Преглед вести
Заједнички текст
Реченице које преносе сви медији.
У Србији свакако постоји континуитет у схватању партије као хранитељке, док су држава и медији плен победника. Овај преглед штампе садржи цитате, одломке и сажетке из медија на немачком језику и не одражава ставове редакције ДW-а.
Цео упоредни текст163 само у једном
Текст из 3 чланка. 2 реченице преносе сви, у 2 се разликују.
Још 54 реченице које преноси само по један медиј
Све је почело једним обећањем 2012.: „Србија ће да постане део Европске уније, а Косово ће да остане срце Србије“.
Власт премијера Дачића, министра одбране Вучића и председника државе Томе Николића тако је обећала две ствари, које не само да су противречиле једна другој, већ су се у последњих 14 година показале као – немогуће.
Најпре је изгледало да ће савитљиви Дачић и наизглед преобраћени Вучић заиста раскинути са корупцијом и одлучно повести земљу ка чланству у Европској унији.
Некадашњи непомирљиви националисти су уз бриселско посредовање потписали Споразум са отцепљеним Косовом.
Тако је Србија Европској унији подарила спољнополитички успех, а такви успеси су у Бриселу дефицитарна роба.
Стога је уследила награда.
Почетак преговора Србије и Европске уније јануара 2014., мерен интензитетом ратне пропаганде из 1999, која је била громогласна и у западним престоницама и у Београду, био је много више од пуког административног чина.
Понесен великим осећањима, у тексту који је написао пре одласка у Брисел, Вучић себе и своје дело – отварање преговарачких поглавља – види као „најреволуционарнији дан у новијој српској историји“.
Премијер говори о томе да је земља стигла на крај пута који је „трајао пуних две стотине година“.
На унутрашњем плану играчи о којима говоримо, у измењеном редоследу моћи, претворили су Србију корак по корак у партијску државу.
Демократска правила игре, никада до краја прихваћена ни у претходним властима, једно по једно су скрајнута.
Николић је после првог мандата прихватио принудну политичку пензију да би позорницу уступио млађем и амбициознијем Шешељевом ученику, Александру Вучићу.
Он је прагматично довијање Србије између великих сила прогласио доктрином: Није хтео да затвори ниједна врата.
Кроз прва улазе руски енергенти, а кроз друга теку реке евра.
Добро замишљено, али дугорочно гледано то може бити спољна политика Кине, не и Србије.
Тек је рат у Украјини то до краја оголио.
Вучић на следећим парламентарним изборима добија апсолутну већину и премијерску столицу.
Треба се сетити каква је атмосфера тада владала у Србији.
Политичке елите су грађане више пута превариле.
Оне Милошевићеве су их одвеле у ратове и поразе, а оне после њега у транзицију која је попримила клептоманске размере.
Потом су се све наде усредсредиле на реформисане националисте, који на дневном реду немају велику Србију већ велику Европу.
Дакле, људи, чија су очекивања горко изневерена и у ери после Милошевића, тражили су некога ко би им вратио наду.
Или ко би им донео спас.
Вучић је у другој деценији новог миленијума понудио довољно велику пројекциону површину за ту наду.
Међутим, лоша вест, коју су грађани потиснули, гласила је: плебисцитарно потврђени аутократи са месијанским мушицама углавном сматрају да су бесмртни.
После низа избора, афера, протеста, показало се да Вучић није толико привржен баналним стварима као што су демократија и Устав колико својим бесмртним амбицијама.
Стално је истицао да хоће „пристојну, модерну и уређену земљу“.
То је хтела и већина грађана Србије.
Али, његова странка је постала кичма непристојног партократског система у којем способни људи без партијске књижице иду у иностранство.
Политички утицај на правосуђе онемогућава правну државу, што је анахроно, а не модерно.
Постоје антикорупциони закони, али не и антикорупциона пракса, а земља огрезла у корупцији није ни пристојна, ни модерна, ни уређена.
Провалију између речи и дела Вучић је вешто прекривао оним што најбоље зна – худинијевским инсценирањем свог ега на уподобљеним медијима.
Ту се ништа није променило ни у садашњој предизборној кампањи.
Само је све то ескалирало, пошто је противник млад и јак.
Бивши председник често сатима образлаже своје мишљење, полемишући против одсутних противника.
Тријумф опозиције, која је на парламентарним изборима у Србији победила са листом од 250 углавном непознатих кандидата, засад представља завршну тачку протестног таласа који је почео пре две године, пише недељник Цајт.
У тексту насловљеном „Победа!
И шта сад?“, аутор Улрих Ладурнер пише да је Вучић дуго година био на челу извршне власти и да је за то време стопио своју Српску напредну странку (СНС) са државом.
„Организовани криминал пустио је корење у институцијама.
Србија је постала оно што политиколози називају цаптуред стате – заробљена држава.
