Pregled vesti
Zajednički tekst
Rečenice koje prenose svi mediji.
U Srbiji svakako postoji kontinuitet u shvatanju partije kao hraniteljke, dok su država i mediji plen pobednika. Ovaj pregled štampe sadrži citate, odlomke i sažetke iz medija na nemačkom jeziku i ne odražava stavove redakcije DW-a.
Ceo uporedni tekst163 samo u jednom
Tekst iz 3 članka. 2 rečenice prenose svi, u 2 se razlikuju.
Još 54 rečenice koje prenosi samo po jedan medij
Sve je počelo jednim obećanjem 2012.: „Srbija će da postane deo Evropske unije, a Kosovo će da ostane srce Srbije“.
Vlast premijera Dačića, ministra odbrane Vučića i predsednika države Tome Nikolića tako je obećala dve stvari, koje ne samo da su protivrečile jedna drugoj, već su se u poslednjih 14 godina pokazale kao – nemoguće.
Najpre je izgledalo da će savitljivi Dačić i naizgled preobraćeni Vučić zaista raskinuti sa korupcijom i odlučno povesti zemlju ka članstvu u Evropskoj uniji.
Nekadašnji nepomirljivi nacionalisti su uz briselsko posredovanje potpisali Sporazum sa otcepljenim Kosovom.
Tako je Srbija Evropskoj uniji podarila spoljnopolitički uspeh, a takvi uspesi su u Briselu deficitarna roba.
Stoga je usledila nagrada.
Početak pregovora Srbije i Evropske unije januara 2014., meren intenzitetom ratne propagande iz 1999, koja je bila gromoglasna i u zapadnim prestonicama i u Beogradu, bio je mnogo više od pukog administrativnog čina.
Ponesen velikim osećanjima, u tekstu koji je napisao pre odlaska u Brisel, Vučić sebe i svoje delo – otvaranje pregovaračkih poglavlja – vidi kao „najrevolucionarniji dan u novijoj srpskoj istoriji“.
Premijer govori o tome da je zemlja stigla na kraj puta koji je „trajao punih dve stotine godina“.
Na unutrašnjem planu igrači o kojima govorimo, u izmenjenom redosledu moći, pretvorili su Srbiju korak po korak u partijsku državu.
Demokratska pravila igre, nikada do kraja prihvaćena ni u prethodnim vlastima, jedno po jedno su skrajnuta.
Nikolić je posle prvog mandata prihvatio prinudnu političku penziju da bi pozornicu ustupio mlađem i ambicioznijem Šešeljevom učeniku, Aleksandru Vučiću.
On je pragmatično dovijanje Srbije između velikih sila proglasio doktrinom: Nije hteo da zatvori nijedna vrata.
Kroz prva ulaze ruski energenti, a kroz druga teku reke evra.
Dobro zamišljeno, ali dugoročno gledano to može biti spoljna politika Kine, ne i Srbije.
Tek je rat u Ukrajini to do kraja ogolio.
Vučić na sledećim parlamentarnim izborima dobija apsolutnu većinu i premijersku stolicu.
Treba se setiti kakva je atmosfera tada vladala u Srbiji.
Političke elite su građane više puta prevarile.
One Miloševićeve su ih odvele u ratove i poraze, a one posle njega u tranziciju koja je poprimila kleptomanske razmere.
Potom su se sve nade usredsredile na reformisane nacionaliste, koji na dnevnom redu nemaju veliku Srbiju već veliku Evropu.
Dakle, ljudi, čija su očekivanja gorko izneverena i u eri posle Miloševića, tražili su nekoga ko bi im vratio nadu.
Ili ko bi im doneo spas.
Vučić je u drugoj deceniji novog milenijuma ponudio dovoljno veliku projekcionu površinu za tu nadu.
Međutim, loša vest, koju su građani potisnuli, glasila je: plebiscitarno potvrđeni autokrati sa mesijanskim mušicama uglavnom smatraju da su besmrtni.
Posle niza izbora, afera, protesta, pokazalo se da Vučić nije toliko privržen banalnim stvarima kao što su demokratija i Ustav koliko svojim besmrtnim ambicijama.
Stalno je isticao da hoće „pristojnu, modernu i uređenu zemlju“.
To je htela i većina građana Srbije.
Ali, njegova stranka je postala kičma nepristojnog partokratskog sistema u kojem sposobni ljudi bez partijske knjižice idu u inostranstvo.
Politički uticaj na pravosuđe onemogućava pravnu državu, što je anahrono, a ne moderno.
