Трећа трибина у серијалу “Србија пред избором”, који недељник “Време” организује уочи предстојећих избора, одржана је 5. октобра у Чачку. На годишњицу пада Милошевићевог режима окупили смо се у граду који је том… Цео текст
Трећа трибина у серијалу “Србија пред избором”, који недељник “Време” организује уочи предстојећих избора, одржана је 5. октобра у Чачку. На годишњицу пада Милошевићевог режима окупили смо се у граду који је том догађају дао велики допринос, у тренутку када се Србија поново налази пред историјским избором: између клептократског режима с једне и народа и студената с друге стране. Одлучује се о будућности земље: хоћемо ли и даље живети под ненормалним култом личности, изложени корупцији која убија, или ћемо постати нормална и уређена држава. А када је реч о изборима као начину да се та одлука донесе, које су сличности, а које разлике између 5. октобра 2000. и данашњих прилика? О овим и другим темама говорили су: професор Бојан Пајтић, новинар ОзонПресса Стојан Марковић и новинар “Времена” Недим Сејдиновић. Трибину је водио Филип Шварм, главни и одговорни уредник “Времена”
Главни и одговорни уредник “Времена” Филип Шварм отворио је трибину подсећањем да се међу учесницима Петог октобра готово увек прича врти око једног тренутка: када су дошли Чачани, све се променило. Зато није случајно што се трибина “Србија пред избором” посвећена Петом октобру и данашњем политичком тренутку одржава баш 5. октобра у Чачку. Он је подсетио да Србију за неколико недеља очекују избори који ће, као и они одржани 24. септембра 2000. године, бити нека врста референдума.
“До овог 5. октобра у Чачку довела су нас наша деца и унуци. Нисмо им много тога оставили, па су морали да крену отприлике с места на којем смо ми били у лето 2000. године”, рекао је он додавши да Србија није иста као она из 2000: нема ратова, санкција ни тадашње безнадежне егзистенцијалне кризе. Али у многим другим стварима као да се нисмо много померили.
“На власти су исти људи који су били на власти 5. октобра. Имамо парастраначке формације, као што смо некада имали Арканову гарду и Црвене беретке. Некада је позната паравојна база била у Кули, а данас је у срцу Београда, у Пионирском парку, и зове се Ћациленд. Бахатост, кршење закона и системска корупција остали су исти – само су, рекао бих, умножени бар сто пута”, рекао је он.
Шварм је подсетио и да је 5. октобар био преломни датум, али да је кључни тренутак заправо био 24. септембар 2000. када су грађани на изборима јасно исказали своју вољу. Петог октобра се та народна воља бранила.
Обраћајући се Бојану Пајтићу, кога је представио као политички најискуснијег међу учесницима, Шварм је разговор отворио питањем: како данашњу ситуацију разумети у светлу Петог октобра и хоће ли народ поново морати да брани своју изборну вољу?
Бојан Пајтић:
Одлично сте констатовали да је предстојећа изборна утакмица плебисцитарног карактера и да имамо референдумску атмосферу као што смо је имали 2000. године. Према неким проценама, Српска напредна странка при излазности од 65 одсто нема никакве шансе да остане на власти, чак ни са социјалистима. СНС је на изборима максимално освајао милион и деветсто хиљада гласова. Ако изађе више од четири милиона бирача, јасно је да они губе изборе.
Нема никакве дилеме да је више грађана против Вучића и овог злочиначког режима него за њега. Наравно, део људи подржава власт јер је у потпуној медијској изолацији: осуђени су на режимске медије, немају кабловске телевизије, ни приступ интернету. Они су медијски заробљеници ове власти. Са друге стране, имамо запослене у јавном, али и у појединим деловима приватног сектора, које терају да гласају за режим и контролишу их како гласају. Имамо и куповину гласова, која је, према неким проценама, обухватала 300.000 до 400.000 људи. Али, сви ти механизми заједно нису довољни да СНС освоји више од два милиона гласова.
