Све вести
Фото из чланка: ЛотелПРОЈЕКАТ „ПОТЕНЦИЈАЛИ МАЛОГ ЗВОРНИКА“ ЧЕТВРТИ „МИХОЉСКИ СУСРЕТИ СЕЛА“ У БРАСИНИ ОКУПИЛИ БРОЈНЕ УЧЕСНИКЕ И ПОСЕТИОЦЕ
Преглед вести
Заједнички текст
Реченице које преносе сви медији.
Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
Цео упоредни текст145 само у једном
Текст из 5 чланака. 1 реченицу преносе сви, у једној се разликују.
Још 145 реченица које преноси само по један медиј
У Народном музеју у Београду протеклог викенда посетиоци су имали јединствену прилику да погледају „Мирослављево јеванђеље“, најстарији сачувани ћирилични рукопис из 12. века.
Овај рукопис је веома важан сведок прошлости и српске писмености, и спада у сам врх светске културне баштине.
„Мирослављево јеванђеље“ уписано је у Унесков регистар „Памћење света”.
Због своје изузетне уметничке и историјске вредности, ово изузетно културно добро веома ретко се излаже јавности, а специфични и строги услови чувања овог рукописа, од публике подразумевају посебно поштовање музејског бонтона: стрпљење, улазак у комору у малој групи људи на свега неколико минута, као и забрану фотографисања.
Поједини Сомборци искористили су прилику да погледају „Мирослављево јеванђеље“ и мало је рећи да су били фасцинирани.
Шта је „Мирослављево јеванђеље“?
„Мирослављево јеванђеље“ настало је осамдесетих година 12. века, тачније између 1180. и 1191. године, и писано је за хумског кнеза Мирослава, брата великог жупана Стефана Немање.
Рукопис је заправо богослужбена књига у којој се налазе текстови из Новог завета, распоређени према редоследу црквених празника и читања током целе литургијске године, а написано је за потребе цркве Светог Петра на Лиму у Бијелом Пољу.
Главни писац био је дијак Грогрије (Глигорије), уз учешће још једног преписивача Варсамелона, а дело је писано на белом пергаменту и богато је украшено.
Садржи 181 лист пергамента (362 стране) и великих је димензија – 41,5 x 28,5 цм.
Оно што је свакако најзначајније, „Мирослављево јеванђеље“ је писано уставном ћирилицом на старословенском језику (српска редакција) и украшено је са 296 минијатура, иницијала и заставица у боји и злату, које комбинују западњачки (романтичарски) и византијски стил са елементима глагољичке традиције.
У својој осам векова дугој историји, „Мирослављево јеванђеље“ прошло је много тога.
Највећи део времена било је на Хиландару и служило као богослужбена књига све до половине 19. века, када је пренето у манастирску библиотеку.
Приликом посете руских монаха манастиру Хиландару 1845/46. године, архимандрит Порфирије Успенски, који је касније постао епископ кијевски, фасциниран изгледом „Мирослављевог јеванђеља“ исекао је 166. лист и однео га собом.
Тај лист се од 1846. до 1883. године налазио у Кијеву, а након тога је пренет Руску националну библиотеку у Санкт Петербургу, где се и данас налази.
Исецање листа нису једине невоље које су задесиле „Мирослављево јеванђеље“.
На Васкрс 1896. године краљ Александар је посетио Хиландар, отплатио све његове дугове и вратио га под српски суверенитет.
Заузврат је од монаха на поклон добио највредније што је Хиландар имао, а то су оснивачка повеља манастира, коју је издао Стефан Немања, и „Мирослављево јеванђеље“.
Заједно са краљем „Јеванђеље“ је дошло у Београд, али после убиства краља Александра, губи му се сваки траг.
Појављује се поново 11 година касније, а пронашао га је краљевски библиотекар из Тополе, пакујући књиге и документацију краља Петра за евакуацију.
Не зна се како је „Јеванђеље“ доспело код краља Петра, али је заједно са српском војском прешло преко Албаније и завршило на Крфу, а након окончања рата и вратило у Београд.
