала је да на ова питања нема једноставног одговора.
Учесници су се сагласили да је потребно заштитити професионалне стандарде, али су указали и на то да није свако јавно исказивање мишљења исто, као што ни сви новинари не обављају исти посао.
Од новинара се не може очекивати да нема мишљење о друштву у којем живи.
Може се, међутим, очекивати да проверава информације без обзира на то коме иду у прилог, да саслуша релевантне стране и да јасно раздвоји чињенице од сопственог коментара
Суштина дилеме није у томе да ли новинар има политичка уверења, већ у томе да ли она утичу на начин на који обавља свој посао.
Једно је имати лични став, друго јавно га износити, а нешто сасвим друго активно учествовати у раду политичке странке или изборној кампањи
Још 73 реченице које преноси само по један медиј
На основу чланова 12 и 22 Статута, Управни одбор САВЕТА ЗА ШТАМПУ расписује ЈАВНИ КОНКУРС за избор представника/представнице јавности у Комисији за жалбе 1) Бира се 1 (један) представник/представница цивилног друштва – јавности у Комисији за жалбе Савета за штампу; 2) Кандидате за представнике цивилног друштва…
Родољуб Шабић, представник јавности у Комисији за жалбе Савета за штампу поднео је оставку због преузимања функције члана Савета Регулаторног тела за електронске медије (РЕМ).
Захваљујемо се господину Шабићу на трогодишњој сарадњи и ангажовању у раду Савета за штампу и желимо му много среће и успеха на новој функцији.
Савет за штампу је расписао јавни…
Како таблоидима одговара да блате, буду тужени, па плаћају одштете на име повреде части и угледа?
Јер управо се то догађа у Србији.
Тужби је дупло више него прошле године, каже адвокат Иван Нинић.
Из Савета за штампу објашњавају да јавне личности, новинари па чак и обични грађани немају другу заштиту осим тужбе на суду.
Квалификовање италијанског политичара Сандра Гоција као „шиптарског лобисте”, новинара Верана Матића као „архитекте обојене револуције”, а организација цивилног друштва као „паралелних центара моћи без одговорности” – само су неки од делова текстова у којима је више медија, према Савету за штампу, прекршило новинарски кодекс.
Најзначајнија допуна Кодекса новинара Србије је ново поглавље које се односи на поштовање достојанства, будући да су приватност и достојанство раније били у истој одредби, али се испоставило да то ипак није било најбоље решење, изјавила је јуче генерална секретарка Савета за штампу Гордана Новаковић.
Премијер Србије Ђуро Мацут поднео је жалбу против КРИК-а Савету за штампу тврдећи да је извештавање новинара о његовој имовини и куповини виле вредне милион евра напад на њега и угрожавање безбедности.
Мацут у жалби тврди да му је стављена „мета на чело“ и да се плаши за свој живот, те прави паралелу са убијеним премијером Зораном Ђинђићем.
Одмах после емитовања видео-памфлета „Зло доба“ са тешким оптужбама против Верана Матића без икаквих доказа, иза којег стоји режиму веома блиски Центар за друштвену стабилност, уследила је кампања у таблоидима и на локалним порталима широм Србије.
Свих 25 медија је прекршило Кодекс новинара, одлучио је Савет за штампу
Кампање дискредитације у домаћим медијима карактеришу идентични или готово идентични текстови који се у кратком року појављују на више портала, а по правилу су усмерени на појединце који критикују власт.
Такви садржаји постали су готово свакодневица, посебно од почетка протеста, а након пада надстрешнице на железничкој станици у Новом Саду, када је погинуло 16 људи.
Реч је о садржајима препуним дезинформација и манипулативних навода, а овакве кампање су нарочито опасне у мањим срединама, где таргетирање може директно угрозити безбедност особа против којих се кампања води.
Овај образац препознала је Комисија за жалбе Савета за штампу одлучујући по жалбама на таблоидне текстове, због чега је у Кодекс новинара и новинарки Србије уведена и нова одредба која забрањује овакав вид „новинарства“.
Девет националних штампаних медија направило је 7.346 прекршаја Кодекса новинара и новинарки Србије у 4506 текстова у периоду од почетка јула до краја децембра 2025. године.
Највише прекршаја у објављеним текстовима имали су лист Ало, Информер и Курир, показао је мониторинг поштовања Кодекса који је Савет за штампу спровео једанаести пут.
Истовремено, најновије истраживање БИРН-а под називом „Анализа пракси оглашавања у медијима: Токови новца, недостатак критеријума и (не)поштовање етичких норми“ показало је да највећи део новца за оглашавање државе и приватних компанија одлази управо медијима који систематски крше Кодекс.
Од новинара се не може очекивати да нема мишљење о друштву у којем живи.
Може се, међутим, очекивати да проверава информације без обзира на то коме иду у прилог, да саслуша релевантне стране и да јасно раздвоји чињенице од сопственог коментара.
Професионалност не значи одсуство уверења, већ способност да она не постану мерило према којем се бирају чињенице.
Између друштвене одговорности и политичког сврставања
Проблем настаје када се граница између новинарског рада и активизма замагли.
Учесници дебате указали су на то да поједине редакције покушавају да ову дилему реше јасним интерним правилима, прилагођеним околностима у којима раде.
Немања Мариновић, уредник омладинског медија Зоомер, говорио је о правилима уведеним након почетка студентских протеста.
Према тим правилима, новинари који су стално ангажовани у редакцији не могу да буду део студентских пленума и других органа покрета, нити да јавно подржавају одређене изборне опције на друштвеним мрежама.
