Вучићеве владе више нема – отерали су је усхићени бирачи – па ће се лидери ЕУ питати како да приступе новој власти у Србији. Шта Запад може да понуди? Одговора ће несумњиво бити много, али најбољи је да подстакне… Цео текст
Вучићеве владе више нема – отерали су је усхићени бирачи – па ће се лидери ЕУ питати како да приступе новој власти у Србији.
Шта Запад може да понуди? Одговора ће несумњиво бити много, али најбољи је да подстакне реформу из корена претерано моћног и застарелог безбедносног система земље.
Изборна победа мења власт и даје снажан политички мандат, али неће аутоматски променити службе у срцу државе. Држава се суштински не мења док се не промене људи, правила и полазне претпоставке на којима почивају рад обавештајних служби и војске. Зато ће први озбиљан тест нове владе бити безбедносни сектор, а не расподела министарстава.
Ово је важан тренутак. Србија је пречесто искусила политизовано и насилно понашање појединих делова свог безбедносног апарата – пре свега убиство модернизаторског премијера Зорана Ђинђића 2003. године, које су извршили завереници из Јединице за специјалне операције државне безбедности и организованог криминала, као и коришћење шпијунског софтвера против новинара и активиста последњих година, за које је Амнести интернешнал рекао да је створило „дигитални затвор“. Биланс је додатно погоршан уличним насиљем: провладини хулигани нападали су мирне демонстранте, док је полиција пречесто само посматрала.
Србија има писану доктрину која званично потврђује њену двосмислену безбедносну политику. Стратегија одбране из 2019, донета док је Александар Вулин био министар одбране, прави кључну разлику између две речи. Сарадња са НАТО-ом је „интерес“, наводи се у њој, док је сарадња са Организацијом договора о колективној безбедности (ОДКБ), војним савезом под руским вођством, „опредељење“. Србија није чланица ОДКБ, али Народна скупштина од 2013. има статус посматрача у Парламентарној скупштини те организације.
Интерес се процењује од случаја до случаја. Опредељење се не преиспитује.
То није реторичка омашка. Стратегија одбране и Стратегија националне безбедности из 2019. и даље су формални оквир српске безбедносне политике, а ова хијерархија одражава се у њиховим стратешким опредељењима. Нова власт зато не треба само да промени потпис на тим документима. Треба да промени приступ на којем почивају: безбедност не сме да буде подређена политичким интересима, већ мора да се заснива на професионалној способности, законитости и демократској контроли. Из те претпоставке проистиче и погрешно разликовање претњи: критика власти, независни медији и универзитети нису хибридна претња, али јесте мрежа, страна или домаћа, која корупцијом, криминалом и дезинформацијама слаби државу.
Стратегија националне безбедности међу националним интересима наводи и очување постојања и заштиту српског народа „где год он живи“. Устав је прецизнији: штити права и интересе држављана у иностранству и развија односе са Србима који тамо живе. Стратегија тај размак брише и етничку припадност претвара у предмет државне заштите, и то у региону са незавршеном историјом сукоба.
Промена мора да почне од кадрова. Полиција, Војска Србије, Безбедносно-информативна агенција (БИА), Војнобезбедносна агенција (ВБА) и Војнообавештајна агенција (ВОА) не смеју бити продужетак партијских штабова, пословних интереса или криминалних структура. Потребна је хитна и темељна провера интегритета и професионалне подобности руководилаца и кључних оперативаца, укључујући стручне квалификације, имовину, сукоб интереса и везе са криминалним срединама, уз нулту толеранцију за такве везе и јасно раздвајање политичког од стручног руководства.
Не ради се о чистки ни о политичкој освети, него о професионализацији: у служби треба да остану они чија је лојалност Уставу и закону, а не штабу једне странке.
Европска унија је 2024. потписала партнерства у области безбедности и одбране са Северном Македонијом и Албанијом. Србија, иако кандидат за чланство, такав споразум нема.
Земље са партнерством могу да учествују у заједничким одбрамбеним набавкама у оквиру САФЕ, инструмента вредног до 150 милијарди евра (167 милијарди долара) и најконкретнијег дела пакета Реадинесс 2030, раније познатог као РеАрм Еуропе. Србија не може сама да тражи САФЕ зајам, јер су ти кредити резервисани за државе чланице ЕУ. Али партнерство отвара врата заједничким набавкама и европским ланцима снабдевања – од муниције и дронова до комуникационе, кибернетичке и противваздухопловне опреме.
Брисел то неће понудити безусловно. Таква партнерства подразумевају ближе усклађивање са Заједничком спољном и безбедносном политиком ЕУ. Србија у том погледу заостаје, пре свега зато што се није придружила санкцијама Русији. Студентска листа, која је победила на изборима, најавила је да их неће уводити. То није препрека понуди, него њен смисао. Партнерство је механизам којим нова власт може да претвори политички мандат у стратешки избор, а Брисел да га веже за проверљиве кораке. То није идеолошко питање: не ради се о чланству у НАТО-у (које Студентска листа, како је рекла, неће тражити) ни о аутоматском уласку у ЕУ, него о томе да ли Србија жели професионалну, модерну и способну војску или војску која служи политичкој симболици.
Ово није само српско питање. Ако демократски мандат за промену стратешког курса може да се институционализује у држави која деценијама балансира између Запада и Русије, то ће бити пример далеко изван граница Србије. Ако не може, поруку ће чути и Москва и сви у региону који рачунају на умор Запада.
Зато Брисел и Вашингтон не смеју да одговарају одвојено. ЕУ може понудити партнерство и приступ заједничким набавкама, а Сједињене Државе и НАТО оперативну сарадњу кроз Партнерство за мир и присуство на Косову кроз КФОР. Ако понуде нису усклађене, нова власт ће их читати као надметање, а управо је то Београду деценијама омогућавало да избегне избор. Ако, међутим, наступе усклађено и кроз низ међусобно повезаних, проверљивих корака, политика балансирања више неће функционисати.
Институционализација значи да промена преживи следеће изборе: закон о службама, цивилна и парламентарна контрола, транспарентне набавке и ревидиране стратегије. Запад може да помогне стручном подршком и обуком и да везује помоћ за резултате, али не сме да замени српски избор својим.
Руски утицај на Балкану не функционише само кроз пропаганду. Функционише кроз корупцију, енергетске зависности, посредничке канале, криминалне мреже и политичке елите које безбедност тумаче као инструмент опстанка власти. Зато је реформа служби истовремено унутрашње и спољнополитичко питање. Србија не мора да бира између суверенитета и европске сарадње. Суверенитет без способности да се држава брани је илузија. Земља која нема професионалне службе, транспарентне набавке, поуздане партнере и модерну одбрамбену индустрију не доноси одлуке сама. Она их само оверава.
Студентска листа је добила огроман политички капитал, а капитал се брзо троши.
Нова власт сада мора да изабере: безбедносне институције које штите државу, или институције које штите оне који су државу претворили у своју имовину. Не може имати обе. Избор је српски, али Запад може да одлучи да ли ће га учинити лакшим – или га препустити онима који живе од старих образаца.
Аутор је консултант из области геополитике и безбедности
Текст је првобитно објављен на енглеском језику: „Сербиа’с Неw Говернмент Неедс Неw Сецуритy Сервицес„, ЦЕПА (Еуропе’с Едге), 28. октобар 2026.
Ставови аутора у рубрици Дијалог не одражавају нужно уређивачку политику Данаса.