Између два светска рата „Мирослављево јеванђеље“ је било у поседу породице Карађорђевић и на тај начин избегло је судбину више стотина средњовековних повеља и рукописних књига, које су изгореле у бомбардовању Народне библиотеке.
Немци су одмах по уласку у Београд почели да трагају за „Мирослављевим јеванђељем“, међутим Двор је још 1940. године предао „Јеванђеље“ Народној банци Србије на чување.
Почетком рата оно је склоњено у филијалу у Ужицу.
У страху од Немаца рукопис је предат игуману оближњег манастира Рача, Платону Милојевићу, који га је закопао у олтару.
Манастир је неколико пута био пљачкан и паљен од стране Немаца и Бугара, али „Мирослављево јеванђеље“ није ни пронађено, нити оштећено.
Када је враћено у Београд склоњено је у згради Народне банке Србије.
После ослобођења Београда, године 1945. основана је комисија која је утврдила стање рукописа и предала га на чување Уметничком музеју – данашњем Народном музеју у Београду.
Народни музеј Београд, музејсрпскогјезика.фил.бг.ац.рс, хиландар.инфо
Пројекат „Читај српски“ суфинансира се из буџета Града Сомбора.
Пећина код Сврљига у којој је исписана историја светског рекорда
Пећина Самар код села Копајкошара крије необичне подземне водене токове, фосилне остатке и причу о Милутину Вељковићу, који је у њеној унутрашњости провео чак 464 дана.
Овај природни локалитет представља значајан туристички потенцијал сврљишког краја.
Од понора Самара до врела Копајкошарске реке простире се пећински систем познат по подземним вировима, каскадама, саливима и травертинским кадицама.
На улазу се налази природни камени мост, прераст Самар, висок око 15 метара, док вода на другом крају формира водопад Рипаљку, висок око пет метара.
Пећина је значајна и због свог живог света, укључујући колоније слепих мишева и специфичне пећинске инсекте, као и палеонтолошких налаза међу којима су остаци пећинског медведа и пећинског лава.
Због својих природних вредности, пећински систем Самар заштићен је као споменик природе прве категорије.
Милутин Вељковић – човек који је 464 дана провео у пећини
Самар је познат и као Милутинова пећина, по српском спелеологу Милутину Вељковићу, који је од 24. јуна 1969. до 29. септембра 1970. године боравио под земљом и поставио тада Гинисов рекорд.
Своја искуства описао је у књизи „Под каменим небом“.
Постоје зграде које гледамо сваког дана, а да не знамо колико прича чувају њихови зидови.
ПРОЈЕКАТ „ПОТЕНЦИЈАЛИ МАЛОГ ЗВОРНИКА“ ЧЕТВРТИ „МИХОЉСКИ СУСРЕТИ СЕЛА“ У БРАСИНИ ОКУПИЛИ БРОЈНЕ УЧЕСНИКЕ И ПОСЕТИОЦЕ
ПРОЈЕКАТ „ТУРИСТИЧКЕ ПРИЧЕ ИЗ РАЂЕВИНЕ“ – ОДРЖАНА СЕДМА „ФИЋИЈАДА“ У КРУПЊУ У ОКВИРУ „ПЛОДОВА РАЂЕВИНЕ“
Да сећање на његов подвиг остане сачувано, побринули су се и мештани Копајкошаре, који су уз помоћ општине у просторијама месне канцеларије формирали музејску поставку посвећену Вељковићевом боравку у пећини.
Председник општине Сврљиг Мирослав Марковић истиче да је село преузело значајан део активности на промоцији овог локалитета и приче о Вељковићу.
„Они су уз помоћ општине у месној канцеларији направили малу музејску поставку везану за Милутинов боравак у пећини.
Тамо има и његова књига ‘Под каменим небом’, коју смо поново штампали“, навео је Марковић.
Потенцијал за развој туризма
Природне особености Самара, његов научни значај и прича о човеку који је у њему провео 464 дана чине овај локалитет важним делом природног и културног наслеђа Сврљига.
Већа видљивост пећине и повезивање са другим садржајима у околини могли би да допринесу развоју туристичке понуде и привуку пажњу посетилаца из других делова Србије.
