27.10. 2026. Односи са ЕУ и Русијом, Косово и очување јединства: Студентску листу после изборне победе очекује усаглашавање државне политике. Избори одржани 25. октобра били су историјски, не само због смене власти… Цео текст
27.10.
2026.
Односи са ЕУ и Русијом, Косово и очување јединства: Студентску листу после изборне победе очекује усаглашавање државне политике.
Избори одржани 25. октобра били су историјски, не само због смене власти Српске напредне странке и Александра Вучића, који су водили Србију последњих 14 година, већ и због низа других разлога.
27.10.
2026.
Односи са ЕУ и Русијом, Косово и очување јединства: Студентску листу после изборне победе очекује усаглашавање државне политике.
27.10.
2026.
Грађани су уз музику, заставе и ватромет славили победу Студентске листе. Срдановић је у Новом Саду позвао на достојанствену прославу.
Да ће избори 25. октобра бити историјски видело се готово чим су биралишта отворена – огроман одзив бирача, који се на крају завршио излазношћу од готово 69 одсто, што је ретко ко очекивао.
Избори су заправо, чак и много пре предизборне кампање, претворени у референдум о власти и њеном раду, о односу према институцијама, али и о томе да ли је после година политичке доминације Српске напредне странке могуће променити власт на изборима. Док су Вучић и његова Уједињена Србија истицали економске резултате које су остварили, веће плате, пензије, виши животни стандард, индустријализацију, Студентска листа је инсистирала првенствено на корупцији, почев још од старта протеста након пада надстрешнице на Железничкој станици у Новом Саду, када је погинуло 16 људи. Та велика трагедија увела је Србију у политичку кризу која би на неки начин могла бити разрешена овим изборима, иако неки страхују да би заправо могла бити продубљена.
За такве закључке ипак потребно је време, које ће показати шта ће се догодити, али оно што је извесно јесте неколико историјских момената.
Први је огромна излазност, коју Републичка изборна комисија (РИК), на основу прелиминарних резултата, процењује на 68,88 одсто. То је једна од највећих излазности на парламентарним изборима, веће су биле само у септембру 2000. године, када су истовремено одржани и избори за председника СР Југославије, на којима је Војислав Коштуница победио Слободана Милошевића (71,55 одсто) и на првим вишестраначким изборима 1990. године (71,4 одсто). Тек нешто мања (68,12 одсто) била је излазност на председничким изборима 2008, када је Борис Тадић у другом кругу победио Томислава Николића.
Раст излазности не може се аутоматски приписати само једном политичком актеру. Ипак, у контексту готово двогодишњих студентских протеста, мобилизације грађана широм земље и кампање која је изборе представљала као прилику да се промени политички курс државе, тешко га је тумачити као уобичајену осцилацију бирачког расположења.
Дуги редови испред бирачких места, појачано интересовање већ од јутарњих сати и спремност људи да чекају показују да је гласање за велики број грађана имало значење које превазилази редовну политичку партиципацију, на коју је добар део становништва годинама гледао готово са презиром. Излазак на биралиште постао је начин да се искаже незадовољство не само оним што је у кампањи стављано властима на терет, већ свиме што је годинама акумулирано.
Бројни аналитичари тврдили су да ће велика излазност довести до пада власти, јер СНС има своју чврсту базу од 1,7 до два милиона гласова, те је потребно више гласова од тога за смену, што би значило да на изборе мора да изађе више од четири милиона људи, што се и испоставило. Такав сценарио донео је још једну историјску околност – јасно признање губитка власти готово непосредно после затварања.
На многим бирачким местима гласови вероватно нису ни били пребројани када је носилац листе Уједињена Србија Александар Вучић у јавном обраћању рекао: „Немамо коначне резултате, многи ће да буду изненађени. На основу узорка стратификованог је јасно да смо ми ове изборе изгубили.“
Вучић се јавности обратио већ око 21.30, иако је ранијих година резултате саопштавао око 22 или 22.30. Овај пут је то учинио неуобичајено рано и развејао све најаве (углавном са друштвених мрежа) како „неће признати пораз“, како ће „покрасти изборе“, „на силу задржати власт“ и слично...
