Treća tribina u serijalu “Srbija pred izborom”, koji nedeljnik “Vreme” organizuje uoči predstojećih izbora, održana je 5. oktobra u Čačku. Na godišnjicu pada Miloševićevog režima okupili smo se u gradu koji je tom… Ceo tekst
Treća tribina u serijalu “Srbija pred izborom”, koji nedeljnik “Vreme” organizuje uoči predstojećih izbora, održana je 5. oktobra u Čačku. Na godišnjicu pada Miloševićevog režima okupili smo se u gradu koji je tom događaju dao veliki doprinos, u trenutku kada se Srbija ponovo nalazi pred istorijskim izborom: između kleptokratskog režima s jedne i naroda i studenata s druge strane. Odlučuje se o budućnosti zemlje: hoćemo li i dalje živeti pod nenormalnim kultom ličnosti, izloženi korupciji koja ubija, ili ćemo postati normalna i uređena država. A kada je reč o izborima kao načinu da se ta odluka donese, koje su sličnosti, a koje razlike između 5. oktobra 2000. i današnjih prilika? O ovim i drugim temama govorili su: profesor Bojan Pajtić, novinar OzonPressa Stojan Marković i novinar “Vremena” Nedim Sejdinović. Tribinu je vodio Filip Švarm, glavni i odgovorni urednik “Vremena”
Glavni i odgovorni urednik “Vremena” Filip Švarm otvorio je tribinu podsećanjem da se među učesnicima Petog oktobra gotovo uvek priča vrti oko jednog trenutka: kada su došli Čačani, sve se promenilo. Zato nije slučajno što se tribina “Srbija pred izborom” posvećena Petom oktobru i današnjem političkom trenutku održava baš 5. oktobra u Čačku. On je podsetio da Srbiju za nekoliko nedelja očekuju izbori koji će, kao i oni održani 24. septembra 2000. godine, biti neka vrsta referenduma.
“Do ovog 5. oktobra u Čačku dovela su nas naša deca i unuci. Nismo im mnogo toga ostavili, pa su morali da krenu otprilike s mesta na kojem smo mi bili u leto 2000. godine”, rekao je on dodavši da Srbija nije ista kao ona iz 2000: nema ratova, sankcija ni tadašnje beznadežne egzistencijalne krize. Ali u mnogim drugim stvarima kao da se nismo mnogo pomerili.
“Na vlasti su isti ljudi koji su bili na vlasti 5. oktobra. Imamo parastranačke formacije, kao što smo nekada imali Arkanovu gardu i Crvene beretke. Nekada je poznata paravojna baza bila u Kuli, a danas je u srcu Beograda, u Pionirskom parku, i zove se Ćacilend. Bahatost, kršenje zakona i sistemska korupcija ostali su isti – samo su, rekao bih, umnoženi bar sto puta”, rekao je on.
Švarm je podsetio i da je 5. oktobar bio prelomni datum, ali da je ključni trenutak zapravo bio 24. septembar 2000. kada su građani na izborima jasno iskazali svoju volju. Petog oktobra se ta narodna volja branila.
Obraćajući se Bojanu Pajtiću, koga je predstavio kao politički najiskusnijeg među učesnicima, Švarm je razgovor otvorio pitanjem: kako današnju situaciju razumeti u svetlu Petog oktobra i hoće li narod ponovo morati da brani svoju izbornu volju?
Bojan Pajtić:
Odlično ste konstatovali da je predstojeća izborna utakmica plebiscitarnog karaktera i da imamo referendumsku atmosferu kao što smo je imali 2000. godine. Prema nekim procenama, Srpska napredna stranka pri izlaznosti od 65 odsto nema nikakve šanse da ostane na vlasti, čak ni sa socijalistima. SNS je na izborima maksimalno osvajao milion i devetsto hiljada glasova. Ako izađe više od četiri miliona birača, jasno je da oni gube izbore.
Nema nikakve dileme da je više građana protiv Vučića i ovog zločinačkog režima nego za njega. Naravno, deo ljudi podržava vlast jer je u potpunoj medijskoj izolaciji: osuđeni su na režimske medije, nemaju kablovske televizije, ni pristup internetu. Oni su medijski zarobljenici ove vlasti. Sa druge strane, imamo zaposlene u javnom, ali i u pojedinim delovima privatnog sektora, koje teraju da glasaju za režim i kontrolišu ih kako glasaju. Imamo i kupovinu glasova, koja je, prema nekim procenama, obuhvatala 300.000 do 400.000 ljudi. Ali, svi ti mehanizmi zajedno nisu dovoljni da SNS osvoji više od dva miliona glasova.
