Kraj je bio zaista simboličan, ma koliko je to možda nekome promaklo. Završavajući proslavu pobede Studentske liste u nedeljnoj noći Novosađani nisu zaboravili da u odlasku sa sobom „ponesu” i Šešeljev plakat, jer, pošteno aktuelno „smaknuti” vladari svi su izašli iz njegovog šinjela (rekli bi Rusi, a mi iz nečega drugog) pa je to zaista bio logičan i pravi – početak kraja.
Nastavilo se odmah sutradan, kako beleže mediji i društvene mreže: većnici iz lokalne organizacije „Mladi Kule” su uklonili i izneli portret građanina Aleksandra Vučića iz opštinske zgrade, pak u Odžacima građanin Marko Starčević samostalno i saminicijativno ušao u kancelariju direktora lokalnog Javnog komunalnog preduzeća i skinuo sliku ovog opozcionara (ne direktora već A. V.) sa zida i poručio „da političari ne mogu stajati na zidovima javnih ustanova”…
U Kragujevcu je grupa građana ušetla u zdanje Starog suda (sada deo gradske uprave) u gradonačelnikov kabinet (nisu ga zatekli na radnom mestu) i iz istog (kabineta ne gradonačelnka) deložirala fotografiju statiste sa zadatkom konobara u (pred)izbornom spotu SNS-a i pri punom ekološkom svešću i savešću „deponovala” u prvi obližnji kontejner.
Evidentiraju se slični prizori u Novom Sadu („odoše” baneri SNS i Ujedinjene Srbije na reprizi proslave u ponedeljak veče), Beogradu, Nišu, Lazarevcu….
Što neko reč „oslobađaju se” zidovi državnih i gradskih institucija, škola, katastara, javnih i komunalnih prduzeća… Samo „izleću” snimci cepanja, uklanjanja i spaljivanja „naprednjačkih” banera.
Skidanje, cepanje, razbijanje i paljenje simbola diktatorsko-autokratskih vlasti posle njihovog pada ništa nije novo kod nas (naprotiv imamo baš bogatu tradiciju u tome) a i u svetu.
Jednostavno tako to ide kad dočekaš završetak na „smetlištu istorije”, u kragujevačkom slučaju i bukvalno (đubre ne istorija)… Sam autor ovog teksta po treći put (treća sreća) prisustvuje ovom „olakašnju” od simbola i ideologija tiranije i (ne)narodnih vlasti i njihovih lidera: Tito, Milošević, Vučić… i nada se da je ovaj „spisak” konačan. Ali da li tako baš i treba i koliko je opravdano?
Terzić: Od Berlinskog zida do Sadama Huseina
Istoričar Marko Terzić, iz kragujevačkog Muzeja „21. oktobar” smatra da je „materijalizacija odnosa prema simbolima ili fotografijama vladara koja je najčešće imala za cilj da podstakne lojalnost prema njima, uvek je u procesima bilo kakvih suštinskih prevrata, donosila istu takvu materijalizaciju odnosa u suprotnom smeru”.
– Od komadanja Berlinskog zida i rušenja spomenika Sadama Huseina, do još ranijeg zatiranja carskih simbola vlasti i moći u Rusiji nakon revolucije, narod je uvek reagovao u direktnim akcijama prema ljudima, ali jednako i prema predmetima. Uništavanje fotografija, spomenika ili drugih simbola se u tom kontekstu ne može posmatrati samo kroz prizmu trajne opravdanosti, već i kroz odušak i reakciju na pritisak koji je kroz te simbole na njih sa pozicija države bio usmeren, podseća on.
Prema njegovim rečima „tek nakon određenog vremena, kada konkretni događaj postane istorijski kontekst, takvim reakcijama se može dati ocena”.
– U nekim slučajevima se takvim akcijama može uslovno dati za pravo, dok se u drugim takvo neko uništavanje mora osuditi u potpunosti. Ali za to je potrebno sagledati u najvećoj mogućoj meri širinu konteksta same promene koja je sve pokrenula kaže Marko Terzić.
Dimitrijević: Izraz narodne volje i „odušak” vremena
Stav njegovog kolege Bojan Dimitrijević, istoričara iz Istituta za savremenu istoriju „oko skidanja istorijskih simbola i svega onog što je vezano za ideologije koje obično izgube na izborima ili ovako propadnu” je u suštini pozitivan.
