Другог дана конференције „Међународна економска позиција Србије – МЕПС 2026: Потенцијали за веће учешће у глобалној економији“, која се одржава у Београду, у оквиру панела „Србија и свет: ко инвестира, а ко тргује?“… Цео текст
Другог дана конференције „Међународна економска позиција Србије – МЕПС 2026: Потенцијали за веће учешће у глобалној економији“, која се одржава у Београду, у оквиру панела „Србија и свет: ко инвестира, а ко тргује?“ представљена је анализа трговинског положаја Србије, њених извозних потенцијала, али и препрека са којима се домаћа привреда суочава на међународним тржиштима.
Др Радован Кастратовић из НАЛЕД-а указао је на то да се глобална економија налази у периоду великих промена које карактеришу слабљење глобализације, јачање протекционизма и све израженија фрагментација трговинских токова. Државе се све више окрећу регионалној сарадњи и мерама индустријске политике, док неизвесност у међународној трговинској политици достиже историјски висок ниво.
У таквим околностима Србија, према његовим речима, ипак остварује значајне извозне резултате. Вредност извоза премашује 30 милијарди евра, а највећи део робе пласира се на тржиште Европске уније. Посебно је важно што је око 99 одсто српског извоза покривено споразумима о слободној трговини које наша земља има са кључним трговинским партнерима.
Истовремено, расте и сложеност извозне структуре Србије, која је према овом показатељу достигла приближно 30. место у свету, међу око 160 до 170 посматраних земаља.
Европска правила и америчке царине отежавају положај српских извозника
Кастратовић је указао да се положај домаћих извозника мора посматрати кроз промене на појединачним тржиштима, а посебно у Сједињеним Америчким Државама и Европској унији. Када је реч о америчком тржишту, један од највећих поремећаја изазвало је увођење царина. Иако су поједине мере проглашене неуставним, трговинске баријере остале су знатно више него пре њиховог увођења. Ефективна царинска стопа за извоз на ово тржиште сада износи око 17 одсто, што се одразило и на смањење вредности трговинске размене.
У структури српског извоза у САД преовлађују електронски и сродни производи, али постоји и значајан неискоришћени потенцијал. Процене показују да би додатни извоз могао да достигне између 600 и 700 милиона евра. Посебне могућности постоје у секторима чији производи имају високу вредност у односу на трошкове транспорта, попут фармацеутске индустрије, али и производње делова за аутомобилску индустрију.
Ни ситуација на тржишту Европске уније није једноставна. Европска унија закључује нове трговинске споразуме са партнерима попут Индије и Аустралије, чиме се српски извозници суочавају са додатном конкуренцијом. Компаније из ових земаља добијају повољнији приступ европском тржишту, што може ослабити досадашњу позицију домаћих произвођача.
Додатни притисак долази од промена европске трговинске политике и регулативе. Као пример Кастратовић је навео смањење квота за увоз челика и повећање царина са 25 на 50 одсто, што директно погађа српске извознике из ове индустрије. Све већи значај имају и нови еколошки стандарди, регулатива о амбалажи и друге мере које утичу на услове пословања и конкурентност произвођача.
Међу секторима који су посебно изложени овим променама издвајају се челична индустрија и производи од челика, индустрија гуме, енергетика и поједине друге гране прерађивачке индустрије.
Када је реч о осталим трговинским партнерима, српски извоз показује одређени степен диверсификације. Међу значајнијим тржиштима издваја се Турска, на коју одлази око 15 одсто извоза. Ипак, посебно динамичан раст бележи се у трговини са Кином, док се повећава и извоз у Турску. Насупрот томе, слабији резултати забележени су на тржиштима Јапана и Руске Федерације.
Иако се царинске баријере на појединим тржиштима постепено смањују захваљујући трговинским споразумима, истовремено расте број нецаринских препрека. Током посматраног периода уведено је више стотина нових мера које отежавају извоз српске робе. Кастратовић је нагласио да више није реч само о привременим ограничењима, већ о трајним променама стандарда, техничким захтевима и мерама индустријске политике којима државе штите домаћу производњу.
Србија мора да тражи нова тржишта, али и да јача конкурентност домаће производње
Анализа је показала и да, упркос релативно доброј диверсификацији производа које Србија извози, постоји проблем велике концентрације извоза на појединим тржиштима. Тако је извоз у Швајцарску и Јапан у великој мери ослоњен на племените метале и производе од њих, док на тржишту Кине доминира рударски сектор. Значајна концентрација присутна је и у трговини са Турском.
Код трговине са земљама ЦЕФТА споразума регулаторна ситуација је релативно једноставна, али конкуренција постаје све интензивнија. Све већи број компанија из земаља чланица користи предности регионалне интеграције и шири присуство на тржиштима на којима послују и српски извозници.
Са друге стране, у трговини са Турском проблем представљају одређене административне и регулаторне препреке, али и тешкоће у практичној примени споразума о слободној трговини. Компаније се суочавају са проблемима у остваривању преференцијалног третмана који би требало да им буде гарантован тим споразумом.