Сарадници који учествују у протестима могу да достављају материјал, али се њихов допринос третира као извор информација који редакција даље новинарски обрађује.
Проблем настаје када се граница између новинарског рада и активизма замагли.
Учесници дебате указали су на то да поједине редакције покушавају да ову дилему реше јасним интерним правилима, прилагођеним околностима у којима раде.
Сличан процес разграничавања прошла је и редакција портала Машина, који је настао из активистичког покрета и цивилног сектора.
Његов уредник Марко Милетић објаснио је да су временом уведена правила која новинарима ограничавају чланство у политичким странкама и активно учешће на протестима, уз обавезу да на догађајима које прате буду јасно означени као новинари.
Ови примери показују да редакције не морају нужно да имају иста правила, али да би требало да буду јасна у томе шта очекују од својих новинара.
Када правила не постоје или нису доступна јавности, простор за различита тумачења постаје већи, а сумња у непристрасност лакше се преноси са појединца на читав медиј.
Ипак, ни раздвајање новинарства од активизма није увек једноставно.
Друштвена питања често имају и политичку димензију, па није лако одредити где се завршава грађанска одговорност, а почиње политичко сврставање.
Новинар Никола Крстић упозорио је управо на то да се друштвено и политичко не могу увек посматрати као две одвојене области.
Залагање за људска права или осуда насиља, на пример, нису сами по себи исто што и подршка одређеној странци.
Међутим, у политички поларизованом друштву чак и поступци који нису замишљени као страначко опредељивање могу бити протумачени на тај начин.
Зато није довољно посматрати само шта је новинар урадио; важно је разумети и контекст у којем се његов поступак тумачи.
Друштвене мреже: приватно мишљење, јавна последица
Додатну сложеност уносе друштвене мреже, на којима се професионални и приватни идентитет новинара често преплићу.
Објава намењена пријатељима може бити снимљена, подељена и извучена из првобитног контекста, а лични став појединца лако може постати разлог за преиспитивање рада редакције у којој је запослен.
Милица Вукомановић, новинарка Истиномера, указала је на то да при процени утицаја јавног наступа треба узети у обзир врсту новинарства којом се особа бави.
Није исто када политички став износи новинар који прати дневну политику и када то чини новинар чији се рад заснива на проверљивим доказима у другој области.
Сама чињеница да се новинар појавио на протесту не значи аутоматски да су његове информације нетачне или да је његов текст непрофесионалан.
Редакције не морају нужно да имају иста правила, али да би требало да буду јасна у томе шта очекују од својих новинара.
Када правила не постоје или нису доступна јавности, простор за различита тумачења постаје већи, а сумња у непристрасност лакше се преноси са појединца на читав медиј
С друге стране, Марко Милетић и новинар Бојан Цвејић упозорили су да друштвене мреже не треба посматрати као потпуно приватан простор.
Објављени садржај може да допре до много шире публике од оне којој је првобитно намењен, а читаоци неретко личне ставове новинара поистовећују са уређивачком политиком медија.
Управо ту настаје проблем који превазилази питање права на лично мишљење.
Новинар може сматрати да говори искључиво у своје име, али публика његов јавни наступ може доживети као поруку медија за који ради.
То не значи да новинар треба да се одрекне приватности или да престане да учествује у друштвеном животу, већ да буде свестан последица које јавно изражавање може да има.
Ни овде, међутим, не постоји универзално правило које би подједнако важило за сваку редакцију и сваку врсту новинарства.
Због тога су јасне смернице, договорене унутар редакције и доступне јавности, важније од неписаних очекивања која се примењују тек када избије спор.
Непристрасност није исто што и одсуство вредности
Расправа о политичким ставовима новинара не може се одвојити ни од услова у којима медији раде.
Поједине редакције суочавају се са ограниченим приступом догађајима, ометањем новинара, безбедносним ризицима и недостатком ресурса.
Све то утиче на могућност да се различити политички актери подједнако прате и да се публици представи шира слика догађаја.
Представници редакција на дебати указали су на тешкоће са којима се суочавају приликом праћења скупова владајуће странке, као и на разлике у могућностима малих и великих медија.
Због тога се заступљеност политичких актера не може увек процењивати без разумевања околности у којима је садржај настао.
Новинар може сматрати да говори искључиво у своје име, али публика његов јавни наступ може доживети као поруку медија за који ради.
То не значи да новинар треба да се одрекне приватности или да престане да учествује у друштвеном животу, већ да буде свестан последица које јавно изражавање може да има
Новинар Никола Крстић отворио је и питање саме идеје потпуне неутралности.
Свака редакција има одређене вредности и уређивачка начела која утичу на избор тема и начин на који им приступа.
Проблем, међутим, настаје када таква оријентација почне да потискује чињенице или да их прилагођава унапред постављеном закључку.
Генерална секретарка Савета за штампу Гордана Новаковић и Оливера Милошевић упозориле су да медији могу имати различите уређивачке политике, али да то не сме бити оправдање за нетачно представљање догађаја и њиховог контекста.
Када уређивачка политика прерасте у пропаганду, више није реч само о вредносном опредељењу, већ о нарушавању професионалних стандарда.
Важно је, зато, разликовати критичко извештавање од непрофесионалног поступања.
Новинар не крши правила само зато што критикује власт, прати протесте или се не слаже са ставовима уредништва.
Истовремено, политичко опредељење не може бити оправдање за прећуткивање релевантних чињеница, једнострано представљање догађаја или занемаривање друге стране.