Иако је и до сада било мирних и прилично глатких смена власти на изборима, СНС је, од повратка вишестраначја, најдуже држао власт. Пуних 14 година довело је до тога да је СНС као партија постала дубоко укорењен фактор у скоро сваком сегменту не само политичког живота, па је лако признање пораза било више него изненађујуће.
28.10.
2026.
Интегрални тост, авокадо, јаја и поврће: нутриционисткиња открива вечеру коју спрема за 10 минута када нема енергије за дуго кување.
Нови сазив парламента биће историјски и по свом саставу. По први пут ће у њему бити само две велике листе и неколико мањинских партија. И од те две листе, само једна је права партија, СНС, док је друга регистрована као удружење грађана. Према прелиминарним резултатима, Студентска листа имаће 140 посланика, а СНС 103, чиме је СЛ стигла до јасне већине, без потребе за коалицијама. Тако су ово први избори (а да их нико није бојкотовао) од 2000. да је нека листа освојила више од 50 одсто гласова. Такође, то су и други избори откако је уведен пропорционални изборни систем у Србији да је нека листа узела више од половине. Једини пут када се то догодило били су децембарски избори 2000. године, после Петог октобра, када је ДОС освојио више од 65 одсто гласова.
Међутим, оно што је посебно занимљиво и неуобичајено јесте што ћемо у новом сазиву имати практично двопартијски систем. Шта су предности и мане таквог система, НИН је писао још летос (Један народ, две партије, НИН број 3940 од 2. јула 2026), предвиђајући да би политичка поларизација могла да нам донесе такав развој догађаја. Укратко говорећи, такав је онај политички систем у коме две доминантне партије добијају 80 и више одсто гласова. Поједини политички теоретичари сматрају да су позитивне стране класичних двопартијских система то што воде ка центризму у ком су партије мање склоне да иду ка радикалнијој верзији левице и деснице, како би могле да покрију што шири спектар интереса својих бирача. У складу са тиме, могу водити ка политичкој стабилности, економском просперитету, једноставнијој државној управи, смањењу радикализма. Са друге стране, критичари му замерају смањивање политичких алтернатива, мању конкуренцију, али и могућност да политички елементи који због непопуларности ставова никада не би добили довољно гласова заправо усмеравају одређене политичке потезе.
Уласком у овакав двопартијски систем, Србија је остала без опозиционих странака које су као такве постојале у време владавине СНС. У Скупштини неће бити ССП Драгана Ђиласа, Народног покрета Мирослава Алексића, Новог ДСС Милоша Јовановића, али ни Демократске странке, која је деценијама присутна на политичкој сцени.
Поред тога, по први пут у парламенту, од обнове вишестраначја, неће бити Социјалистичке партије Србије. СПС је „преживео“ чак и постпетооктобарске изборе, да би временом чак постао „незаобилазни“ фактор у формирању власти, стигавши чак и до функције премијера.
Разлог за нестанак овог партијског корпуса је вишеструк. Први и заједнички именитељ је референдумска атмосфера која је пратила изборе и претворила их у изјашњавање за и против власти. У таквој атмосфери није било превише места за неке друге алтернативе.
Када је опозиција у питању, јасно је да су они пледирали на исто бирачко тело као и Студентска листа, па је и нека врста међусобног предизборног сукоба довела до њиховог лошијег резултата. После тога, Милош Јовановић одлучио је да напусти челно место Новог ДСС, док је неизвесно каква политичка судбина чека Драгана Ђиласа, чија је листа освојила веома мали број гласова, имајући у виду да се ради о некада најбројнијој опозиционој групацији у парламенту. Да ли ће политички живот наставити и странке које су дале подршку Студентској листи (ДС, НПС) тешко је предвидети. Без парламентарног присуства, без присуства у јавности, са смањеним финансијама, биће им неопходан веома жесток партијски рад да се врате на политичку сцену, ако то икада уопште успеју.