- Живот по мјери човјека
Демократске институције и даље постоје, али су постале само фасада.
Иза ње криминалци несметано обављају своје послове.
Ко им се нађе на путу, мора да рачуна на најгоре.
Они нису нестали на дан избора.
Њихов главни човек јесте претрпео тежак ударац, али још није поражен до краја.“
Повремено за сваки случај заступа и мишљење друкчије од сопственог.
Његове визије сежу тако далеко, да види предност своје странке од пола милиона гласова, док озбиљни стручњаци процењују да је историјски максимум одавно иза њега.
Тешко је одгонетнути да ли се ради о приземном предизборном маркетингу или делузији услед предугог останка на власти без озбиљног институционалног ограничења.
Шта смо заправо видели у овој предизборној кампањи?
На страни власти више истога.
Студентска листа, међутим, има нешто, што је Вучић једном давно, захваљујући јединственом историјском тренутку, могао да представља, а сада се једва тога сећа.
Студентска листа је пројекционо платно за пробуђену наду.
- Трофеј Радија Црне Горе
У Србији свакако постоји континуитет у схватању партије као хранитељке, док су држава и медији плен победника.
Још 104 реченице које преноси само по један медиј
Постоји поданички менталитет и филозофија казана.
Постоји осионост власти која све више подсећа на милошевићевско-шешељевску набуситост деведесетих.
И депривилеговани слојеви који ту осионост још увек доживљавају као своју освету некадашњој елити.
Ово није само генерацијска поларизација, али има и њену боју.
Млади, насмејани људи који умеју пристојно да се изразе и њихови родитељи, бабе и деде који су остали млади духом, са једне стране.
Са друге – колоне зрелијих, углавном смркнутих људи.
Будући да Александар Вучић вешто барата свим регистрима и тоналитетима једне те исте песме у којој је он нека врста Светог Ђорђа који на копље набија све политичке аждаје, може се претпоставити да ће га бирачи из оне колоне смркнутих људи већински подржати.
Њихов Александар Вучић брани имагинарно Косово, воли имагинарну Русију.
Док државне надлежности преноси на Приштину и – како пишу немачки медији – Украјини продаје муницију.
За њега је Србија део митске Европе, како не би никада постала чланица Европске уније.
Не због Косова, већ због заједничких правних тековина које би, ако би се примениле, развластиле његову техно-феудалну касту.
Прваци те касте су већ показали да су спремни да корупцијом убијају људе.
Да пошаљу своје паравојне фаланге против неистомишљеника.
Да међу обичне људе убаце провокаторе како би после оправдали репресију.
Све смо то већ видели.
Надамо се да су свесни да спирала насиља може да поприми облик бумеранга.
Вучић није јединствен, он се уклапа у познати псеудодемократски модел понашања и илибералну технику владавине.
Постмодерна демократура са циркуским ријалити-елементима, на жалост, није више изузетак ни у свету, ни на Балкану.
Орвелово Министарство истине има недвосмислен програм – истина је лаж.
Књижевност је предвидела све што нам се догађа.
Само што је стварност надилази.
„Још на дан избора наредио је да се стотине припадника интервентне полиције распореде на кључним местима у центру Београда.
То није била безбедносна мера, већ претња.
У Београду се спекулише да га је од слања безбедносних снага на противнике одвратио и дипломатски притисак.
Међутим, остаје нејасно ко је тај притисак извршио.“
Многа питања остају отворена
Ладурнер даље пише да су још многа питања отворена.
Како ће се победници избора снаћи у оваквом политичком окружењу?
Какав је њихов однос према Русији?
Како намеравају да реше сукоб са Косовом?
Теже ли чланству у ЕУ?
Покрет засад не даје одговоре на ова горућа питања, а у његовом програму од једанаест тачака, усвојеном пре избора, нема ниједне спољнополитичке теме, пише Цајт.
Лист оцењује и да би разноликост ставова унутар покрета с добрим разлогом могла да се сматра слабошћу.
„У српском протестном покрету има и десничара и левичара, анархиста и националиста, конзервативаца и либерала.
Победник који не жели да буде вођа
Минхенски лист Зидојче цајтунг доноси текст о носиоцу Студентске листе Илији Срдановићу, наводећи да се он и у данима након изборне победе свим силама труди да пажњу јавности и славље због изборног резултата усмери даље од себе.
Аутор Тобијас Цик пише да Срдановић у ретким јавним иступима инсистира на томе да се значај његовог места на изборној листи не прецењује и поручује да га не би требало преурањено представљати као будућег премијера.
Цик подсећа да је Срдановић током предизборне кампање одбио телевизијски дуел са Вучићем, уз образложење да радије разговара са грађанима о њиховим стварним проблемима.
Додаје да Срдановић и у периоду политичке транзиције настоји да остане прибран.