Postoje antikorupcioni zakoni, ali ne i antikorupciona praksa, a zemlja ogrezla u korupciji nije ni pristojna, ni moderna, ni uređena.
Provaliju između reči i dela Vučić je vešto prekrivao onim što najbolje zna – hudinijevskim insceniranjem svog ega na upodobljenim medijima.
Tu se ništa nije promenilo ni u sadašnjoj predizbornoj kampanji.
Samo je sve to eskaliralo, pošto je protivnik mlad i jak.
Bivši predsednik često satima obrazlaže svoje mišljenje, polemišući protiv odsutnih protivnika.
Trijumf opozicije, koja je na parlamentarnim izborima u Srbiji pobedila sa listom od 250 uglavnom nepoznatih kandidata, zasad predstavlja završnu tačku protestnog talasa koji je počeo pre dve godine, piše nedeljnik Cajt.
U tekstu naslovljenom „Pobeda!
I šta sad?“, autor Ulrih Ladurner piše da je Vučić dugo godina bio na čelu izvršne vlasti i da je za to vreme stopio svoju Srpsku naprednu stranku (SNS) sa državom.
„Organizovani kriminal pustio je korenje u institucijama.
Srbija je postala ono što politikolozi nazivaju captured state – zarobljena država.
- Život po mjeri čovjeka
Demokratske institucije i dalje postoje, ali su postale samo fasada.
Iza nje kriminalci nesmetano obavljaju svoje poslove.
Ko im se nađe na putu, mora da računa na najgore.
Oni nisu nestali na dan izbora.
Njihov glavni čovek jeste pretrpeo težak udarac, ali još nije poražen do kraja.“
Povremeno za svaki slučaj zastupa i mišljenje drukčije od sopstvenog.
Njegove vizije sežu tako daleko, da vidi prednost svoje stranke od pola miliona glasova, dok ozbiljni stručnjaci procenjuju da je istorijski maksimum odavno iza njega.
Teško je odgonetnuti da li se radi o prizemnom predizbornom marketingu ili deluziji usled predugog ostanka na vlasti bez ozbiljnog institucionalnog ograničenja.
Šta smo zapravo videli u ovoj predizbornoj kampanji?
Na strani vlasti više istoga.
Studentska lista, međutim, ima nešto, što je Vučić jednom davno, zahvaljujući jedinstvenom istorijskom trenutku, mogao da predstavlja, a sada se jedva toga seća.
Studentska lista je projekciono platno za probuđenu nadu.
- Trofej Radija Crne Gore
U Srbiji svakako postoji kontinuitet u shvatanju partije kao hraniteljke, dok su država i mediji plen pobednika.
Još 104 rečenice koje prenosi samo po jedan medij
Postoji podanički mentalitet i filozofija kazana.
Postoji osionost vlasti koja sve više podseća na miloševićevsko-šešeljevsku nabusitost devedesetih.
I deprivilegovani slojevi koji tu osionost još uvek doživljavaju kao svoju osvetu nekadašnjoj eliti.
Ovo nije samo generacijska polarizacija, ali ima i njenu boju.
Mladi, nasmejani ljudi koji umeju pristojno da se izraze i njihovi roditelji, babe i dede koji su ostali mladi duhom, sa jedne strane.
Sa druge – kolone zrelijih, uglavnom smrknutih ljudi.
Budući da Aleksandar Vučić vešto barata svim registrima i tonalitetima jedne te iste pesme u kojoj je on neka vrsta Svetog Đorđa koji na koplje nabija sve političke aždaje, može se pretpostaviti da će ga birači iz one kolone smrknutih ljudi većinski podržati.
Njihov Aleksandar Vučić brani imaginarno Kosovo, voli imaginarnu Rusiju.
Dok državne nadležnosti prenosi na Prištinu i – kako pišu nemački mediji – Ukrajini prodaje municiju.
Za njega je Srbija deo mitske Evrope, kako ne bi nikada postala članica Evropske unije.
Ne zbog Kosova, već zbog zajedničkih pravnih tekovina koje bi, ako bi se primenile, razvlastile njegovu tehno-feudalnu kastu.
Prvaci te kaste su već pokazali da su spremni da korupcijom ubijaju ljude.
Da pošalju svoje paravojne falange protiv neistomišljenika.
Da među obične ljude ubace provokatore kako bi posle opravdali represiju.
Sve smo to već videli.
Nadamo se da su svesni da spirala nasilja može da poprimi oblik bumeranga.
Vučić nije jedinstven, on se uklapa u poznati pseudodemokratski model ponašanja i iliberalnu tehniku vladavine.