Pre trideset godina zaposlio sam se kao asistent na Pravnom fakultetu. Već tri decenije živim i radim sa tom decom i za tu decu. Potpuno se slažem da su studenti prevazišli naša najveća očekivanja. I kao roditelj i kao pedagog, nemam drugi izbor nego da podržim Studentsku listu. Za mene je to prirodno i očekivano.
Hoćemo li morati da branimo izbornu volju? Mislim da ćemo, ako na izbore izađu svi koji razumeju koliko je Srbija u krizi, imati priliku da slavimo pobedu. Ne verujem da će izlaznost biti samo 65 odsto. Mislim da će biti mnogo veća i da će rezultat biti takav da režimu neće biti lako ni da slaže da je pobedio iako će pokušavati razne mahinacije pre izbora i na sam izborni dan. Ključno je da imamo dobru kontrolu na biračkim mestima. Studentska lista imaće dovoljno kontrolora, a odziv je već veliki. Teško je pokrasti izbore kao ranije, kada pojedina biračka mesta nisu bila pokrivena, pa u selima sa stotinu upisanih birača odjednom na papiru imate osamdeset izašlih, od kojih je 79 glasalo za SNS. Takve stvari su bile moguće upravo zato što nije bilo kontrole. Kada imate ljude na biračkim mestima, prostor za krađu i manipulaciju znatno se smanjuje.
Ni kupovina glasova ne treba da nas obeshrabri. Režim je tako povećavao izlaznost svojih birača, ali ljudi koji podržavaju studentsku listu neće prodati svoj glas za tri crvene. Vlast cilja socijalno ugrožene i starije građane. Danas smo čuli i izjavu predsednika Romske partije da su pripadnici romske zajednice, pod pritiskom i nasiljem, terani na skup SNS-a u Areni. Ako to kaže predsednik te stranke, reč je o ozbiljnoj optužbi koja se mora shvatiti ozbiljno.
Još jednom: svaki glas je važan. Setite se izbora 2016. godine kada je režim u izbornoj noći objavio da listi Dveri nedostaje dve trećine glasa da pređe cenzus. Da je imala samo jedan glas više, ušla bi u parlament. To je upozorenje da na izbore moramo izvesti svakoga koga možemo da ubedimo da glasa. Među neopredeljenima i onima koji kažu da još ne znaju da li će izaći na izbore, više od 80 odsto naginje Studentskoj listi, odnosno opoziciji, a ne režimu. Zato u preostale tri nedelje moramo razgovarati sa svakim ko se dvoumi i ubediti ga da izađe na izbore. Svaki glas može da odluči.
Filip Švarm:
Svedoci smo da je odlukom Republičke izborne komisije najmanje 40.000 naših građana koji žive u inostranstvu onemogućeno da glasa na ovim izborima. Čujemo i da se pripremaju novi pokušaji opstrukcije izbornog procesa kroz lažne žalbe i slične mehanizme.
Stojane, kada ovu odluku RIK-a uporedimo sa onim što je Miloševićev režim radio devedesetih, kako vam to izgleda? I da li je atmosfera među građanima danas, bar ovde u Čačku, slična onoj koja je prethodila 5. oktobru?
Stojan Marković:
Meni je nadu i veru da je zaista moguće pobediti Vučićev režim ulilo ono što se nedavno dogodilo upravo ovde, u ovoj prostoriji gde održavamo tribinu, kada su prikupljani potpisi za studentsku listu. Red građana koji su došli da potpišu protezao se nekoliko stotina metara, ljudi su dva dana strpljivo čekali u tom redu čak i kada je studentska lista već skupila dovoljan broj potpisa. Kada su studenti videli da neće uspeti da prime sve koji su došli, zamolili su građane da ne čekaju uzalud. Već su bili produžili radno vreme za dva sata i više nisu mogli da ostanu. A građani su im odgovorili: “Hvala vama, nemojte da nam kvarite raspoloženje. Mi se ovde lepo družimo i došli smo da vas podržimo. Potpisali ili ne, ostaćemo do kraja”. I zaista su ostali. Takvu energiju nisam video još od Petog oktobra.