Пре тридесет година запослио сам се као асистент на Правном факултету. Већ три деценије живим и радим са том децом и за ту децу. Потпуно се слажем да су студенти превазишли наша највећа очекивања. И као родитељ и као педагог, немам други избор него да подржим Студентску листу. За мене је то природно и очекивано.
Хоћемо ли морати да бранимо изборну вољу? Мислим да ћемо, ако на изборе изађу сви који разумеју колико је Србија у кризи, имати прилику да славимо победу. Не верујем да ће излазност бити само 65 одсто. Мислим да ће бити много већа и да ће резултат бити такав да режиму неће бити лако ни да слаже да је победио иако ће покушавати разне махинације пре избора и на сам изборни дан. Кључно је да имамо добру контролу на бирачким местима. Студентска листа имаће довољно контролора, а одзив је већ велики. Тешко је покрасти изборе као раније, када поједина бирачка места нису била покривена, па у селима са стотину уписаних бирача одједном на папиру имате осамдесет изашлих, од којих је 79 гласало за СНС. Такве ствари су биле могуће управо зато што није било контроле. Када имате људе на бирачким местима, простор за крађу и манипулацију знатно се смањује.
Ни куповина гласова не треба да нас обесхрабри. Режим је тако повећавао излазност својих бирача, али људи који подржавају студентску листу неће продати свој глас за три црвене. Власт циља социјално угрожене и старије грађане. Данас смо чули и изјаву председника Ромске партије да су припадници ромске заједнице, под притиском и насиљем, терани на скуп СНС-а у Арени. Ако то каже председник те странке, реч је о озбиљној оптужби која се мора схватити озбиљно.
Још једном: сваки глас је важан. Сетите се избора 2016. године када је режим у изборној ноћи објавио да листи Двери недостаје две трећине гласа да пређе цензус. Да је имала само један глас више, ушла би у парламент. То је упозорење да на изборе морамо извести свакога кога можемо да убедимо да гласа. Међу неопредељенима и онима који кажу да још не знају да ли ће изаћи на изборе, више од 80 одсто нагиње Студентској листи, односно опозицији, а не режиму. Зато у преостале три недеље морамо разговарати са сваким ко се двоуми и убедити га да изађе на изборе. Сваки глас може да одлучи.
Филип Шварм:
Сведоци смо да је одлуком Републичке изборне комисије најмање 40.000 наших грађана који живе у иностранству онемогућено да гласа на овим изборима. Чујемо и да се припремају нови покушаји опструкције изборног процеса кроз лажне жалбе и сличне механизме.
Стојане, када ову одлуку РИК-а упоредимо са оним што је Милошевићев режим радио деведесетих, како вам то изгледа? И да ли је атмосфера међу грађанима данас, бар овде у Чачку, слична оној која је претходила 5. октобру?
Стојан Марковић:
Мени је наду и веру да је заиста могуће победити Вучићев режим улило оно што се недавно догодило управо овде, у овој просторији где одржавамо трибину, када су прикупљани потписи за студентску листу. Ред грађана који су дошли да потпишу протезао се неколико стотина метара, људи су два дана стрпљиво чекали у том реду чак и када је студентска листа већ скупила довољан број потписа. Када су студенти видели да неће успети да приме све који су дошли, замолили су грађане да не чекају узалуд. Већ су били продужили радно време за два сата и више нису могли да остану. А грађани су им одговорили: “Хвала вама, немојте да нам кварите расположење. Ми се овде лепо дружимо и дошли смо да вас подржимо. Потписали или не, остаћемо до краја”. И заиста су остали. Такву енергију нисам видео још од Петог октобра.
Сада се у овим просторијама одржава обука људи који се добровољно јављају да раде у бирачким одборима и контролишу изборе. Нисам видео да се неко толико озбиљно припремао за изборе као што то сада раде студенти. А контрола је најважнија: гласови се најлакше краду на самом бирачком месту. Ако сачувате оно што је убачено у гласачку кутију и испратите изборни материјал до предаје надлежним органима, много је теже накнадно фалсификовати резултате. Посебно ако имате изворне записнике са бирачких места. Овога пута би, први пут, опозиција и Студентска листа требало да имају контролоре и записнике са свих бирачких места. То је веома важно.