Истовремено, због статуса заштите и осетљивог пећинског екосистема, будуће туристичке активности морају бити пажљиво планиране како би се сачувале природне вредности овог јединственог места.
Овај текст је део медијског пројекта „Сврљиг на туристичкој мапи Србије“.
Пројекат је суфинансиран из буџета општине Сврљиг.
Пројекат „Туристичке приче из Рађевине“
Београдске, лозничке, ваљевске, шабачке, ужичке и многе друге регистарске ознаке сведоче томе да је седма „Фићијада“ у Крупњу окупила љубитеље овог аутомобила из различитих крајева Србије.
Интересовање за дружење уз чувеног „фићу“ расте из године у годину, а ове године догађај је окупио преко 40 излагача широм Србије и региона.
Некада незаобилазан сапутник на дугим путовањима и одласцима на море, чувени „фића“ данас се ретко може видети на улицама, ипак, овај аутомобил, који буди носталгију и чува успомене на нека прошла времена, и даље окупља бројне љубитеље, а потврда за то је и седма “Фићијада”, организована у оквиру манифестације „Плодови Рађевине“ у Крупњу, која је окупила преко 40 излагача широм Србије и региона.
„Ово је наша седма Фићијада.
Прикључио сам се манифестацији „Плодови Рађевине“ , лепо функционишемо и показало се занимљиво и добро, са једне стране је припрема котлића, а са друге изложба фиће.
Људи су дошли из свих крајева, широм наше земље из Ћуприје, Ужица, Шапца, Новог Сада, Крагујевца, али и Босне…Има преко 40 излагача, има и тристаћа и фићин комби је ту није искључиво фића“, рекао је Никола Степић организатор „Фићијаде“.
Београдске, лозничке, ваљевске, шабачке, ужичке и многе друге регистарске ознаке сведоче томе да је седма „Фићијада“ у Крупњу окупила љубитеље овог аутомобила из различитих крајева наше земље.
Интересовање за дружење уз чувеног „фићу“ расте из године у годину.
„Сваке године све већи број излагача и посетилаца је на нашој манифестацији, сви су одушевљени, интересују се изнова кад ће поново бити организовано.
Ми смо ове године са дечицом ишли на море фићом у Игало.
Било је коментара како ћу без климе, међутим ми смо путовали ноћу, возио сам лагано, правио паузе и пут је био заиста право уживање.
Стигли смо без проблема, а деца су посебно била одушевљена јер је за њих то једно небиочно путовање и летовање.
Свуда се стиже фићом, само лагана вожња, нема потребе да се жури.
Фића је посебна по томе што има тај свој неки препознатљив мирис, занимљив је, једноставно мораш да га волиш“, рекао је Степић.
Драги Алимановић, ауто-лимар из Крупња који се око скоро пола века бави лимаријом, истакао је да је „фића“ био наш национални ауто, заправо први ауто и ко је имао тај аутомобил то је као данас имаш ферари.
Алимановић је поручио да је веома задовољан изложбом, да нема замерке и да је већина аутомобила одлично урађена, те догађај оценио одличном петицом.
Овогодишња 13. туристичко-привредна манифестација „Плодови Рађевине“ окупила је око 150 излагача, а међу најатрактивнијим садржајима свакако је била „Фићијада“ која из године у годину привлачи све већу пажњу љубитеља овог култног аутомобила.
Пројекат „Потенцијали Малог Зворника“
У Брасини су одржани четврти по реду „Михољски сусрети села“, који су и ове године окупили бројне учеснике, госте и љубитеље традиције, народних обичаја и живота на селу.
Посетиоце је током дана очекивао разноврстан програм, испуњен културним садржајима, гастрономским и спортским такмичењима, као и дружењем различитих генерација.
Целодневно окупљање завршено је концертом фолк певача Микија Мећаве.
Иако је киша повремено отежавала реализацију планираних активности, интересовање учесника и посетилаца није изостало, па је манифестација протекла у духу заједништва и доброг расположења.