Sada se u ovim prostorijama održava obuka ljudi koji se dobrovoljno javljaju da rade u biračkim odborima i kontrolišu izbore. Nisam video da se neko toliko ozbiljno pripremao za izbore kao što to sada rade studenti. A kontrola je najvažnija: glasovi se najlakše kradu na samom biračkom mestu. Ako sačuvate ono što je ubačeno u glasačku kutiju i ispratite izborni materijal do predaje nadležnim organima, mnogo je teže naknadno falsifikovati rezultate. Posebno ako imate izvorne zapisnike sa biračkih mesta. Ovoga puta bi, prvi put, opozicija i Studentska lista trebalo da imaju kontrolore i zapisnike sa svih biračkih mesta. To je veoma važno.
Ipak, Peti oktobar i ovo što danas gledamo nisu sasvim uporedivi. Metodi izbornih krađa jesu slični, ali postoje i novi načini opstrukcije. Jedan od njih vidimo u odnosu prema građanima u dijaspori koji žele da glasaju. Toliko interesovanje za glasanje iz inostranstva ranije nismo imali. Slušam ljude koji su spremni da putuju četiri sata automobilom ili avionom samo da bi ostvarili svoje biračko pravo.
RIK se pohvalio proširenjem broja biračkih mesta u inostranstvu, sa osamdesetak na devedesetak. Ali pogledajte kako to izgleda u praksi: najveći deo novih mesta otvoren je u Bosni i Hercegovini, dok će u Sjedinjenim Američkim Državama građani moći da glasaju na svega nekoliko mesta. Nema ih, recimo, ni u San Francisku ni u Los Anđelesu, iako u tim gradovima i široj okolini živi veliki broj ljudi srpskog porekla. Ono što radi Ministarstvo spoljnih poslova Srbije sramno je, bolje rečeno – besramno. A sve to pokazuje koliko se Vučićev režim uplašio ovih izbora.
Filip Švarm:
Imam utisak da režim pokušava da zastraši građane. Kad god studenti ili zborovi organizuju neki skup, odmah se pojavljuju ljudi iz SNS-a. Stanu sa strane, mrko gledaju, niko im ne prilazi, ali sve to izgleda kao potencijalna incidentna situacija. Nedime, ne pamtim da je ijedna politička stranka radila ono što danas radi SNS – da se kao flaster lepi za druge, u ovom slučaju za studentski pokret.
Svi govorimo da je izlaznost presudna i da 25. oktobra svi moramo da izađemo na izbore i glasamo. Misliš li da će ova naprednjačka kampanja zastrašivanja dati rezultate? I da li je zastrašivanje zapravo jedina strategija koja je režimu u ovom trenutku preostala?
Nedim Sejdinović:
Mislim da je takozvana flaster-kampanja posledica činjenice da režim nema šta drugo da ponudi osim političkog, uličnog i svakog drugog nasilja. Sve što rade zapravo je neki oblik nasilja.
Razmišljao sam i o našim medijima. Režimski mediji, koji svakodnevno izmišljaju gadosti o ljudima, vode kampanje protiv političkih protivnika i dehumanizuju ih, sada su došli do krajnjih granica takvog načina delovanja. Nema dalje. Izmišljotine su postale toliko očigledne da je to prosto neverovatno. Videli ste, recimo, priču da Ilija Srdanović ima vilu u Hrvatskoj, falsifikovani su dokumenti kako bi potkrepili tu tvrdnju. Izvrću se nečije reči, konstruišu se afere, laže se bez ikakvih skrupula. I to jeste oblik nasilja. Poruka je: možemo da radimo šta god hoćemo, možemo da lažemo potpuno beskrupulozno i da za to ne snosimo nikakve posledice. Normalno je da se čovek uplaši kada vidi šta rade “Informer” i drugi tabloidi, ako među režimskim medijima uopšte ima nekih koji nisu tabloidi.
Mislim, međutim, da je to njihova poslednja opcija i da zapravo govori o njihovoj slabosti. Vidimo da prate studente i preuzimaju njihove poruke. Vučić sada govori da će braniti izbornu volju građana, ponavljajući zapravo ono što govore ljudi sa Studentske liste. To je prilično besmisleno kada dolazi od vlasti koja je godinama manipulisala izborima. To je dokaz da oni nemaju više nijednu relevantnu ideju, nego ponavljaju kao papagaji dominantni narativ koji formiraju studenti.
Čini mi se da je društvo razvilo svojevrsnu otpornost na zastrašivanje. Rekao sam i na prethodnoj tribini da je kampanja Aleksandra Vučića i SNS-a, od trenutka kada je studentsko-građanski bunt splasnuo do raspisivanja izbora, bila pokušaj da se ponovo uspostavi predstava o njihovoj svemoći. Otpuštanja na fakultetima i u školama, medijsko i ulično nasilje, hapšenja aktivista – sve je to služilo istom cilju.