Ипак, Пети октобар и ово што данас гледамо нису сасвим упоредиви. Методи изборних крађа јесу слични, али постоје и нови начини опструкције. Један од њих видимо у односу према грађанима у дијаспори који желе да гласају. Толико интересовање за гласање из иностранства раније нисмо имали. Слушам људе који су спремни да путују четири сата аутомобилом или авионом само да би остварили своје бирачко право.
РИК се похвалио проширењем броја бирачких места у иностранству, са осамдесетак на деведесетак. Али погледајте како то изгледа у пракси: највећи део нових места отворен је у Босни и Херцеговини, док ће у Сједињеним Америчким Државама грађани моћи да гласају на свега неколико места. Нема их, рецимо, ни у Сан Франциску ни у Лос Анђелесу, иако у тим градовима и широј околини живи велики број људи српског порекла. Оно што ради Министарство спољних послова Србије срамно је, боље речено – бесрамно. А све то показује колико се Вучићев режим уплашио ових избора.
Филип Шварм:
Имам утисак да режим покушава да застраши грађане. Кад год студенти или зборови организују неки скуп, одмах се појављују људи из СНС-а. Стану са стране, мрко гледају, нико им не прилази, али све то изгледа као потенцијална инцидентна ситуација. Недиме, не памтим да је иједна политичка странка радила оно што данас ради СНС – да се као фластер лепи за друге, у овом случају за студентски покрет.
Сви говоримо да је излазност пресудна и да 25. октобра сви морамо да изађемо на изборе и гласамо. Мислиш ли да ће ова напредњачка кампања застрашивања дати резултате? И да ли је застрашивање заправо једина стратегија која је режиму у овом тренутку преостала?
Недим Сејдиновић:
Мислим да је такозвана фластер-кампања последица чињенице да режим нема шта друго да понуди осим политичког, уличног и сваког другог насиља. Све што раде заправо је неки облик насиља.
Размишљао сам и о нашим медијима. Режимски медији, који свакодневно измишљају гадости о људима, воде кампање против политичких противника и дехуманизују их, сада су дошли до крајњих граница таквог начина деловања. Нема даље. Измишљотине су постале толико очигледне да је то просто невероватно. Видели сте, рецимо, причу да Илија Срдановић има вилу у Хрватској, фалсификовани су документи како би поткрепили ту тврдњу. Изврћу се нечије речи, конструишу се афере, лаже се без икаквих скрупула. И то јесте облик насиља. Порука је: можемо да радимо шта год хоћемо, можемо да лажемо потпуно бескрупулозно и да за то не сносимо никакве последице. Нормално је да се човек уплаши када види шта раде “Информер” и други таблоиди, ако међу режимским медијима уопште има неких који нису таблоиди.
Мислим, међутим, да је то њихова последња опција и да заправо говори о њиховој слабости. Видимо да прате студенте и преузимају њихове поруке. Вучић сада говори да ће бранити изборну вољу грађана, понављајући заправо оно што говоре људи са Студентске листе. То је прилично бесмислено када долази од власти која је годинама манипулисала изборима. То је доказ да они немају више ниједну релевантну идеју, него понављају као папагаји доминантни наратив који формирају студенти.
Чини ми се да је друштво развило својеврсну отпорност на застрашивање. Рекао сам и на претходној трибини да је кампања Александра Вучића и СНС-а, од тренутка када је студентско-грађански бунт спласнуо до расписивања избора, била покушај да се поново успостави представа о њиховој свемоћи. Отпуштања на факултетима и у школама, медијско и улично насиље, хапшења активиста – све је то служило истом циљу.