Слична судбина „смеши“ се и СПС-у, који, ипак, има политичку традицију и инфраструктуру, што им олакшава евентуални повратак. Међутим, како ће странка која је деценијама била у власти да преживи ванпарламентарни статус, суочена још и са неком врстом унутрашњих раскола, веома је упитно.
30.10.
2026.
Поруке из Брисела најављују подршку реформама. Саговорници НИН-а објашњавају шта би могло да убрза европски пут Србије после избора.
Студентска листа, бар за сада и према ономе што се зна, један је од ретких тзв. хоризонталних покрета који су организовали протесте против власти, а потом победили на изборима, што је још један историјски моменат октобарских избора.
Такви покрети, који немају израженог лидера, већ заговарају једнакост моћи унутар организације, порекло вуку из анархистичке мисли.
Британски новинар Пол Мејсон наводи да је снага хоризонталних покрета у томе што могу да их подражавају и људи који не знају ништа о политичкој теорији, као и њихова снага у сламању хијерархија које намеравају да их обуздају.
С обзиром да су у политичкој пракси од релативно недавно (једно од првих појављивања таквих покрета било је 2001. године, после велике економске кризе у Аргентини), на такве покрете тешко је одговорити методологијом седамдесетих и осамдесетих година, на којој је углавном структурирана савремена политика, наводи Мејсон.
Александар Матковић, активиста Зелено-левог фронта и истраживач Транснационалног института из Амстердама, у ауторском тексту за „Гардијан“, између осталог, поставља питање да ли ће покрет без вође моћи да влада.
„Ту ствари постају компликоване. У контексту онога што историчар Адам Туз назива светском `поликризом`, колективна интелигенција заснована на самоорганизацији може бити примамљив одговор. На крају крајева, студентски протести у Француској, Италији и Белгији, заједно са протестима у Шпанији и Албанији, настали су као одговор на међусобно повезане кризе становања, образовања и уништавања животне средине. За ове кризе у другим деловима Европе, којима владе тако очигледно лоше управљају, лекције из српског експеримента могу постати кључне. С друге стране, не треба идеализовати ситуацију. Листа обухвата идеолошки супротстављене блокове, од десничарских присталица до левичара и либерала. Већина изабраних никада раније није обављала политичке функције, а парламентарни систем ће захтевати од њих да номинују премијера, а на будућим председничким изборима и председничког кандидата. Хоће ли Студентска листа донети исту енергију у националну скупштину, а да не угрози сам метод који ју је учинио тако јаком? Штавише, за Вучића губитак избора не значи нужно губитак система. Напротив, његово признање пораза је можда био и стратешки потез, који му је омогућио да сачува партијски апарат нетакнутим за повратак“, наводи Матковић.
Слично питање поставља и агенција Ројтерс, која пита „може ли се група политичких незнанаца ујединити како би ојачала економију, искоренила корупцију и жонглирала сложеним међународним односима?“.
“Одговори ће одредити политичку стабилност Србије, највеће економије на Западном Балкану, и њених односа са Кином, Русијом и њеним највећим трговинским партнером, Европском унијом“, наводи Ројтерс, цитирајући извештај компаније Тенео глобал рисерч, који наводи да ће „победа студената вероватно покренути широке институционалне и политичке промене усмерене на борбу против корупције, владавину права и боље јавне услуге“, али да би „бирократски отпор реформама и ограничено искуство покрета у управљању могли учинити транзицију изазовном“.