Postmoderna demokratura sa cirkuskim rijaliti-elementima, na žalost, nije više izuzetak ni u svetu, ni na Balkanu.
Orvelovo Ministarstvo istine ima nedvosmislen program – istina je laž.
Književnost je predvidela sve što nam se događa.
Samo što je stvarnost nadilazi.
„Još na dan izbora naredio je da se stotine pripadnika interventne policije rasporede na ključnim mestima u centru Beograda.
To nije bila bezbednosna mera, već pretnja.
U Beogradu se spekuliše da ga je od slanja bezbednosnih snaga na protivnike odvratio i diplomatski pritisak.
Međutim, ostaje nejasno ko je taj pritisak izvršio.“
Mnoga pitanja ostaju otvorena
Ladurner dalje piše da su još mnoga pitanja otvorena.
Kako će se pobednici izbora snaći u ovakvom političkom okruženju?
Kakav je njihov odnos prema Rusiji?
Kako nameravaju da reše sukob sa Kosovom?
Teže li članstvu u EU?
Pokret zasad ne daje odgovore na ova goruća pitanja, a u njegovom programu od jedanaest tačaka, usvojenom pre izbora, nema nijedne spoljnopolitičke teme, piše Cajt.
List ocenjuje i da bi raznolikost stavova unutar pokreta s dobrim razlogom mogla da se smatra slabošću.
„U srpskom protestnom pokretu ima i desničara i levičara, anarhista i nacionalista, konzervativaca i liberala.
Pobednik koji ne želi da bude vođa
Minhenski list Zidojče cajtung donosi tekst o nosiocu Studentske liste Iliji Srdanoviću, navodeći da se on i u danima nakon izborne pobede svim silama trudi da pažnju javnosti i slavlje zbog izbornog rezultata usmeri dalje od sebe.
Autor Tobijas Cik piše da Srdanović u retkim javnim istupima insistira na tome da se značaj njegovog mesta na izbornoj listi ne precenjuje i poručuje da ga ne bi trebalo preuranjeno predstavljati kao budućeg premijera.
Cik podseća da je Srdanović tokom predizborne kampanje odbio televizijski duel sa Vučićem, uz obrazloženje da radije razgovara sa građanima o njihovim stvarnim problemima.
Dodaje da Srdanović i u periodu političke tranzicije nastoji da ostane pribran.
„Kada je u ponedeljak uveče razjarena grupa ljudi upala u studio jednog režimu bliskog medija, poznatog po vređanju opozicije, glavni urednik tog medija pozvao je Srdanovića da nešto preduzme kako bi se pobuna zaustavila.
Srdanović je ironično odgovorio da najpre mora da proveri verodostojnost informacija pre nego što se izjasni o incidentu.
Članovi studentskog pokreta sumnjaju da je reč o provokatorima iz Vučićevog okruženja.“
Opasan vakuum u Beogradu
Dnevni list Tagescajtung (taz) donosi tekst beogradskog novinara Andreja Ivanjija pod naslovom „Opasan vakuum u Beogradu“.
Ivanji ocenjuje da bi do formiranja nove vlade u Srbiji moglo da prođe dosta vremena i da bi poraženi na izborima, Vučić i njegovi sledbenici, mogli da pokušaju da iskoriste taj period u svoju korist.
„Pobednici su politički trijumf već ostvarili, ali izborni proces još nije ni formalno okončan.
Poraženi režim mogao bi da odugovlači sa konstituisanjem parlamenta i formiranjem vlade, a nastali vakuum u periodu tranzicije iskoristi za zakulisne igre.
Poslednju reč, naime, ima izborna komisija, koja je do sada bila igračka u Vučićevim rukama“, piše taz.
Berlinski list dalje piše da je Vučić nakon prvobitnog šoka zauzeo gaRD.
Poručio je da neće pobeći, već da će predvoditi opoziciju i uzvratiti udarac ukoliko njegove pristalice budu napadnute.
Autor podseća da je za Srpsku naprednu stranku glasalo više od 1,6 miliona birača i da u nižim slojevima „državne piramide izgrađene na korupciji, kriminalu i bezakonju“ vreba čitava vojska sledbenika bivšeg predsednika države:
„Za 14 godina SNS je uspela da prodre u sve pore društva, da državne institucije popuni stranačkim kadrovima odanim Vučiću i stavi ih pod svoju kontrolu.
Ukratko, da izgradi pravu kriminalnu državu.