Можда је код дела грађана тај покушај успео. Можда су се неки заиста уплашили и помислили да се са таквим политичким монструмом не може изаћи на крај. Али оно што се догодило првог дана након расписивања избора, чини ми се, поништило је кампању застрашивања, која траје већ годину и по дана, и у којој су коришћени готово сви замисливи облици притиска.
Зато људе треба непрестано охрабривати. Мислим да студенти то веома добро раде и да је њихов обилазак Србије изузетно важан. Посебно треба охрабрити људе који су у мањинском положају или припадају маргинализованим групама укључујући националне мањине. Они се налазе у особито тешкој ситуацији, заробљени између већинских и мањинских елита, а управо њихови гласови могу бити важни за коначан исход избора.
Неуспех напредњачке кампање застрашивања међу грађанима који мисле другачије показује колико је грађански отпор ојачао и колико озбиљно угрожава пирамиду режимске моћи. Мислим да је то за власт много већи проблем него што је спремна да призна.
Филип Шварм:
Бојане, имам за вас једно питање правне природе. Да ли је све ово што је РИК урадио у вези са гласањем грађана Србије у иностранству већ кршење народне воље? Да ли је реч о нечему што је недопустиво у изборном процесу?
Ту је и друго питање. Александар Вучић помиловао је такозвану новосадску дванаесторицу, људе који су били оптужени за тероризам и ко зна за шта све не. А шта се заправо догодило? БИА је прислушкивала једну парламентарну странку, Покрет слободних грађана, а затим су снимци разговора пуштени на “Информеру” и другим таблоидним телевизијама. Кључно је питање: да ли је БИА имала налог за прислушкивање? Да ли је судија одобрио такву меру и ако јесте, ко је тај судија?
Постоје процене да тај процес није могао добро да се заврши по режим и да је Вучић зато одлучио да помилује дванаесторицу. Истовремено је најавио да ће помиловати и неке друге људе из сопствених редова. Прошло је десет дана, а ми и даље не знамо ко су ти људи. Дакле, да ли је оно што је РИК урадио већ правни прекршај и зашто још не знамо ко је све помилован?
Бојан Пајтић:
Дефинитивно постоје елементи за утврђивање одговорности оних који су спречили наше грађане у иностранству да гласају тако што нису отворили бирачка места иако су имали законску обавезу да то учине. Ту пре свега мислим на надлежне у Министарству спољних послова. РИК је колективни орган и када је реч о колективном одлучивању и гласању, не може се говорити о кривичној одговорности на исти начин као када је реч о појединцу. Међутим, када је реч о људима у Министарству спољних послова који су се оглушили о своју законску обавезу, и те како постоје елементи за утврђивање одговорности.
Верујем да ће, након успостављања какве-такве правне државе, бити могуће позвати их на одговорност. Биће потребно много година да се правна држава заиста успостави и да се ова спржена земља уздигне до елементарног нивоа демократије, у којој постоје фер и поштени избори, слобода говора и независне институције које раде свој посао. Али већ после 25. створиће се услови да се покрене питање одговорности, како оних који су онемогућили нашим грађанима да гласају у иностранству, тако и других који су учествовали у незаконитим радњама.
Сигуран сам да ће велики број наших грађана, револтиран тиме што им није омогућено да гласају у иностранству, доћи у Србију и гласати овде. Такав поступак режима може изазвати управо супротан ефекат од онога којем се надају: уместо да обесхрабри људе, могао би да пробуди додатни отпор и подигне излазност на нашој страни.
Постоји још једна група људи која мора кривично да одговара како нам се такве ствари не би понављале у будућности. То су, пре свега, криминалци који учествују у куповини гласова. За куповину и продају гласова на изборима постоји посебно кривично дело. Зато треба упозорити и оне који су спремни да продају свој глас да и сами могу кривично да одговарају. И они чине кривично дело ако прихвате новац у замену за гласање за одређену политичку групацију, односно за заокруживање одређене изборне листе. Дакле, много је оних који би могли да буду предмет кривичног прогона чим се успоставе елементарни услови за функционисање институција.