Možda je kod dela građana taj pokušaj uspeo. Možda su se neki zaista uplašili i pomislili da se sa takvim političkim monstrumom ne može izaći na kraj. Ali ono što se dogodilo prvog dana nakon raspisivanja izbora, čini mi se, poništilo je kampanju zastrašivanja, koja traje već godinu i po dana, i u kojoj su korišćeni gotovo svi zamislivi oblici pritiska.
Zato ljude treba neprestano ohrabrivati. Mislim da studenti to veoma dobro rade i da je njihov obilazak Srbije izuzetno važan. Posebno treba ohrabriti ljude koji su u manjinskom položaju ili pripadaju marginalizovanim grupama uključujući nacionalne manjine. Oni se nalaze u osobito teškoj situaciji, zarobljeni između većinskih i manjinskih elita, a upravo njihovi glasovi mogu biti važni za konačan ishod izbora.
Neuspeh naprednjačke kampanje zastrašivanja među građanima koji misle drugačije pokazuje koliko je građanski otpor ojačao i koliko ozbiljno ugrožava piramidu režimske moći. Mislim da je to za vlast mnogo veći problem nego što je spremna da prizna.
Filip Švarm:
Bojane, imam za vas jedno pitanje pravne prirode. Da li je sve ovo što je RIK uradio u vezi sa glasanjem građana Srbije u inostranstvu već kršenje narodne volje? Da li je reč o nečemu što je nedopustivo u izbornom procesu?
Tu je i drugo pitanje. Aleksandar Vučić pomilovao je takozvanu novosadsku dvanaestoricu, ljude koji su bili optuženi za terorizam i ko zna za šta sve ne. A šta se zapravo dogodilo? BIA je prisluškivala jednu parlamentarnu stranku, Pokret slobodnih građana, a zatim su snimci razgovora pušteni na “Informeru” i drugim tabloidnim televizijama. Ključno je pitanje: da li je BIA imala nalog za prisluškivanje? Da li je sudija odobrio takvu meru i ako jeste, ko je taj sudija?
Postoje procene da taj proces nije mogao dobro da se završi po režim i da je Vučić zato odlučio da pomiluje dvanaestoricu. Istovremeno je najavio da će pomilovati i neke druge ljude iz sopstvenih redova. Prošlo je deset dana, a mi i dalje ne znamo ko su ti ljudi. Dakle, da li je ono što je RIK uradio već pravni prekršaj i zašto još ne znamo ko je sve pomilovan?
Bojan Pajtić:
Definitivno postoje elementi za utvrđivanje odgovornosti onih koji su sprečili naše građane u inostranstvu da glasaju tako što nisu otvorili biračka mesta iako su imali zakonsku obavezu da to učine. Tu pre svega mislim na nadležne u Ministarstvu spoljnih poslova. RIK je kolektivni organ i kada je reč o kolektivnom odlučivanju i glasanju, ne može se govoriti o krivičnoj odgovornosti na isti način kao kada je reč o pojedincu. Međutim, kada je reč o ljudima u Ministarstvu spoljnih poslova koji su se oglušili o svoju zakonsku obavezu, i te kako postoje elementi za utvrđivanje odgovornosti.
Verujem da će, nakon uspostavljanja kakve-takve pravne države, biti moguće pozvati ih na odgovornost. Biće potrebno mnogo godina da se pravna država zaista uspostavi i da se ova spržena zemlja uzdigne do elementarnog nivoa demokratije, u kojoj postoje fer i pošteni izbori, sloboda govora i nezavisne institucije koje rade svoj posao. Ali već posle 25. stvoriće se uslovi da se pokrene pitanje odgovornosti, kako onih koji su onemogućili našim građanima da glasaju u inostranstvu, tako i drugih koji su učestvovali u nezakonitim radnjama.
Siguran sam da će veliki broj naših građana, revoltiran time što im nije omogućeno da glasaju u inostranstvu, doći u Srbiju i glasati ovde. Takav postupak režima može izazvati upravo suprotan efekat od onoga kojem se nadaju: umesto da obeshrabri ljude, mogao bi da probudi dodatni otpor i podigne izlaznost na našoj strani.
