Pregled vesti
Zajednički tekst
Rečenice koje prenose svi mediji.
Suština dileme nije u tome da li novinar ima politička uverenja, već u tome da li ona utiču na način na koji obavlja svoj posao. Jedno je imati lični stav, drugo javno ga iznositi, a nešto sasvim drugo aktivno učestvovati u radu političke stranke ili izbornoj kampanji
Ceo uporedni tekst80 samo u jednom
Tekst iz 2 članka. 2 rečenice prenose svi, u jednoj se razlikuju.
Još 7 rečenica, samo Radar
Može li novinar da podržava određene društvene ideje, izlazi na proteste ili javno kritikuje odluke vlasti, a da pritom ne dovede u pitanje svoju profesionalnost?
I da li publika može da veruje njegovom izveštavanju ako zna kakva su njegova politička uverenja?
To su neka od pitanja koja se otvaraju svaki put kada se povede rasprava o odnosu novinarstva, ličnih stavova i političkog angažmana.
Debata „Da li novinar sme da ima politički stav?“, održana 13. oktobra u organizaciji Saveta za štampu u Pres centru UNS-a, pokazala je da na ova pitanja nema jednostavnog odgovora.
Učesnici su se saglasili da je potrebno zaštititi profesionalne standarde, ali su ukazali i na to da nije svako javno iskazivanje mišljenja isto, kao što ni svi novinari ne obavljaju isti posao.
Od novinara se ne može očekivati da nema mišljenje o društvu u kojem živi.
Može se, međutim, očekivati da proverava informacije bez obzira na to kome idu u prilog, da sasluša relevantne strane i da jasno razdvoji činjenice od sopstvenog komentara
Suština dileme nije u tome da li novinar ima politička uverenja, već u tome da li ona utiču na način na koji obavlja svoj posao.
Jedno je imati lični stav, drugo javno ga iznositi, a nešto sasvim drugo aktivno učestvovati u radu političke stranke ili izbornoj kampanji
Još 73 rečenice koje prenosi samo po jedan medij
Na osnovu članova 12 i 22 Statuta, Upravni odbor SAVETA ZA ŠTAMPU raspisuje JAVNI KONKURS za izbor predstavnika/predstavnice javnosti u Komisiji za žalbe 1) Bira se 1 (jedan) predstavnik/predstavnica civilnog društva – javnosti u Komisiji za žalbe Saveta za štampu; 2) Kandidate za predstavnike civilnog društva…
Rodoljub Šabić, predstavnik javnosti u Komisiji za žalbe Saveta za štampu podneo je ostavku zbog preuzimanja funkcije člana Saveta Regulatornog tela za elektronske medije (REM).
Zahvaljujemo se gospodinu Šabiću na trogodišnjoj saradnji i angažovanju u radu Saveta za štampu i želimo mu mnogo sreće i uspeha na novoj funkciji.
Savet za štampu je raspisao javni…
Kako tabloidima odgovara da blate, budu tuženi, pa plaćaju odštete na ime povrede časti i ugleda?
Jer upravo se to događa u Srbiji.
Tužbi je duplo više nego prošle godine, kaže advokat Ivan Ninić.
Iz Saveta za štampu objašnjavaju da javne ličnosti, novinari pa čak i obični građani nemaju drugu zaštitu osim tužbe na sudu.
Kvalifikovanje italijanskog političara Sandra Gocija kao „šiptarskog lobiste”, novinara Verana Matića kao „arhitekte obojene revolucije”, a organizacija civilnog društva kao „paralelnih centara moći bez odgovornosti” – samo su neki od delova tekstova u kojima je više medija, prema Savetu za štampu, prekršilo novinarski kodeks.
Najznačajnija dopuna Kodeksa novinara Srbije je novo poglavlje koje se odnosi na poštovanje dostojanstva, budući da su privatnost i dostojanstvo ranije bili u istoj odredbi, ali se ispostavilo da to ipak nije bilo najbolje rešenje, izjavila je juče generalna sekretarka Saveta za štampu Gordana Novaković.
Premijer Srbije Đuro Macut podneo je žalbu protiv KRIK-a Savetu za štampu tvrdeći da je izveštavanje novinara o njegovoj imovini i kupovini vile vredne milion evra napad na njega i ugrožavanje bezbednosti.
Macut u žalbi tvrdi da mu je stavljena „meta na čelo“ i da se plaši za svoj život, te pravi paralelu sa ubijenim premijerom Zoranom Đinđićem.
Odmah posle emitovanja video-pamfleta „Zlo doba“ sa teškim optužbama protiv Verana Matića bez ikakvih dokaza, iza kojeg stoji režimu veoma bliski Centar za društvenu stabilnost, usledila je kampanja u tabloidima i na lokalnim portalima širom Srbije.