Поступање режима јесте насилно, а сатанизација је достигла максимум. Међутим, данас имамо атмосферу какву смо имали 2000. године, уочи 24. септембра, односно 5. октобра. Тада су хапшење или напад режима на некога били потврда да је реч о нормалној и честитој особи. Ми који смо били у Отпору или опозиционим странкама прижељкивали смо да нас режим ухапси, јер ако те не хапсе, постајеш сумњив – питаш се да ли с тобом нешто није у реду. И ја сам био један од оних којима се та жеља остварила. У том смислу, покушај режима да игра на карту страха данас је потпуно контрапродуктиван.
Када је реч о помиловањима, постоји правни механизам да се она пониште, а то може да учини само Уставни суд. Институција помиловања не постоји зато да би један човек своје пајташе из афера “Јовањица”, “Надстрешница” и других афера пустио на слободу само зато што су његови саучесници. Не сарадници, него саучесници. Јер зна се без чије помоћи није могуће направити највећу плантажу марихуане у Европи, као што без њега није било могуће спровести ни такав коруптивни подухват који је на крају произвео трагедију у Новом Саду у којој је живот изгубило 16 људи.
У том смислу, ова помиловања представљају типичну злоупотребу службеног положаја. Одлука о помиловању мора да има јасно образложење и одређено етичко и правно утемељење, чак и када је реч о некоме ко је правоснажно осуђен на одређену санкцију. Нема, дакле, дилеме да Уставни суд једини може да оспори такву одлуку. Међутим, то неће учинити Уставни суд у овом саставу – не зато што не може, већ зато што то неће желети. Тај суд је попуњен такозваним лојалистима, људима оданим Александру Вучићу и његовој интересној групацији.
Чека нас, дакле, много правних изазова. Али после 25. већ ћемо дисати пуним плућима. И то је само по себи велико охрабрење.
Филип Шварм:
Стојане, када све ово чујемо и видимо да је један човек одлучио да помилује људе из свог ближег или даљег окружења, долазимо до тога да први пут имамо нешто што би се могло назвати оне–ман–схоw изборном кампањом. Када гледате режимске медије, не постоји нико други осим Александра Вучића.
Зашто је Вучићева кампања сведена на њега самог – он и нико други? Нема локалних функционера, осим оних на које он виче. Моје питање је, дакле: да ли СНС као политичка организација још увек постоји?
Стојан Марковић:
Па, не знам шта да ти кажем. Он је сам рекао својим страначким друговима и другарицама да су без њега нико и ништа и да, без његовог имена, не би могли да се изборе ни за место председника месне заједнице, а камоли за неку већу функцију. Никада нисам видео тако млаку и гору кампању од ове коју Вучић сада води.
Не знам каква је ово кампања, али ме живо занима зашто га сви ословљавају са “председниче”. И не мислим само на људе са којима разговара, него и на оне на телевизијама. Добро, то јесу режимске телевизије, али чега је он сада председник? То заиста не могу да разумем. Не схватам какву то кампању покушавају да воде.
Данас сам објавио текст о оној црној кутији коју постављају по трговима у разним градовима Србије. У Краљеву су је, колико знам, разлупали и није издржала ни два дана. Која је то глава смислила такву кампању!? У Чачку су се људи шалили на њен рачун. Седели су неко време испред ње, а онда би наишли пријатељи и питали их: “Шта ту чекате, шта радите?” А они би одговарали: “Ништа, чекамо да почну да деле сендвиче и сокове, па да нешто поједемо и попијемо”.
Не знам да ли су то смислили ти израелски стручњаци или неко други, али мени се чини да је ово кампања за дефинитивни опроштај. Мислим да ће се тај такозвани председник 26. ујутру пробудити као обичан грађанин, што је, заправо, постао самим чином подношења оставке.