Postoji još jedna grupa ljudi koja mora krivično da odgovara kako nam se takve stvari ne bi ponavljale u budućnosti. To su, pre svega, kriminalci koji učestvuju u kupovini glasova. Za kupovinu i prodaju glasova na izborima postoji posebno krivično delo. Zato treba upozoriti i one koji su spremni da prodaju svoj glas da i sami mogu krivično da odgovaraju. I oni čine krivično delo ako prihvate novac u zamenu za glasanje za određenu političku grupaciju, odnosno za zaokruživanje određene izborne liste. Dakle, mnogo je onih koji bi mogli da budu predmet krivičnog progona čim se uspostave elementarni uslovi za funkcionisanje institucija.
Postupanje režima jeste nasilno, a satanizacija je dostigla maksimum. Međutim, danas imamo atmosferu kakvu smo imali 2000. godine, uoči 24. septembra, odnosno 5. oktobra. Tada su hapšenje ili napad režima na nekoga bili potvrda da je reč o normalnoj i čestitoj osobi. Mi koji smo bili u Otporu ili opozicionim strankama priželjkivali smo da nas režim uhapsi, jer ako te ne hapse, postaješ sumnjiv – pitaš se da li s tobom nešto nije u redu. I ja sam bio jedan od onih kojima se ta želja ostvarila. U tom smislu, pokušaj režima da igra na kartu straha danas je potpuno kontraproduktivan.
Kada je reč o pomilovanjima, postoji pravni mehanizam da se ona ponište, a to može da učini samo Ustavni sud. Institucija pomilovanja ne postoji zato da bi jedan čovek svoje pajtaše iz afera “Jovanjica”, “Nadstrešnica” i drugih afera pustio na slobodu samo zato što su njegovi saučesnici. Ne saradnici, nego saučesnici. Jer zna se bez čije pomoći nije moguće napraviti najveću plantažu marihuane u Evropi, kao što bez njega nije bilo moguće sprovesti ni takav koruptivni poduhvat koji je na kraju proizveo tragediju u Novom Sadu u kojoj je život izgubilo 16 ljudi.
U tom smislu, ova pomilovanja predstavljaju tipičnu zloupotrebu službenog položaja. Odluka o pomilovanju mora da ima jasno obrazloženje i određeno etičko i pravno utemeljenje, čak i kada je reč o nekome ko je pravosnažno osuđen na određenu sankciju. Nema, dakle, dileme da Ustavni sud jedini može da ospori takvu odluku. Međutim, to neće učiniti Ustavni sud u ovom sastavu – ne zato što ne može, već zato što to neće želeti. Taj sud je popunjen takozvanim lojalistima, ljudima odanim Aleksandru Vučiću i njegovoj interesnoj grupaciji.
Čeka nas, dakle, mnogo pravnih izazova. Ali posle 25. već ćemo disati punim plućima. I to je samo po sebi veliko ohrabrenje.
Filip Švarm:
Stojane, kada sve ovo čujemo i vidimo da je jedan čovek odlučio da pomiluje ljude iz svog bližeg ili daljeg okruženja, dolazimo do toga da prvi put imamo nešto što bi se moglo nazvati one–man–show izbornom kampanjom. Kada gledate režimske medije, ne postoji niko drugi osim Aleksandra Vučića.
Zašto je Vučićeva kampanja svedena na njega samog – on i niko drugi? Nema lokalnih funkcionera, osim onih na koje on viče. Moje pitanje je, dakle: da li SNS kao politička organizacija još uvek postoji?
Stojan Marković:
Pa, ne znam šta da ti kažem. On je sam rekao svojim stranačkim drugovima i drugaricama da su bez njega niko i ništa i da, bez njegovog imena, ne bi mogli da se izbore ni za mesto predsednika mesne zajednice, a kamoli za neku veću funkciju. Nikada nisam video tako mlaku i goru kampanju od ove koju Vučić sada vodi.
Ne znam kakva je ovo kampanja, ali me živo zanima zašto ga svi oslovljavaju sa “predsedniče”. I ne mislim samo na ljude sa kojima razgovara, nego i na one na televizijama. Dobro, to jesu režimske televizije, ali čega je on sada predsednik? To zaista ne mogu da razumem. Ne shvatam kakvu to kampanju pokušavaju da vode.
Danas sam objavio tekst o onoj crnoj kutiji koju postavljaju po trgovima u raznim gradovima Srbije. U Kraljevu su je, koliko znam, razlupali i nije izdržala ni dva dana. Koja je to glava smislila takvu kampanju!? U Čačku su se ljudi šalili na njen račun. Sedeli su neko vreme ispred nje, a onda bi naišli prijatelji i pitali ih: “Šta tu čekate, šta radite?” A oni bi odgovarali: “Ništa, čekamo da počnu da dele sendviče i sokove, pa da nešto pojedemo i popijemo”.