Свечани почетак програма обележило је извођење химне Републике Србије, коју је отпевала професорка музике и етно певачица Дуња Блажић.
У уводном делу наступиле су и Нина Цвјетиновић и Лана Илић, чланице дечје певачке групе Библиотеке „17. септембар“.
Након обраћања председника општине Мали Зворник Зорана Јевтића, присутне је поздравио и Милета Миливојевић, члан Извршног одбора Партије уједињених пензионера, пољопривредника и пролетера Србије (ПУПС) – Солидарност и правда и председник Удружења пензионера општине Уб.
Он је, у име гостију, званично прогласио манифестацију отвореном.
Велику пажњу посетилаца привукло је такмичење у припремању чорбастог пасуља, у којем су учествовале четири екипе.
Такмичари су показали своје кулинарско умеће, а припремљена јела оцењивао је стручни жири у саставу Дарко Бојић из Малог Зворника и Александар Трифуновић из Лознице.
Највише успеха имале су екипе из Бранковине, којима су припала прво и треће место.
Друго место освојио је Витомир Гајић из Брасине.
Љубитељи традиционалних спортских дисциплина могли су да прате надметања у бацању камена с рамена, скоку удаљ из места и повлачењу конопца.
Ове дисциплине, карактеристичне за некадашња сеоска окупљања, и овога пута донеле су такмичарски дух и занимљиве тренутке.
У дисциплини бацања камена с рамена најбољи резултат остварио је Миливоје Поповић.
Друго место припало је Миленку Војиновићу, док је трећи био Зоран Војиновић.
Миливоје Поповић освојио је прво место и у скоку удаљ из места, са прескочених 2,45 метара.
Другопласирани Владан Тодоровић забележио је резултат од 2,20 метара, а треће место заузео је Будо Цветиновић, скоком од 2,00 метра.
У надвлачењу конопца најуспешнија је била домаћа екипа „Брасина“.
Друго место освојила је екипа „Туборг“ из Радаља, а треће екипа „С вером у Бога“ из Доње Борине.
Одржан је и шаховски турнир, на којем је прво место припало Александру Врачевићу са четири освојена бода.
Драган Николић заузео је друго место са три бода, док је трећи био Свето Бојић са два бода.
За остварене резултате најуспешнијим учесницима спортских и кулинарских такмичења додељене су пригодне награде.
Награде су уручили председник општине Мали Зворник Зоран Јевтић, заменик председника општине Милисав Деспотовић, помоћник директора Туристичке организације општине Мали Зворник Срђан Јовановић, директор ЈКП „Дрина“ Драган Крстић и члан Општинског већа Никола Вићановић.
Поред такмичарског дела, посебно место у програму заузела је изложбено-продајна поставка.
Посетиоци су имали прилику да погледају и купе различите домаће производе, рукотворине и производе локалних пољопривредних газдинстава, удружења и занатлија, као и излагача који су дошли из других делова Србије.
Свој допринос манифестацији дали су гости из Туристичке организације града Зворника и Удружења пензионера општине Уб, такмичарске екипе из Бранковине, локална удружења и шаховски клубови.
Међу излагачима су били и Пољопривредно газдинство Љиљане Граовац из Глушаца, Удружење жена „Мајка Ангелина“ из Купинова, произвођач цвећа Стеван Јовановић из Шапца, излагач играчака Алимановић из Крупња, као и занатска радња Ратка Николића из Радаља, која се бави производњом и продајом шећерне вуне.
У организацији и спровођењу програма учествовали су и Библиотека „17. септембар“, Јавно комунално предузеће „Дрина“, као и локални и регионални медији.
За музичку завршницу овогодишњег окупљања био је задужен Мики Мећава, чији је концерт привукао пажњу посетилаца и означио крај целодневног програма.
Четврти „Михољски сусрети села“ организовани су уз подршку Министарства за бригу о селу Републике Србије, под покровитељством Општине Мали Зворник, док је организатор манифестације била Туристичка организација општине Мали Зворник.
Још једном је потврђено да овакви догађаји имају важну улогу у очувању народне традиције и културног наслеђа, представљању потенцијала сеоских средина и јачању међугенерацијског дружења, солидарности и заједништва.