Филип Шварм:
Недиме, имамо још једну ситуацију која се не може упоредити са 5. октобром 2000. године. Или можда ипак може. Уочи 5. октобра 2000. постојао је Отпор. Његови чланови били су активни током целог лета, хапсили су их, пребијали и слично, али су политичку борбу водиле странке.
Данас, међутим, видимо другачију ситуацију. Кључне политичке одлуке доносе Студентска листа и студентски покрет, док опозиционе политичке партије углавном имају споредну улогу. Неке ће на изборе изаћи у две групације, док остале подржавају студенте.
Како гледаш на ту ситуацију? Како је до ње дошло и шта видиш као могући излаз?
Недим Сејдиновић:
Ми смо пре две године имали серију трибина на којима смо желели да вратимо поверење грађана у политику. Говорили смо о политичким странкама као кључном инструменту вишестраначког система и упозоравали на кампању режима који је покушавао да обесмисли политичко организовање као такво. Укидањем јавне дебате, режим је заправо укинуо и саму политику. Желели смо, дакле, да на неки начин вратимо поверење грађана у политику, па и у политичке странке, али очигледно то није могло да прође.
Постоје, наравно, објективни разлози за то. Људи из опозиционих странака годинама су били прогањани и сатанизовани. Погледајмо шта је Демократска странка доживела после 2012. године. Сви смо то некако посматрали у миру, нисмо се претерано бунили, не схватајући да се уништавањем тако велике и моћне партије заправо уништавају вишестраначки и целокупни политички систем. Свих ових година опозиционе странке заиста раде у немогућим условима.
Али, наравно, постоје и бројни тзв. субјективни разлози: сујета, неспособност и недовољна активност. У вези с тим, наводно су опозиционе странке на претходним изборима успевале да покрију свега 35 до 40 одсто бирачких места. То су криле од грађана јер би тиме показале сопствену неспособност. А управо је ту простор за изборне манипулације био огроман.
На неки начин, студенти су се морали појавити. Морала је да се појави неочекивана снага коју није могуће сатанизовати, која уме да се снађе у правилима игре која је поставио режим, која је скривала људе са листе и имала специфичан начин комуникације и доношења одлука. Када је Вучић уништио политичке странке, добио је грађане као политичке противнике. У овом случају, показало се да су студенти персонификација грађанства: они су преузели иницијативу и вођство.
Хоћу да направим поређење са Мађарском. Ситуација није иста, али постоји сличност: Орбанов режим је у приличној мери обесмислио политичке странке. Разлика је у томе што су оне ипак имале градоначелнике. А онда се одједном појавила једна личност која је, са веома скромним средствима, успела да покрене огромну политичку лавину и пад једног тврдокорног режима.
Нисам неки фаталиста. Неки људи кажу: “Ако 25. октобра не дође до промене, готови смо, нема нам спаса”. Ја чврсто верујем да је важно изаћи на изборе и да је ово огромна историјска прилика. Али исто тако мислим да се овај режим толико истрошио сам од себе да је то постало више него очигледно.
Вучић је данас сопствена карикатура у односу на оног Вучића из 2016. године. Чак и ако неким чудом успе да састави владу, а ја не верујем да ће се то догодити, мислим да она неће дуго трајати и да ће отпор грађана бити много већи него што је данас.
Филип Шварм:
Бојане, када смо већ ушли у ову проблематику, хтео сам да поставим питање о опозиционим странкама. Оне кажу: “Нудили смо студентима сарадњу, али су је они одбијали”.
Међутим, од протеста због мера затварања током пандемије коронавируса 2020. године, па до данас, готово све значајно што се политички догодило у Србији одвијало се на улици. Колико је улица данас важна, пред ове изборе, и за грађане и у контексту овог питања о односу опозиције и студената? Јер чак и сада, усред кампање, ми опозицију не видимо на улици.