Ne znam da li su to smislili ti izraelski stručnjaci ili neko drugi, ali meni se čini da je ovo kampanja za definitivni oproštaj. Mislim da će se taj takozvani predsednik 26. ujutru probuditi kao običan građanin, što je, zapravo, postao samim činom podnošenja ostavke.
Filip Švarm:
Nedime, imamo još jednu situaciju koja se ne može uporediti sa 5. oktobrom 2000. godine. Ili možda ipak može. Uoči 5. oktobra 2000. postojao je Otpor. Njegovi članovi bili su aktivni tokom celog leta, hapsili su ih, prebijali i slično, ali su političku borbu vodile stranke.
Danas, međutim, vidimo drugačiju situaciju. Ključne političke odluke donose Studentska lista i studentski pokret, dok opozicione političke partije uglavnom imaju sporednu ulogu. Neke će na izbore izaći u dve grupacije, dok ostale podržavaju studente.
Kako gledaš na tu situaciju? Kako je do nje došlo i šta vidiš kao mogući izlaz?
Nedim Sejdinović:
Mi smo pre dve godine imali seriju tribina na kojima smo želeli da vratimo poverenje građana u politiku. Govorili smo o političkim strankama kao ključnom instrumentu višestranačkog sistema i upozoravali na kampanju režima koji je pokušavao da obesmisli političko organizovanje kao takvo. Ukidanjem javne debate, režim je zapravo ukinuo i samu politiku. Želeli smo, dakle, da na neki način vratimo poverenje građana u politiku, pa i u političke stranke, ali očigledno to nije moglo da prođe.
Postoje, naravno, objektivni razlozi za to. Ljudi iz opozicionih stranaka godinama su bili proganjani i satanizovani. Pogledajmo šta je Demokratska stranka doživela posle 2012. godine. Svi smo to nekako posmatrali u miru, nismo se preterano bunili, ne shvatajući da se uništavanjem tako velike i moćne partije zapravo uništavaju višestranački i celokupni politički sistem. Svih ovih godina opozicione stranke zaista rade u nemogućim uslovima.
Ali, naravno, postoje i brojni tzv. subjektivni razlozi: sujeta, nesposobnost i nedovoljna aktivnost. U vezi s tim, navodno su opozicione stranke na prethodnim izborima uspevale da pokriju svega 35 do 40 odsto biračkih mesta. To su krile od građana jer bi time pokazale sopstvenu nesposobnost. A upravo je tu prostor za izborne manipulacije bio ogroman.
Na neki način, studenti su se morali pojaviti. Morala je da se pojavi neočekivana snaga koju nije moguće satanizovati, koja ume da se snađe u pravilima igre koja je postavio režim, koja je skrivala ljude sa liste i imala specifičan način komunikacije i donošenja odluka. Kada je Vučić uništio političke stranke, dobio je građane kao političke protivnike. U ovom slučaju, pokazalo se da su studenti personifikacija građanstva: oni su preuzeli inicijativu i vođstvo.
Hoću da napravim poređenje sa Mađarskom. Situacija nije ista, ali postoji sličnost: Orbanov režim je u priličnoj meri obesmislio političke stranke. Razlika je u tome što su one ipak imale gradonačelnike. A onda se odjednom pojavila jedna ličnost koja je, sa veoma skromnim sredstvima, uspela da pokrene ogromnu političku lavinu i pad jednog tvrdokornog režima.
Nisam neki fatalista. Neki ljudi kažu: “Ako 25. oktobra ne dođe do promene, gotovi smo, nema nam spasa”. Ja čvrsto verujem da je važno izaći na izbore i da je ovo ogromna istorijska prilika. Ali isto tako mislim da se ovaj režim toliko istrošio sam od sebe da je to postalo više nego očigledno.
Vučić je danas sopstvena karikatura u odnosu na onog Vučića iz 2016. godine. Čak i ako nekim čudom uspe da sastavi vladu, a ja ne verujem da će se to dogoditi, mislim da ona neće dugo trajati i da će otpor građana biti mnogo veći nego što je danas.
Filip Švarm:
Bojane, kada smo već ušli u ovu problematiku, hteo sam da postavim pitanje o opozicionim strankama. One kažu: “Nudili smo studentima saradnju, ali su je oni odbijali”.
Međutim, od protesta zbog mera zatvaranja tokom pandemije koronavirusa 2020. godine, pa do danas, gotovo sve značajno što se politički dogodilo u Srbiji odvijalo se na ulici. Koliko je ulica danas važna, pred ove izbore, i za građane i u kontekstu ovog pitanja o odnosu opozicije i studenata? Jer čak i sada, usred kampanje, mi opoziciju ne vidimo na ulici.