„Када је у понедељак увече разјарена група људи упала у студио једног режиму блиског медија, познатог по вређању опозиције, главни уредник тог медија позвао је Срдановића да нешто предузме како би се побуна зауставила.
Срдановић је иронично одговорио да најпре мора да провери веродостојност информација пре него што се изјасни о инциденту.
Чланови студентског покрета сумњају да је реч о провокаторима из Вучићевог окружења.“
Опасан вакуум у Београду
Дневни лист Тагесцајтунг (таз) доноси текст београдског новинара Андреја Ивањија под насловом „Опасан вакуум у Београду“.
Ивањи оцењује да би до формирања нове владе у Србији могло да прође доста времена и да би поражени на изборима, Вучић и његови следбеници, могли да покушају да искористе тај период у своју корист.
„Победници су политички тријумф већ остварили, али изборни процес још није ни формално окончан.
Поражени режим могао би да одуговлачи са конституисањем парламента и формирањем владе, а настали вакуум у периоду транзиције искористи за закулисне игре.
Последњу реч, наиме, има изборна комисија, која је до сада била играчка у Вучићевим рукама“, пише таз.
Берлински лист даље пише да је Вучић након првобитног шока заузео гаРД.
Поручио је да неће побећи, већ да ће предводити опозицију и узвратити ударац уколико његове присталице буду нападнуте.
Аутор подсећа да је за Српску напредну странку гласало више од 1,6 милиона бирача и да у нижим слојевима „државне пирамиде изграђене на корупцији, криминалу и безакоњу“ вреба читава војска следбеника бившег председника државе:
„За 14 година СНС је успела да продре у све поре друштва, да државне институције попуни страначким кадровима оданим Вучићу и стави их под своју контролу.
Укратко, да изгради праву криминалну државу.
То се пре свега односи на правосуђе, полицију, обавештајне службе и финансијски сектор.“
За старије грађане Србије све што се сада догађа представља својеврсни дежа ви, али у другачијим историјским околностима, пише Ивањи за таз.
Он подсећа да је након пада режима Слободана Милошевића Запад показивао мало разумевања за крхку демократију.
Вршио је огроман притисак на реформског премијера Зорана Ђинђића да одмах докаже своју прозападну оријентацију и све Србе оптужене за ратне злочине изручи Међународном кривичном трибуналу Уједињених нација.
Уместо да нову српску владу излаже притисцима, Европска унија требало би безусловно да подржи Београд у настојању да најпре поново изгради функционалну демократију, пише Ивањи.
Он преноси и оцену Срђана Мајсторовића, председника Управног одбора Центра за европске политике (ЦЕП) и члана саветодавне групе „Балкан у Европи“ (БиЕПАГ), да би Брисел требало да покаже „реалистична очекивања и стратешко стрпљење“, имајући у виду обим и сложеност задатака који чекају нову власт.
Мајсторовић упозорава да је Европска унија годинама показивала превелику толеранцију према ауторитарном режиму и урушавању демократских институција у Србији.
Тиме је нарушила сопствени кредибилитет међу грађанима, који су у Бриселу некада видели ослонац и узор за демократију.
Економски програм као „црна кутија“
Дневник Франкфуртер алгемајне цајтунг (ФАЗ) објављује анализу Андреаса Мима под насловом „Црна кутија у Београду“, у којој аутор разматра економске изазове који чекају Србију након изборног пораза Александра Вучића.
Иако је студентски покрет освојио парламентарну већину, још није јасно ко ће саставити нову владу нити какав ће бити њен економски програм, пише франкфуртски лист.
Саговорник ФАЗ-а, економиста Бранимир Јовановић из Бечког института за међународне економске студије, програм Студентске листе описује као „црну кутију“, јер уместо конкретних мера и циљева садржи тек неколико општих намера.
Међу најављеним приоритетима су већа подршка домаћим иновативним предузећима, смањење државних издвајања за велике инфраструктурне пројекте и веће пореско оптерећење имућнијих грађана.
„Одлазак младих из земље, међу којима су наставници и здравствени радници, требало би успорити иницијативама за обезбеђивање приступачног становања“, пише франкфуртски лист.
Српска привреда је тесно повезана са европским тржиштем, пише Франкфуртер алгемајне цајтунг:
„Према званичним подацима из Београда, Србија је прошле године 58,3 одсто своје спољнотрговинске размене остварила са ЕУ.
Немачка је била најважнији извозни партнер, док је највећи део увоза долазио из Кине, са којом је Србија за време Вучића изградила блиске економске и војне везе.
Које ће економске приоритете нови властодршци убудуће поставити и шта намеравају да промене, засад се може наслутити тек у основним цртама.“
Победа није левичарски тријумф
Берлинер цајтунг пише о прославама победе у Београду.