Бојан Пајтић:
Слажем се, али постоји ту још једна веома интересантна и индикативна ствар: једино студентски покрет, односно активисти Студентске листе воде кампању од врата до врата. Припадници Српске напредне странке такође иду од врата до врата, али углавном само код својих сигурних гласача. У том смислу, јасно је да је страх апсолутно променио страну. То смо много пута чули и та тврдња је већ постала својеврсна, помало излизана флоскула, али је и даље тачна и прилично прецизна. Активисти СНС-а, због гнева и беса грађана, уопште се не упуштају у масовну кампању од врата до врата. То раде само студенти.
Све то много говори о атмосфери у друштву, која је победничка. У то немам никакве сумње. Али важно је да се тиме не уљуљкамо, већ да учинимо све што можемо како би сви који имају право гласа изашли на изборе и учествовали у њима. Оно што режим ради заправо је одраз његове слабости. Имитирање противника и та такозвана фластер-кампања показују немоћ, и креативну и организациону, али и одсуство подршке у ширим круговима грађана.
Немам никакву дилему да Студентска листа побеђује. Ако се вратимо на политичке странке, видећемо да велики број опозиционих партија не учествује на изборима. Огромна већина њих подржава Студентску листу. А када кажем огромна већина, не мислим само на број странака које бисмо могли појединачно да набројимо, већ и на оне релевантне странке које су на ранијим изборима освајале велики број гласова или би, по свему судећи, могле да их освоје и сада.
Студенти су, по мом мишљењу, непобедиви и зато што иза њих стоји читав народни фронт отпора. Ту су велика већина опозиционих политичких странака, зборови грађана који окупљају стотине хиљада људи широм Србије, читав спектар угледних јавних личности, интелектуалаца, уметника и спортиста. Да не говоримо о огромном броју различитих грађанских група које их подржавају. Студенти, дакле, нису остављени сами. Зато кампања која се води против њих не може да уроди плодом.
Јасно је да су нам наша деца, или наши унуци, као што сте рекли, пружили шансу какву нисмо очекивали. На самом почетку протеста нашалио сам се и запитао: “Чија су ово деца? Где су ова деца одрасла?” Имамо, очигледно, много бољу децу него што заслужујемо. То нам, међутим, говори и да не смемо да пропустимо ову прилику и да не смемо да изневеримо ту децу.
Онај ко не изађе на изборе и не гласа за Студентску листу изневерио је децу коју су газили аутомобилима, тукли шипкама, ломили им вилице, којима су претили, које су понижавали и сатанизовали. Немамо право да изневеримо те младе људе од 18, 19, 20, 21 или 22 године, који су бољи од нас, који виде даље и који ће, на крају крајева, наследити ову планету. Често чујемо ону флоскулу да смо планету наследили од својих предака. Нисмо. Планету смо позајмили од својих потомака. Исто тако смо и Србију позајмили од оних који долазе после нас. Зато немамо право да својим потомцима окренемо леђа.
Мени је чак бизарно, неприродно, готово патолошко када чујем да припадници моје и старијих генерација вређају ту децу, нападају их и не верују им. То је неприродно и показује колико нам је друштво оболело, колико је успело да се промени атмосфера у њему и колико је наметнут један простачки начин комуникације, који је готово постао мејнстрим. Верујем, међутим, да ће после 25. октобра то престати да буде мејнстрим. Коначно ћемо, осим што ћемо постати држава са владавином права и демократским институцијама, имати прилику да постанемо и пристојно друштво.
Шта се збива у земљи и свету, шта има у новинама и како провести време?
Сваке среде у подне Међувреме стиже електронском поштом. То је сасвим солидан њузлетер и зато се пријавите!