Bojan Pajtić:
Slažem se, ali postoji tu još jedna veoma interesantna i indikativna stvar: jedino studentski pokret, odnosno aktivisti Studentske liste vode kampanju od vrata do vrata. Pripadnici Srpske napredne stranke takođe idu od vrata do vrata, ali uglavnom samo kod svojih sigurnih glasača. U tom smislu, jasno je da je strah apsolutno promenio stranu. To smo mnogo puta čuli i ta tvrdnja je već postala svojevrsna, pomalo izlizana floskula, ali je i dalje tačna i prilično precizna. Aktivisti SNS-a, zbog gneva i besa građana, uopšte se ne upuštaju u masovnu kampanju od vrata do vrata. To rade samo studenti.
Sve to mnogo govori o atmosferi u društvu, koja je pobednička. U to nemam nikakve sumnje. Ali važno je da se time ne uljuljkamo, već da učinimo sve što možemo kako bi svi koji imaju pravo glasa izašli na izbore i učestvovali u njima. Ono što režim radi zapravo je odraz njegove slabosti. Imitiranje protivnika i ta takozvana flaster-kampanja pokazuju nemoć, i kreativnu i organizacionu, ali i odsustvo podrške u širim krugovima građana.
Nemam nikakvu dilemu da Studentska lista pobeđuje. Ako se vratimo na političke stranke, videćemo da veliki broj opozicionih partija ne učestvuje na izborima. Ogromna većina njih podržava Studentsku listu. A kada kažem ogromna većina, ne mislim samo na broj stranaka koje bismo mogli pojedinačno da nabrojimo, već i na one relevantne stranke koje su na ranijim izborima osvajale veliki broj glasova ili bi, po svemu sudeći, mogle da ih osvoje i sada.
Studenti su, po mom mišljenju, nepobedivi i zato što iza njih stoji čitav narodni front otpora. Tu su velika većina opozicionih političkih stranaka, zborovi građana koji okupljaju stotine hiljada ljudi širom Srbije, čitav spektar uglednih javnih ličnosti, intelektualaca, umetnika i sportista. Da ne govorimo o ogromnom broju različitih građanskih grupa koje ih podržavaju. Studenti, dakle, nisu ostavljeni sami. Zato kampanja koja se vodi protiv njih ne može da urodi plodom.
Jasno je da su nam naša deca, ili naši unuci, kao što ste rekli, pružili šansu kakvu nismo očekivali. Na samom početku protesta našalio sam se i zapitao: “Čija su ovo deca? Gde su ova deca odrasla?” Imamo, očigledno, mnogo bolju decu nego što zaslužujemo. To nam, međutim, govori i da ne smemo da propustimo ovu priliku i da ne smemo da izneverimo tu decu.
Onaj ko ne izađe na izbore i ne glasa za Studentsku listu izneverio je decu koju su gazili automobilima, tukli šipkama, lomili im vilice, kojima su pretili, koje su ponižavali i satanizovali. Nemamo pravo da izneverimo te mlade ljude od 18, 19, 20, 21 ili 22 godine, koji su bolji od nas, koji vide dalje i koji će, na kraju krajeva, naslediti ovu planetu. Često čujemo onu floskulu da smo planetu nasledili od svojih predaka. Nismo. Planetu smo pozajmili od svojih potomaka. Isto tako smo i Srbiju pozajmili od onih koji dolaze posle nas. Zato nemamo pravo da svojim potomcima okrenemo leđa.