Тим за реализацију пројекта
Пролазимо поред њих, застајемо испред излога, журимо својим послом, док нам изнад глава промичу детаљи које су некадашњи градитељи пажљиво осмислили.
На Корзоу, на броју 4, налази се једна таква грађевина.
Њена фасада крије пчеле, кошнице, сове и веверице.
На први поглед, необичан избор украса за једну банку.
Али управо у томе лежи њена посебност.
Некадашња Палата штедионице Суботице и околине није била замишљена само као место за новац.
Била је грађевина која је својим изгледом требало да говори о вредностима због којих новац настаје и опстаје.
Почетком 20. века Суботица се убрзано мењала.
Град је растао, трговина се развијала, а имућни грађани улагали су у нове пословне и стамбене зграде.
Архитектура је постајала начин да се покажу углед, напредак и амбиције града.
У таквом времену настала је и палата на Корзоу 4, грађена од 1905. до 1907. године за потребе Суботичке трговачке банке, односно штедионице.
За њен изглед заслужни су будимпештански архитекти Марцел Комор и Деже Јакаб, аутори неких од најпознатијих суботичких грађевина.
Њихов пројектантски рад обележио је мађарску варијанту сецесије, која је у Суботици оставила изузетно снажан траг.
У њиховом приступу архитектура није била одвојена од уметности.
Сваки украс, линија и материјал имали су своје место и смисао.
Палата је подигнута као репрезентативна пословна зграда, али њена лепота далеко превазилази првобитну намену.
Комор и Јакаб успели су да споје функционалност банкарске установе са богатом декорацијом инспирисаном природом и народном уметношћу.
У томе се огледа посебност мађарске сецесије, која је европске уметничке утицаје повезивала са мотивима из традиције.
Најзанимљивији део приче налази се управо на фасади.
Пчеле и кошнице нису случајно постављене на зграду штедионице.
Оне представљају марљивост, заједнички рад и стварање вредности.
Веверица, која прикупља и чува плодове, подсећа на штедљивост и промишљено располагање оним што имамо.
Сова симболизује мудрост, док мотиви сунца и пауновог перја додатно обогаћују декорацију.
У времену када многи људи нису имали прилику да се образују, овакви симболи имали су и комуникацијску улогу.
Поруке о раду, штедњи и мудрости преношене су сликама које је свако могао да препозна.
Фасада је тако постајала својеврсна књига на отвореном, доступна свакоме ко би подигао поглед.
Посебну пажњу привлачи колорит.
Различите нијансе, декоративни елементи и керамички детаљи стварају утисак живости, док се на појединим деловима препознају мотиви биљака и природе.
У изради декорације коришћени су и материјали карактеристични за раскошна сецесијска остварења тог времена, међу којима се издваја керамика из чувене фабрике Жолнаи у Печују.
О значају ове грађевине говори и њено место у архитектонском развоју Суботице.
У публикацији Фондације „Суботичка синагога“, посвећеној сецесијском наслеђу града, Комор и Јакаб представљени су као аутори који су оставили препознатљив траг кроз пројекте Синагоге, Градске куће, Трговачке банке и грађевина на Палићу.
Њихов рад показује колико је Суботица почетком прошлог века била отворена за нове уметничке идеје.
Ова палата данас је много више од некадашње банкарске адресе.
Она је део идентитета града и сведочанство о времену у којем се водило рачуна не само о томе како ће једна зграда изгледати изнутра, већ и шта ће поручивати људима који пролазе поред ње.
Зато, следећи пут када будете шетали Корзом, застаните на броју 4. Погледајте фасаду мало пажљивије.
Пронађите пчеле, кошнице, веверице и сове.
Можда ћете тада схватити да се иза украса крије много више од архитектонске лепоте.
Крије се прича о једном граду, његовим људима и њиховој жељи да иза себе оставе нешто што ће трајати.
Ивона Каран, Сандра Иршевић
Пројекат „Сецесијска баштина Суботице“ реализује Дневник Војводина Пресс, а суфинансира Град Суботица.
Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