Аутор Јонас Пријен примећује да није било ни трага дугиних застава или палестинских обележја, као и да су се заставе ЕУ једва могле видети.
„Према једном истраживању, млади Срби су углавном хришћански опредељени, конзервативни и патриотски настројени.
Ко од Студентске листе прави левичарски и прогресивни покрет, требало би да покаже где се такви захтеви налазе у програму победника.
У супротном, то није анализа, већ пројекција сопствених жеља.
У српским протестима види се слика коју би неко желео да види.“
Одступање од западних очекивања нарочито је очигледно у спољној политици, пише берлински лист:
„Студентски покрет је у септембру саопштио да Србија не би требало да уводи санкције Русији.
Осим тога, одбацује независност Косова.
Спољнополитички ставови српских студената у јасном су раскораку с очекивањима у Бриселу.
Од недељне изборне победе није постало ништа вероватније да ће Србија приступити Европској унији.“
Вучићево признање пораза на парламентарним изборима у недјељу увече, 25. октобра, било је главна вијест на порталима великих њемачких медија.
Јавни сервис АРД објавио је неколико текстова, као и прилоге за радио и телевизију.
Кратко јављање дописника АРД-а Оливера Зоза из Београда, непосредно након Вучићевог обраћања и објављивања резултата, овај медиј је на порталу тагессцхау.де објавио под насловом: „Сензација у Србији – Вучић признао пораз“.
У вечерњем дневнику прва вијест на АРД-у била је исход избора у Србији, док се Бразил, гдје је одржан други круг предсједничких избора, нашао тек на другом мјесту.
Водитељ Јерг Шененборн говорио је о „историјској вечери“ у Београду.
„Историјско вече" у Београду
„На изборима у Србији побиједио је студентски покрет који је настао из протеста против корупције и непотизма, а који је тек у љето представио листу својих кандидата за изборе, и то без професионалних политичара“, тако је водитељ АРД-а најавио прилог у којем је екипа њемачког јавног сервиса током јучерашњег дана пратила једну српску држављанку из Минхена, која је због избора допутовала у Београд и гласала на лицу мјеста – за Студентску листу:
„Студенти желе да формирају владу стручњака.
Завршни предизборни скуп на Славији показао је колико широку подршку уживају.
У њиховим редовима има много проевропљана, али и националиста и љевичарских критичара Европске уније.
Оно што их уједињује јесте борба против Вучића“, рекао је дописник АРД-а, упозоривши да побједнике избора очекује „мамутски посао".
Новинар АРД-а додао је да још има много нејасноћа у вези с тим како студенти намјеравају да формирају нову владу, ко ће у њој бити и како ће изгледати конкретан програм нове владе.
Јавни сервис ЗДФ истиче високу излазност на бирачким мјестима, укључујући и гласање дијаспоре.
Пренијете су и прве реакције званичника Европске уније, која, како јавља ЗДФ, „послије избора види шансу за нови почетак у Србији“.
У јављању из Београда репортер ЗДФ-а описао је и призоре „спонтаног славља“ на улицама Београда и других градова у Србији током вечери.
Таблоид „Билд“ такође је објавио вијест о побједи Студентске листе, под насловом: „Путинов пријатељ Вучић изгубио изборе у Србији“.
Магазин „Шпигел“ назива Вучића „дуговечним аутократом“ и додаје да програм Студентске листе од 11 тачака „обећава поновно успостављање правне државе и демократије, као и процесуирање корупције и криминала".
Минхенски лист „Зидојче цајтунг“ (СЗ) у чланку под насловом „Студентска листа побиједила на историјским изборима у Србији“ пише да су Александар Вучић и његова Српска напредна странка доживјели пораз упркос бројним извјештајима о насиљу, принуди и манипулацијама.
СЗ побједу опозиционе Студентске листе назива „сензационалном“.
Берлински лист „Велт“ напомиње да се избори у Србији могу схватити као „референдум о начину на који је Вучић водио земљу“.
Лист истиче да 56-годишњи Вучић, који се од 2012. године налази на различитим функцијама, самостално одређује политику своје земље: „Критичари му пребацују корупцију и везе с организованим криминалом“, пише њемачки лист.
Овај преглед штампе садржи цитате, одломке и сажетке из медија на немачком језику и не одражава ставове редакције ДW-а.
Још 5 реченица, само Deutsche Welle
Ако ове изборе посматрамо кроз призму емоционалне мобилизације, онда је то судар страха и агресивности рођене у његовом големом крилу, са пробуђеном надом.
Хипнотисана и пробуђена Србија се пребројавају.
Један мој друг је рекао да је то заправо утакмица без судије.
Мени на ум пада изрека коју приписују Аристотелу – нада је сан будних.
У том сну је понедељак у постфеудалној Србији освануо као сваки други дан, јер ничија мајка није заплакала.