To se pre svega odnosi na pravosuđe, policiju, obaveštajne službe i finansijski sektor.“
Za starije građane Srbije sve što se sada događa predstavlja svojevrsni deža vi, ali u drugačijim istorijskim okolnostima, piše Ivanji za taz.
On podseća da je nakon pada režima Slobodana Miloševića Zapad pokazivao malo razumevanja za krhku demokratiju.
Vršio je ogroman pritisak na reformskog premijera Zorana Đinđića da odmah dokaže svoju prozapadnu orijentaciju i sve Srbe optužene za ratne zločine izruči Međunarodnom krivičnom tribunalu Ujedinjenih nacija.
Umesto da novu srpsku vladu izlaže pritiscima, Evropska unija trebalo bi bezuslovno da podrži Beograd u nastojanju da najpre ponovo izgradi funkcionalnu demokratiju, piše Ivanji.
On prenosi i ocenu Srđana Majstorovića, predsednika Upravnog odbora Centra za evropske politike (CEP) i člana savetodavne grupe „Balkan u Evropi“ (BiEPAG), da bi Brisel trebalo da pokaže „realistična očekivanja i strateško strpljenje“, imajući u vidu obim i složenost zadataka koji čekaju novu vlast.
Majstorović upozorava da je Evropska unija godinama pokazivala preveliku toleranciju prema autoritarnom režimu i urušavanju demokratskih institucija u Srbiji.
Time je narušila sopstveni kredibilitet među građanima, koji su u Briselu nekada videli oslonac i uzor za demokratiju.
Ekonomski program kao „crna kutija“
Dnevnik Frankfurter algemajne cajtung (FAZ) objavljuje analizu Andreasa Mima pod naslovom „Crna kutija u Beogradu“, u kojoj autor razmatra ekonomske izazove koji čekaju Srbiju nakon izbornog poraza Aleksandra Vučića.
Iako je studentski pokret osvojio parlamentarnu većinu, još nije jasno ko će sastaviti novu vladu niti kakav će biti njen ekonomski program, piše frankfurtski list.
Sagovornik FAZ-a, ekonomista Branimir Jovanović iz Bečkog instituta za međunarodne ekonomske studije, program Studentske liste opisuje kao „crnu kutiju“, jer umesto konkretnih mera i ciljeva sadrži tek nekoliko opštih namera.
Među najavljenim prioritetima su veća podrška domaćim inovativnim preduzećima, smanjenje državnih izdvajanja za velike infrastrukturne projekte i veće poresko opterećenje imućnijih građana.
„Odlazak mladih iz zemlje, među kojima su nastavnici i zdravstveni radnici, trebalo bi usporiti inicijativama za obezbeđivanje pristupačnog stanovanja“, piše frankfurtski list.
Srpska privreda je tesno povezana sa evropskim tržištem, piše Frankfurter algemajne cajtung:
„Prema zvaničnim podacima iz Beograda, Srbija je prošle godine 58,3 odsto svoje spoljnotrgovinske razmene ostvarila sa EU.
Nemačka je bila najvažniji izvozni partner, dok je najveći deo uvoza dolazio iz Kine, sa kojom je Srbija za vreme Vučića izgradila bliske ekonomske i vojne veze.
Koje će ekonomske prioritete novi vlastodršci ubuduće postaviti i šta nameravaju da promene, zasad se može naslutiti tek u osnovnim crtama.“
Pobeda nije levičarski trijumf
Berliner cajtung piše o proslavama pobede u Beogradu.
Autor Jonas Prijen primećuje da nije bilo ni traga duginih zastava ili palestinskih obeležja, kao i da su se zastave EU jedva mogle videti.
„Prema jednom istraživanju, mladi Srbi su uglavnom hrišćanski opredeljeni, konzervativni i patriotski nastrojeni.
Ko od Studentske liste pravi levičarski i progresivni pokret, trebalo bi da pokaže gde se takvi zahtevi nalaze u programu pobednika.
U suprotnom, to nije analiza, već projekcija sopstvenih želja.
U srpskim protestima vidi se slika koju bi neko želeo da vidi.“
Odstupanje od zapadnih očekivanja naročito je očigledno u spoljnoj politici, piše berlinski list:
„Studentski pokret je u septembru saopštio da Srbija ne bi trebalo da uvodi sankcije Rusiji.
Osim toga, odbacuje nezavisnost Kosova.
Spoljnopolitički stavovi srpskih studenata u jasnom su raskoraku s očekivanjima u Briselu.