Svih 25 medija je prekršilo Kodeks novinara, odlučio je Savet za štampu
Kampanje diskreditacije u domaćim medijima karakterišu identični ili gotovo identični tekstovi koji se u kratkom roku pojavljuju na više portala, a po pravilu su usmereni na pojedince koji kritikuju vlast.
Takvi sadržaji postali su gotovo svakodnevica, posebno od početka protesta, a nakon pada nadstrešnice na železničkoj stanici u Novom Sadu, kada je poginulo 16 ljudi.
Reč je o sadržajima prepunim dezinformacija i manipulativnih navoda, a ovakve kampanje su naročito opasne u manjim sredinama, gde targetiranje može direktno ugroziti bezbednost osoba protiv kojih se kampanja vodi.
Ovaj obrazac prepoznala je Komisija za žalbe Saveta za štampu odlučujući po žalbama na tabloidne tekstove, zbog čega je u Kodeks novinara i novinarki Srbije uvedena i nova odredba koja zabranjuje ovakav vid „novinarstva“.
Devet nacionalnih štampanih medija napravilo je 7.346 prekršaja Kodeksa novinara i novinarki Srbije u 4506 tekstova u periodu od početka jula do kraja decembra 2025. godine.
Najviše prekršaja u objavljenim tekstovima imali su list Alo, Informer i Kurir, pokazao je monitoring poštovanja Kodeksa koji je Savet za štampu sproveo jedanaesti put.
Istovremeno, najnovije istraživanje BIRN-a pod nazivom „Analiza praksi oglašavanja u medijima: Tokovi novca, nedostatak kriterijuma i (ne)poštovanje etičkih normi“ pokazalo je da najveći deo novca za oglašavanje države i privatnih kompanija odlazi upravo medijima koji sistematski krše Kodeks.
Od novinara se ne može očekivati da nema mišljenje o društvu u kojem živi.
Može se, međutim, očekivati da proverava informacije bez obzira na to kome idu u prilog, da sasluša relevantne strane i da jasno razdvoji činjenice od sopstvenog komentara.
Profesionalnost ne znači odsustvo uverenja, već sposobnost da ona ne postanu merilo prema kojem se biraju činjenice.
Između društvene odgovornosti i političkog svrstavanja
Problem nastaje kada se granica između novinarskog rada i aktivizma zamagli.
Učesnici debate ukazali su na to da pojedine redakcije pokušavaju da ovu dilemu reše jasnim internim pravilima, prilagođenim okolnostima u kojima rade.
Nemanja Marinović, urednik omladinskog medija Zoomer, govorio je o pravilima uvedenim nakon početka studentskih protesta.
Prema tim pravilima, novinari koji su stalno angažovani u redakciji ne mogu da budu deo studentskih plenuma i drugih organa pokreta, niti da javno podržavaju određene izborne opcije na društvenim mrežama.
Saradnici koji učestvuju u protestima mogu da dostavljaju materijal, ali se njihov doprinos tretira kao izvor informacija koji redakcija dalje novinarski obrađuje.
Problem nastaje kada se granica između novinarskog rada i aktivizma zamagli.
Učesnici debate ukazali su na to da pojedine redakcije pokušavaju da ovu dilemu reše jasnim internim pravilima, prilagođenim okolnostima u kojima rade.
Sličan proces razgraničavanja prošla je i redakcija portala Mašina, koji je nastao iz aktivističkog pokreta i civilnog sektora.
Njegov urednik Marko Miletić objasnio je da su vremenom uvedena pravila koja novinarima ograničavaju članstvo u političkim strankama i aktivno učešće na protestima, uz obavezu da na događajima koje prate budu jasno označeni kao novinari.
Ovi primeri pokazuju da redakcije ne moraju nužno da imaju ista pravila, ali da bi trebalo da budu jasna u tome šta očekuju od svojih novinara.
Kada pravila ne postoje ili nisu dostupna javnosti, prostor za različita tumačenja postaje veći, a sumnja u nepristrasnost lakše se prenosi sa pojedinca na čitav medij.
Ipak, ni razdvajanje novinarstva od aktivizma nije uvek jednostavno.
Društvena pitanja često imaju i političku dimenziju, pa nije lako odrediti gde se završava građanska odgovornost, a počinje političko svrstavanje.
Novinar Nikola Krstić upozorio je upravo na to da se društveno i političko ne mogu uvek posmatrati kao dve odvojene oblasti.
Zalaganje za ljudska prava ili osuda nasilja, na primer, nisu sami po sebi isto što i podrška određenoj stranci.
Međutim, u politički polarizovanom društvu čak i postupci koji nisu zamišljeni kao stranačko opredeljivanje mogu biti protumačeni na taj način.