Са супротне стране, Студентска листа ће имати и своју политичку супротност, СНС, која је устројена као чврста лидерска структура са јасном хијерархијом и богатим политичким искуством. Да ли ће СНС успети да одржи своју партијску хијерархију, или ће кренути путем осипања, као неке раније владајуће партије које су власт изгубиле, такође је тешко проценити пре него што заиста почне њихово опозиционо деловање, будући да су формално још на власти док се не конституише Скупштина и не изабере нова влада. СНС са једне стране има баласт изборног пораза и одијума гласача због дугогодишње власти, али са друге то може да јој буде и предност. Уколико бирачима прикаже да се „прочистила“ од партизације, корупције и партијске бахатости, те искористи изазовна политичка времена која чекају нову власт и у унутрашњој и спољној политици, бирачима би могла да понуди релативну „сигурност“ коју су им нудили првенствено у области економије и тако политички профитира.
Избори одржани 25. октобра имали су, бар за Србију, још један историјски детаљ, иако је он у свету већ дуже присутан – крај ере телевизије као најутицајнијег предизборног медија. У последњој кампањи, али и протестима који су јој претходили, значајну важност имале су и друштвене мреже, поред интернет медија који су се већ етаблирали.
Иако телевизија и даље остаје значајна по утицају, првенствено због могућности да стигне до ширих маса и већег кредибилитета него што нуде друштвене мреже, друштвени интернет медији нуде нешто друго – микротаргетирање одређених група и са одређеним кључним порукама. Такође, њихова предност је бржа реакција, брже ширење због алгоритамског и виралног карактера, нижи трошкови, могућност ширег досега, нарочито у млађим генерацијама, којима је телевизија споредан медиј у односу на интернет и друштвене мреже.
Кључни историјски моменти ових избора неће бити само прилог за политичку историју Србије, већ и наук за сваког ко у будућности жели да се (успешно) бави политиком.
За формирање нове власти прописани су јасни законски и уставни рокови. Када Републичка изборна комисија прогласи коначне изборне резултате, почиње да тече рок од 30 дана у којем мора да буде одржана прва, конститутивна седница новог сазива Народне скупштине. Њу сазива председник парламента из претходног сазива, што је у овом случају Ана Брнабић, док седницом председава најстарији народни посланик.
На конститутивној седници се потврђују мандати народних посланика, а Скупштина се сматра конституисаном када су потврђени мандати најмање две трећине посланика, односно 167 од 250.
На првој седници се бирају и председник и потпредседници Народне скупштине, именује се генерални секретар, након чега се формирају посланичке групе и скупштински одбори.
Од дана конституисања Скупштине тече рок од 90 дана за формирање Владе Србије. Мандат за формирање даје председник државе, односно, после оставке Александра Вучића на ту функцију, вршилац дужности Ана Брнабић, после консултације са изборним листама.
30.10.
2026.
Поруке из Брисела најављују подршку реформама. Саговорници НИН-а објашњавају шта би могло да убрза европски пут Србије после избора.
30.10.
2026.
РИК је одредио да се избори понове на местима на којима је гласање поништено или резултати нису могли да се утврде.
30.10.
2026.
Ана Брнабић позвала је на мир и поштовање институција и затражила од новоизабране скупштинске већине да што пре почне успостављање власти
30.10.
2026.
Из тзв. косовске полиције за регион север навели су да је акција спроведена у општинама Северна Митровица и Звечан.
30.10.
2026.
РИК је одредио да се избори понове на местима на којима је гласање поништено или резултати нису могли да се утврде.
30.10.
2026.
Обрађени су записници на свих 93 бирачких места ван земље, по којима је од 102.147 бирача у бирачком списку на изборе изашло њих 79.597.
29.10.
2026.
Главни јавни тужиоци треба да провере да ли постоје елементи кривичног дела и о томе без одлагања обавесте надлежно тужилаштво.
29.10.
2026.
Тројица Срба приведена су јутрос у Црколезу, у општини Исток, током акције тзв. косовске полиције, саопштила је Канцеларија за Косово и Мето
29.10.
2026.
Приштина је из Немачке добила 12 војних камиона за тзв. Косовске безбедносне снаге, а нове испоруке најављене су за 2027. годину.
