Крај је био заиста симболичан, ма колико је то можда некоме промакло. Завршавајући прославу победе Студентске листе у недељној ноћи Новосађани нису заборавили да у одласку са собом „понесу” и Шешељев плакат, јер, поштено актуелно „смакнути” владари сви су изашли из његовог шињела (рекли би Руси, а ми из нечега другог) па је то заиста био логичан и прави – почетак краја.
Наставило се одмах сутрадан, како бележе медији и друштвене мреже: већници из локалне организације „Млади Куле” су уклонили и изнели портрет грађанина Александра Вучића из општинске зграде, пак у Оџацима грађанин Марко Старчевић самостално и саминицијативно ушао у канцеларију директора локалног Јавног комуналног предузећа и скинуо слику овог опозционара (не директора већ А. В.) са зида и поручио „да политичари не могу стајати на зидовима јавних установа”…
У Крагујевцу је група грађана ушетла у здање Старог суда (сада део градске управе) у градоначелников кабинет (нису га затекли на радном месту) и из истог (кабинета не градоначелнка) деложирала фотографију статисте са задатком конобара у (пред)изборном споту СНС-а и при пуном еколошком свешћу и савешћу „депоновала” у први оближњи контејнер.
Евидентирају се слични призори у Новом Саду („одоше” банери СНС и Уједињене Србије на репризи прославе у понедељак вече), Београду, Нишу, Лазаревцу….
Што неко реч „ослобађају се” зидови државних и градских институција, школа, катастара, јавних и комуналних прдузећа… Само „излећу” снимци цепања, уклањања и спаљивања „напредњачких” банера.
Скидање, цепање, разбијање и паљење симбола диктаторско-аутократских власти после њиховог пада ништа није ново код нас (напротив имамо баш богату традицију у томе) а и у свету.
Једноставно тако то иде кад дочекаш завршетак на „сметлишту историје”, у крагујевачком случају и буквално (ђубре не историја)… Сам аутор овог текста по трећи пут (трећа срећа) присуствује овом „олакашњу” од симбола и идеологија тираније и (не)народних власти и њихових лидера: Тито, Милошевић, Вучић… и нада се да је овај „списак” коначан. Али да ли тако баш и треба и колико је оправдано?
Терзић: Од Берлинског зида до Садама Хусеина
Историчар Марко Терзић, из крагујевачког Музеја „21. октобар” сматра да је „материјализација односа према симболима или фотографијама владара која је најчешће имала за циљ да подстакне лојалност према њима, увек је у процесима било каквих суштинских преврата, доносила исту такву материјализацију односа у супротном смеру”.
– Од комадања Берлинског зида и рушења споменика Садама Хусеина, до још ранијег затирања царских симбола власти и моћи у Русији након револуције, народ је увек реаговао у директним акцијама према људима, али једнако и према предметима. Уништавање фотографија, споменика или других симбола се у том контексту не може посматрати само кроз призму трајне оправданости, већ и кроз одушак и реакцију на притисак који је кроз те симболе на њих са позиција државе био усмерен, подсећа он.
Према његовим речима „тек након одређеног времена, када конкретни догађај постане историјски контекст, таквим реакцијама се може дати оцена”.
– У неким случајевима се таквим акцијама може условно дати за право, док се у другим такво неко уништавање мора осудити у потпуности. Али за то је потребно сагледати у највећој могућој мери ширину контекста саме промене која је све покренула каже Марко Терзић.
Димитријевић: Израз народне воље и „одушак” времена
Став његовог колеге Бојан Димитријевић, историчара из Иститута за савремену историју „око скидања историјских симбола и свега оног што је везано за идеологије које обично изгубе на изборима или овако пропадну” је у суштини позитиван.
– Мислим да је то просто израз народне воље у том тренутку. Она може да буде и регресивна и позитивна, али је то нешто што је одушак после одређених времена, када на српски престо или српску власт заседну људи који имају елементе диктатора, тирана… и то је просто природна реакција, искрен је Бојан Димитријевић.