Zato nije dovoljno posmatrati samo šta je novinar uradio; važno je razumeti i kontekst u kojem se njegov postupak tumači.
Društvene mreže: privatno mišljenje, javna posledica
Dodatnu složenost unose društvene mreže, na kojima se profesionalni i privatni identitet novinara često prepliću.
Objava namenjena prijateljima može biti snimljena, podeljena i izvučena iz prvobitnog konteksta, a lični stav pojedinca lako može postati razlog za preispitivanje rada redakcije u kojoj je zaposlen.
Milica Vukomanović, novinarka Istinomera, ukazala je na to da pri proceni uticaja javnog nastupa treba uzeti u obzir vrstu novinarstva kojom se osoba bavi.
Nije isto kada politički stav iznosi novinar koji prati dnevnu politiku i kada to čini novinar čiji se rad zasniva na proverljivim dokazima u drugoj oblasti.
Sama činjenica da se novinar pojavio na protestu ne znači automatski da su njegove informacije netačne ili da je njegov tekst neprofesionalan.
Redakcije ne moraju nužno da imaju ista pravila, ali da bi trebalo da budu jasna u tome šta očekuju od svojih novinara.
Kada pravila ne postoje ili nisu dostupna javnosti, prostor za različita tumačenja postaje veći, a sumnja u nepristrasnost lakše se prenosi sa pojedinca na čitav medij
S druge strane, Marko Miletić i novinar Bojan Cvejić upozorili su da društvene mreže ne treba posmatrati kao potpuno privatan prostor.
Objavljeni sadržaj može da dopre do mnogo šire publike od one kojoj je prvobitno namenjen, a čitaoci neretko lične stavove novinara poistovećuju sa uređivačkom politikom medija.
Upravo tu nastaje problem koji prevazilazi pitanje prava na lično mišljenje.
Novinar može smatrati da govori isključivo u svoje ime, ali publika njegov javni nastup može doživeti kao poruku medija za koji radi.
To ne znači da novinar treba da se odrekne privatnosti ili da prestane da učestvuje u društvenom životu, već da bude svestan posledica koje javno izražavanje može da ima.
Ni ovde, međutim, ne postoji univerzalno pravilo koje bi podjednako važilo za svaku redakciju i svaku vrstu novinarstva.
Zbog toga su jasne smernice, dogovorene unutar redakcije i dostupne javnosti, važnije od nepisanih očekivanja koja se primenjuju tek kada izbije spor.
Nepristrasnost nije isto što i odsustvo vrednosti
Rasprava o političkim stavovima novinara ne može se odvojiti ni od uslova u kojima mediji rade.
Pojedine redakcije suočavaju se sa ograničenim pristupom događajima, ometanjem novinara, bezbednosnim rizicima i nedostatkom resursa.
Sve to utiče na mogućnost da se različiti politički akteri podjednako prate i da se publici predstavi šira slika događaja.
Predstavnici redakcija na debati ukazali su na teškoće sa kojima se suočavaju prilikom praćenja skupova vladajuće stranke, kao i na razlike u mogućnostima malih i velikih medija.
Zbog toga se zastupljenost političkih aktera ne može uvek procenjivati bez razumevanja okolnosti u kojima je sadržaj nastao.
Novinar može smatrati da govori isključivo u svoje ime, ali publika njegov javni nastup može doživeti kao poruku medija za koji radi.
To ne znači da novinar treba da se odrekne privatnosti ili da prestane da učestvuje u društvenom životu, već da bude svestan posledica koje javno izražavanje može da ima
Novinar Nikola Krstić otvorio je i pitanje same ideje potpune neutralnosti.
Svaka redakcija ima određene vrednosti i uređivačka načela koja utiču na izbor tema i način na koji im pristupa.
Problem, međutim, nastaje kada takva orijentacija počne da potiskuje činjenice ili da ih prilagođava unapred postavljenom zaključku.
Generalna sekretarka Saveta za štampu Gordana Novaković i Olivera Milošević upozorile su da mediji mogu imati različite uređivačke politike, ali da to ne sme biti opravdanje za netačno predstavljanje događaja i njihovog konteksta.
Kada uređivačka politika preraste u propagandu, više nije reč samo o vrednosnom opredeljenju, već o narušavanju profesionalnih standarda.
Važno je, zato, razlikovati kritičko izveštavanje od neprofesionalnog postupanja.
Novinar ne krši pravila samo zato što kritikuje vlast, prati proteste ili se ne slaže sa stavovima uredništva.
Istovremeno, političko opredeljenje ne može biti opravdanje za prećutkivanje relevantnih činjenica, jednostrano predstavljanje događaja ili zanemarivanje druge strane.