Od nedeljne izborne pobede nije postalo ništa verovatnije da će Srbija pristupiti Evropskoj uniji.“
Vučićevo priznanje poraza na parlamentarnim izborima u nedjelju uveče, 25. oktobra, bilo je glavna vijest na portalima velikih njemačkih medija.
Javni servis ARD objavio je nekoliko tekstova, kao i priloge za radio i televiziju.
Kratko javljanje dopisnika ARD-a Olivera Zoza iz Beograda, neposredno nakon Vučićevog obraćanja i objavljivanja rezultata, ovaj medij je na portalu tagesschau.de objavio pod naslovom: „Senzacija u Srbiji – Vučić priznao poraz“.
U večernjem dnevniku prva vijest na ARD-u bila je ishod izbora u Srbiji, dok se Brazil, gdje je održan drugi krug predsjedničkih izbora, našao tek na drugom mjestu.
Voditelj Jerg Šenenborn govorio je o „istorijskoj večeri“ u Beogradu.
„Istorijsko veče" u Beogradu
„Na izborima u Srbiji pobijedio je studentski pokret koji je nastao iz protesta protiv korupcije i nepotizma, a koji je tek u ljeto predstavio listu svojih kandidata za izbore, i to bez profesionalnih političara“, tako je voditelj ARD-a najavio prilog u kojem je ekipa njemačkog javnog servisa tokom jučerašnjeg dana pratila jednu srpsku državljanku iz Minhena, koja je zbog izbora doputovala u Beograd i glasala na licu mjesta – za Studentsku listu:
„Studenti žele da formiraju vladu stručnjaka.
Završni predizborni skup na Slaviji pokazao je koliko široku podršku uživaju.
U njihovim redovima ima mnogo proevropljana, ali i nacionalista i ljevičarskih kritičara Evropske unije.
Ono što ih ujedinjuje jeste borba protiv Vučića“, rekao je dopisnik ARD-a, upozorivši da pobjednike izbora očekuje „mamutski posao".
Novinar ARD-a dodao je da još ima mnogo nejasnoća u vezi s tim kako studenti namjeravaju da formiraju novu vladu, ko će u njoj biti i kako će izgledati konkretan program nove vlade.
Javni servis ZDF ističe visoku izlaznost na biračkim mjestima, uključujući i glasanje dijaspore.
Prenijete su i prve reakcije zvaničnika Evropske unije, koja, kako javlja ZDF, „poslije izbora vidi šansu za novi početak u Srbiji“.
U javljanju iz Beograda reporter ZDF-a opisao je i prizore „spontanog slavlja“ na ulicama Beograda i drugih gradova u Srbiji tokom večeri.
Tabloid „Bild“ takođe je objavio vijest o pobjedi Studentske liste, pod naslovom: „Putinov prijatelj Vučić izgubio izbore u Srbiji“.
Magazin „Špigel“ naziva Vučića „dugovečnim autokratom“ i dodaje da program Studentske liste od 11 tačaka „obećava ponovno uspostavljanje pravne države i demokratije, kao i procesuiranje korupcije i kriminala".
Minhenski list „Zidojče cajtung“ (SZ) u članku pod naslovom „Studentska lista pobijedila na istorijskim izborima u Srbiji“ piše da su Aleksandar Vučić i njegova Srpska napredna stranka doživjeli poraz uprkos brojnim izvještajima o nasilju, prinudi i manipulacijama.
SZ pobjedu opozicione Studentske liste naziva „senzacionalnom“.
Berlinski list „Velt“ napominje da se izbori u Srbiji mogu shvatiti kao „referendum o načinu na koji je Vučić vodio zemlju“.
List ističe da 56-godišnji Vučić, koji se od 2012. godine nalazi na različitim funkcijama, samostalno određuje politiku svoje zemlje: „Kritičari mu prebacuju korupciju i veze s organizovanim kriminalom“, piše njemački list.
Ovaj pregled štampe sadrži citate, odlomke i sažetke iz medija na nemačkom jeziku i ne odražava stavove redakcije DW-a.
Još 5 rečenica, samo Deutsche Welle
Ako ove izbore posmatramo kroz prizmu emocionalne mobilizacije, onda je to sudar straha i agresivnosti rođene u njegovom golemom krilu, sa probuđenom nadom.
Hipnotisana i probuđena Srbija se prebrojavaju.
Jedan moj drug je rekao da je to zapravo utakmica bez sudije.
Meni na um pada izreka koju pripisuju Aristotelu – nada je san budnih.
U tom snu je ponedeljak u postfeudalnoj Srbiji osvanuo kao svaki drugi dan, jer ničija majka nije zaplakala.