Наравно, подсећа овај наш саговорник, оваква реакција увек може да буде стихијска и таква да направи проблем и некоме ко уопште није у томе, али је то нешто што је, како би се рекло, већ виђено и у времену смене владара наших династија у 19. веку и времену посткомунизма, поготово 90.-их година, и наравно после слома Милошевића.
– И данас, ово што гледамо после победе Студентске листе и признавања тих резултата од доскорашњег председника Вучића, мислим да је то нешто што је разумљиво на неки начин. Ја као историчар, могао бих да имам различита мишљења, а као неко ко је политичко лице, често оправдавам овакве ствари, иако су оне знају да буду опасне и, како би се рекло, често и контрапродуктивне, став је Бојана Димитријевића.
Према његовим речима „то је просто израз тренутног стања, и сада, а и у неким прошлим временима”.
– Као скидање петокрака 1997. године са Скупштине града Беграда, скидање натписа са улица који су имали идеолошке називе… то је све нешто у чему сам ја као млад страначки кадар учествовао, тако да разумем и ово што се данас дешава, подсећа Димитријевић.
Анђелковић: Мађари нису „скидали” Орбана јер га нису ни „качили”
За политичког аналитичара Драгомира Анђелковића „политички симболи у ауторитарним режимима, пре свега су у функцији додворавања великим вођама, изражавања лојалности, изражавања спремности да се служи”.
– И онда, логично је да када те велике вође губе моћ, или њихове идеологије постају превазиђене, да преко ноћи симболи се одбацују. Једни то раде из опортунизма, да се „прикаче” некој новој екипи, други из искреног уверења, јер су схватили да оно што су прихватили више не функционише, истиче овај саговорник Данаса (иначе рођен у Москви, ондашњем СССР-у) који је оваквим историјским чиновима и превратима присуствао више пута не само код нас и у више епоха.
Али, по њему „то све показује колико смо ми заостали у прошлости”.
– Ово што се сад код нас дешава показује колико смо заостали у прошлости и колико нисмо регулисана земља. Ми причамо о правном поретку, а ништа нисмо регулисали на нормалан начин кад се ради о симболима. У неким земљама са традиционалном демократијом могу да буду, примера ради, слике председника изложене у одређеним институцијама, и зна се: кад председник одлази, оне се нормално склањају. Код нас, међутим, се те ствари раде на основу личне воље и личне потребе, да се некоме додворавају људи запослени у разним институцијама и установама и генерално у многим елементима друштвеног система. И онда се симболи преко ноћи појављују и преко ноћи склањају, без икакве регулативе, констатује Драгомир Анђелковић.
Тако је, подсећа и он, у великој мери било и у Русији, и другим постсоцијалистичким земљама неко време.
– Али, што су више биле уређеније, то се превазилазило и знао се ред. Ево, у Мађарској – нико није избацивао Орбанове слике, али их нико није ни стављао тамо где им није место. Значи, Мађарска је, ипак, и симболичку сферу уредила, а ми ништа нисмо уредили, па то. Тако да у Србији и даље имамо ту „игру” са портретима, са разним симболима, као да смо земља ван Европе која је имала отворено тоталитарни систем, па га је сад превазишла, сурово је реалан он.
По њему, ово је сада порука свима: да се све среди и уреди, да се зна шта сме, шта не сме, где нечија слика сме да буде, где не, а не да то буде део испољавања политичке културе примитивизма. Да се зна „и кад се нешто ставља и кад се баца”.
А, да „деложиран” (раскантан) је и „бастионик слободе Ћациленд али то је сасвим друга и тазе прича, за нашу историју и традицију политичког лудла и бешчашћа. У сваком случају у симболичко-симболском или буквалном „Вучић оде, Вучић оде!”.
Више вести из вог града читајте на посебном линку.
Пратите нас на нашој Фацебоок и Инстаграм страници, али и на X налогу. Претплатите се на ПДФ издање листа Данас.