Студенти су победили у 22 града, а СНС у свега два. Бивша владајућа партија задржала је пак огромну већину на Косову и у затворима. Штавише, у затворима (где су освојили 66 одсто) број гласова им је порастао у односу на 2023. годину. Поједини цене да до следећих избора тај проценат може скочити и до 90 одсто. Затим, у Новом Пазару, СЛ је освојио 38,7 одсто гласова, чиме је остварио бољи резултат од странке Расима Љајића за 18 одсто, а од Александра Вучића за 20 одсто, што је значајан показатељ тога да је, између многих других, превазишла и етничке и локалне поделе, које су многи политичари намерно гајили
Истраживања показују да је права ноћна мора променити систем власти који се заснива на контроли целог друштва, од правосуђа, преко регулаторних тела и државних предузећа, све до мрежа субјеката који управљају јавном имовином, а налазе се изван непосредне контроле владе. Не заборавимо да је вучићизам продро до контроле јавних тоалета
Интервју: Спасоје Вулевић, бивши командант Специјалне антитерористичке јединице
“Инструкције команданата биле су да се спреме за одбрану институција по сваку цену”, каже за “Време” Спасоје Вулевић, који наводи да је у изборној ноћи било ангажовано око 4000 полицајаца. Говори о томе како је избегнут сукоб са грађанима, шта је преко полицијске радио-везе чуо 15. марта и зашто је одбио да САЈ изведе на блокаде. Упозорава да се не сме поновити грешка после 5. октобра и да без озбиљне лустрације нема реформе полиције
Док изборни победници не преузму дизгине, одлазећи режим држи разне полуге моћи и има времена да још краде и заметне трагове. Напредњаци у делузији чак тврде да ће бити обична опозиција. Али, ништа од тога неће им проћи глатко
По Вучићевом доласку на власт отприлике пола Демократске странке прешло је на мрачну страну и мора им се признати да су се, као прави конвертити спремни да искажу тврду лојалност, нарочито истакли. Ево Горана Весића, на пример. Или оног амбасадора у Америци Драгана Шутановца. О Небојши доктору Крстићу да и не говоримо. Сада се, као што видимо, први препоручио – ни мање ни више – Милорад Додик лично
Моја част зове се оданост, стајало је на металним копчама на опасачима есесоваца, чиме су наглашавали верност Адолфу Хитлеру. Батинашки одреди есенесоваца уместо партијских ознака носили су фантомке на глави. Њихова оданост била је изражена у еврима.
Архива недељника Време обухвата сва наша дигитална издања, још од самог почетка нашег рада. Сви бројеви се могу преузети у ПДФ формат, куповином дигиталног издања, или можете прочитати све доступне текстове из одабраног издања.
Друга трибина у серијалу “Србија пред избором”, који недељник “Време” организује уочи предстојећих избора, одржана је 27. септембра у Банатском Великом Селу, у просторијама Солтур 95. Како изгледају предизборне кампање и шта њихови досадашњи резултати говоре о односу политичких снага? Шта показују истраживања јавног мњења, шта смо до сада видели и шта можемо да очекујемо у данима који претходе изборима, на сам изборни дан и након њега? О томе смо разговарали, али и о медијској сцени у предизборном амбијенту – о огољеној пропаганди и начину на који власт покушава да обликује јавност. Неизоставне теме биле су и режимско насиље, изборне преваре, притисци и различити облици политичких манипулација, као и улога међународне заједнице и њено место у овдашњим политичким процесима. Пред вама је транскрипт дела разговора.Говорници: Душан Љ. Миленковић, политички консултант; Жељко Бодрожић, новинар и председник НУНС-а; Недим Сејдиновић, новинар недељника “Време”; модератор: Филип Шварм, уредник “Времена”
Може ли енергија студентског покрета да надвлада предности које власт годинама гради злоупотребом државних ресурса и медија? О томе се разговарало на четвртој трибини у серијалу “Србија пред избором” коју је недељник “Време” организовао 12. октобра у Крагујевцу. Политички аналитичар Ђорђе Вукадиновић, социолог Јово Бакић, уредница “Гласа Шумадије” Јованка Николић и новинар “Времена” Недим Сејдиновић говорили су о изборним изгледима студентске и напредњачке листе, атмосфери у Србији и Крагујевцу, досад незабележеној мобилизацији грађана и улози медија у одржавању политичке моћи Александра Вучића. Трибину је модерирао главни уредник “Времена” Филип Шварм