– Mislim da je to prosto izraz narodne volje u tom trenutku. Ona može da bude i regresivna i pozitivna, ali je to nešto što je odušak posle određenih vremena, kada na srpski presto ili srpsku vlast zasednu ljudi koji imaju elemente diktatora, tirana… i to je prosto prirodna reakcija, iskren je Bojan Dimitrijević.
Naravno, podseća ovaj naš sagovornik, ovakva reakcija uvek može da bude stihijska i takva da napravi problem i nekome ko uopšte nije u tome, ali je to nešto što je, kako bi se reklo, već viđeno i u vremenu smene vladara naših dinastija u 19. veku i vremenu postkomunizma, pogotovo 90.-ih godina, i naravno posle sloma Miloševića.
– I danas, ovo što gledamo posle pobede Studentske liste i priznavanja tih rezultata od doskorašnjeg predsednika Vučića, mislim da je to nešto što je razumljivo na neki način. Ja kao istoričar, mogao bih da imam različita mišljenja, a kao neko ko je političko lice, često opravdavam ovakve stvari, iako su one znaju da budu opasne i, kako bi se reklo, često i kontraproduktivne, stav je Bojana Dimitrijevića.
Prema njegovim rečima „to je prosto izraz trenutnog stanja, i sada, a i u nekim prošlim vremenima”.
– Kao skidanje petokraka 1997. godine sa Skupštine grada Begrada, skidanje natpisa sa ulica koji su imali ideološke nazive… to je sve nešto u čemu sam ja kao mlad stranački kadar učestvovao, tako da razumem i ovo što se danas dešava, podseća Dimitrijević.
Anđelković: Mađari nisu „skidali” Orbana jer ga nisu ni „kačili”
Za političkog analitičara Dragomira Anđelkovića „politički simboli u autoritarnim režimima, pre svega su u funkciji dodvoravanja velikim vođama, izražavanja lojalnosti, izražavanja spremnosti da se služi”.
– I onda, logično je da kada te velike vođe gube moć, ili njihove ideologije postaju prevaziđene, da preko noći simboli se odbacuju. Jedni to rade iz oportunizma, da se „prikače” nekoj novoj ekipi, drugi iz iskrenog uverenja, jer su shvatili da ono što su prihvatili više ne funkcioniše, ističe ovaj sagovornik Danasa (inače rođen u Moskvi, ondašnjem SSSR-u) koji je ovakvim istorijskim činovima i prevratima prisustvao više puta ne samo kod nas i u više epoha.
Ali, po njemu „to sve pokazuje koliko smo mi zaostali u prošlosti”.
– Ovo što se sad kod nas dešava pokazuje koliko smo zaostali u prošlosti i koliko nismo regulisana zemlja. Mi pričamo o pravnom poretku, a ništa nismo regulisali na normalan način kad se radi o simbolima. U nekim zemljama sa tradicionalnom demokratijom mogu da budu, primera radi, slike predsednika izložene u određenim institucijama, i zna se: kad predsednik odlazi, one se normalno sklanjaju. Kod nas, međutim, se te stvari rade na osnovu lične volje i lične potrebe, da se nekome dodvoravaju ljudi zaposleni u raznim institucijama i ustanovama i generalno u mnogim elementima društvenog sistema. I onda se simboli preko noći pojavljuju i preko noći sklanjaju, bez ikakve regulative, konstatuje Dragomir Anđelković.
Tako je, podseća i on, u velikoj meri bilo i u Rusiji, i drugim postsocijalističkim zemljama neko vreme.
– Ali, što su više bile uređenije, to se prevazilazilo i znao se red. Evo, u Mađarskoj – niko nije izbacivao Orbanove slike, ali ih niko nije ni stavljao tamo gde im nije mesto. Znači, Mađarska je, ipak, i simboličku sferu uredila, a mi ništa nismo uredili, pa to. Tako da u Srbiji i dalje imamo tu „igru” sa portretima, sa raznim simbolima, kao da smo zemlja van Evrope koja je imala otvoreno totalitarni sistem, pa ga je sad prevazišla, surovo je realan on.
Po njemu, ovo je sada poruka svima: da se sve sredi i uredi, da se zna šta sme, šta ne sme, gde nečija slika sme da bude, gde ne, a ne da to bude deo ispoljavanja političke kulture primitivizma. Da se zna „i kad se nešto stavlja i kad se baca”.
A, da „deložiran” (raskantan) je i „bastionik slobode Ćacilend ali to je sasvim druga i taze priča, za našu istoriju i tradiciju političkog ludla i beščašća. U svakom slučaju u simboličko-simbolskom ili bukvalnom „Vučić ode, Vučić ode!”.
Više vesti iz vog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