Meni je čak bizarno, neprirodno, gotovo patološko kada čujem da pripadnici moje i starijih generacija vređaju tu decu, napadaju ih i ne veruju im. To je neprirodno i pokazuje koliko nam je društvo obolelo, koliko je uspelo da se promeni atmosfera u njemu i koliko je nametnut jedan prostački način komunikacije, koji je gotovo postao mejnstrim. Verujem, međutim, da će posle 25. oktobra to prestati da bude mejnstrim. Konačno ćemo, osim što ćemo postati država sa vladavinom prava i demokratskim institucijama, imati priliku da postanemo i pristojno društvo.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
Studenti su pobedili u 22 grada, a SNS u svega dva. Bivša vladajuća partija zadržala je pak ogromnu većinu na Kosovu i u zatvorima. Štaviše, u zatvorima (gde su osvojili 66 odsto) broj glasova im je porastao u odnosu na 2023. godinu. Pojedini cene da do sledećih izbora taj procenat može skočiti i do 90 odsto. Zatim, u Novom Pazaru, SL je osvojio 38,7 odsto glasova, čime je ostvario bolji rezultat od stranke Rasima Ljajića za 18 odsto, a od Aleksandra Vučića za 20 odsto, što je značajan pokazatelj toga da je, između mnogih drugih, prevazišla i etničke i lokalne podele, koje su mnogi političari namerno gajili
Istraživanja pokazuju da je prava noćna mora promeniti sistem vlasti koji se zasniva na kontroli celog društva, od pravosuđa, preko regulatornih tela i državnih preduzeća, sve do mreža subjekata koji upravljaju javnom imovinom, a nalaze se izvan neposredne kontrole vlade. Ne zaboravimo da je vučićizam prodro do kontrole javnih toaleta
Intervju: Spasoje Vulević, bivši komandant Specijalne antiterorističke jedinice
“Instrukcije komandanata bile su da se spreme za odbranu institucija po svaku cenu”, kaže za “Vreme” Spasoje Vulević, koji navodi da je u izbornoj noći bilo angažovano oko 4000 policajaca. Govori o tome kako je izbegnut sukob sa građanima, šta je preko policijske radio-veze čuo 15. marta i zašto je odbio da SAJ izvede na blokade. Upozorava da se ne sme ponoviti greška posle 5. oktobra i da bez ozbiljne lustracije nema reforme policije
Dok izborni pobednici ne preuzmu dizgine, odlazeći režim drži razne poluge moći i ima vremena da još krade i zametne tragove. Naprednjaci u deluziji čak tvrde da će biti obična opozicija. Ali, ništa od toga neće im proći glatko
Po Vučićevom dolasku na vlast otprilike pola Demokratske stranke prešlo je na mračnu stranu i mora im se priznati da su se, kao pravi konvertiti spremni da iskažu tvrdu lojalnost, naročito istakli. Evo Gorana Vesića, na primer. Ili onog ambasadora u Americi Dragana Šutanovca. O Nebojši doktoru Krstiću da i ne govorimo. Sada se, kao što vidimo, prvi preporučio – ni manje ni više – Milorad Dodik lično
Moja čast zove se odanost, stajalo je na metalnim kopčama na opasačima esesovaca, čime su naglašavali vernost Adolfu Hitleru. Batinaški odredi esenesovaca umesto partijskih oznaka nosili su fantomke na glavi. Njihova odanost bila je izražena u evrima.
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Druga tribina u serijalu “Srbija pred izborom”, koji nedeljnik “Vreme” organizuje uoči predstojećih izbora, održana je 27. septembra u Banatskom Velikom Selu, u prostorijama Soltur 95. Kako izgledaju predizborne kampanje i šta njihovi dosadašnji rezultati govore o odnosu političkih snaga? Šta pokazuju istraživanja javnog mnjenja, šta smo do sada videli i šta možemo da očekujemo u danima koji prethode izborima, na sam izborni dan i nakon njega? O tome smo razgovarali, ali i o medijskoj sceni u predizbornom ambijentu – o ogoljenoj propagandi i načinu na koji vlast pokušava da oblikuje javnost. Neizostavne teme bile su i režimsko nasilje, izborne prevare, pritisci i različiti oblici političkih manipulacija, kao i uloga međunarodne zajednice i njeno mesto u ovdašnjim političkim procesima. Pred vama je transkript dela razgovora.Govornici: Dušan Lj. Milenković, politički konsultant; Željko Bodrožić, novinar i predsednik NUNS-a; Nedim Sejdinović, novinar nedeljnika “Vreme”; moderator: Filip Švarm, urednik “Vremena”
Može li energija studentskog pokreta da nadvlada prednosti koje vlast godinama gradi zloupotrebom državnih resursa i medija? O tome se razgovaralo na četvrtoj tribini u serijalu “Srbija pred izborom” koju je nedeljnik “Vreme” organizovao 12. oktobra u Kragujevcu. Politički analitičar Đorđe Vukadinović, sociolog Jovo Bakić, urednica “Glasa Šumadije” Jovanka Nikolić i novinar “Vremena” Nedim Sejdinović govorili su o izbornim izgledima studentske i naprednjačke liste, atmosferi u Srbiji i Kragujevcu, dosad nezabeleženoj mobilizaciji građana i ulozi medija u održavanju političke moći Aleksandra Vučića. Tribinu je moderirao glavni urednik “Vremena” Filip Švarm