У случају Кине, као један од ризика издвојена је велика концентрација извоза на мали број производа, као и чињеница да значајан део трговинских токова чине активности кинеских мултинационалних компанија, док је укључивање домаћих привредника у те ланце вредности релативно ограничено.
Посебан део анализе био је посвећен положају Србије у глобалним ланцима вредности. Утврђено је да је наша земља повећала степен укључености у међународне производне токове, али и да се структура те укључености временом мењала. Истраживање компаративних предности показало је да свега 27 одсто анализираних производа има изражену конкурентску предност, а они учествују са око 3,4 одсто у укупној вредности извоза.
Међу секторима у којима Србија има израженију извозну конкурентност издвојени су аутомобилска и електронска индустрија, металургија и поједине гране прерађивачке индустрије. Међутим, велики број производа налази се на граници конкурентности, што значи да би и мање промене у приступу тржиштима или додатни регулаторни захтеви могли да доведу до губитка тржишног удела.
Као додатни проблем идентификована је релативно ниска продуктивност и профитабилност у појединим деловима прерађивачке индустрије, посебно у индустрији текстила, прехрамбеној индустрији и производњи намештаја. Таква ситуација смањује могућност компанија да се прилагоде новим правилима и захтевима на страним тржиштима.
Говорећи о препорукама, Кастратовић је истакао да је један од највећих проблема недовољна информисаност привредника о променама трговинске политике и регулаторних услова у земљама у које извозе. То је нарочито изражено код малих и средњих предузећа, која често немају довољно капацитета да самостално прате све промене.
Као једно од могућих решења предложено је успостављање јединственог система за прикупљање и размену информација о условима пословања на страним тржиштима. Такав механизам омогућио би правовремено обавештавање компанија о новим царинским, техничким и другим ограничењима, како би могле на време да прилагоде производњу и извозну стратегију.
Посебан изазов представљају и нови технички и еколошки стандарди, укључујући европске прописе о одрживости, амбалажи и праћењу еколошких карактеристика производа. Од домаћих компанија све се више захтева да доказују порекло и одрживост производње, као и да извештавају о утицају својих производа на животну средину.
Проблем је што поједини европски захтеви још нису у потпуности пренети у домаћи регулаторни оквир, па предузећа немају довољно институционалне подршке и јасних смерница како да испуне нове обавезе. Истовремено, испуњавање еколошких стандарда постаје неопходан услов за очување конкурентности, што значи да се домаћи произвођачи више не могу ослањати искључиво на ценовне предности, већ морају да унапређују и друге аспекте пословања.
Прилив страног капитала није довољан
О положају Србије у међународној трговини, извозним потенцијалима и изазовима са којима се суочавају домаће компаније говорио је и др Александар Здравковић из Института економских наука, који је пажњу усмерио на ефекте страних директних инвестиција и њихов стварни допринос домаћој привреди.
Здравковић је указао да се приликом оцењивања страних инвестиција не би требало задржавати само на њиховој вредности и броју отворених радних места, већ је неопходно сагледати и њихов утицај на укупну привреду, посебно на раст домаће производње, увођење нових технологија и стварање додатне вредности.
Према његовим речима, однос страних директних инвестиција и привредног раста није увек једноставан. Истраживања која су се бавила овом темом показала су да је током деведесетих година постојала јасна веза између прилива страних инвестиција и економског раста, али да је у каснијем периоду та повезаност постала мање изражена и да више није могуће једнозначно тврдити да већи прилив капитала аутоматски доноси и снажнији привредни развој.
Зато је, како је нагласио, важно поставити питање какве су инвестиције потребне Србији и какве ефекте оне остављају на домаћу економију. Посебно је значајно да улагања доприносе повећању додате вредности, трансферу знања и технологија, унапређењу производних процеса и јачању домаћих добављачких капацитета.
У том контексту представио је и истраживање Института економских наука, које се бави положајем домаћих компанија у производним ланцима, са посебним освртом на аутомобилску индустрију и ефекте њиховог укључивања у ове токове.
Истраживање је усмерено на два кључна питања. Прво је да ли су домаће компаније које послују као добављачи у аутомобилском сектору оствариле боље пословне резултате захваљујући учешћу у тим производним ланцима. Друго, знатно сложеније питање, јесте да ли њихово укључивање производи позитивне ефекте и на друге компаније и привредне секторе, односно да ли се користи од страних инвестиција и развоја аутомобилског сектора преносе на остатак домаће привреде.
Здравковић је објаснио да се такви ефекти могу посматрати кроз више канала, односно кроз могућност да домаће компаније, захваљујући сарадњи са великим произвођачима, унапреде своје пословање, повећају продуктивност и усвоје нове технологије. Међутим, посебно је важно утврдити да ли се таква побољшања задржавају само унутар компанија које непосредно учествују у производним ланцима или се шире и на њихове добављаче и друге привредне субјекте.
Прочитајте још:
У истраживању је обухваћено 29 компанија и 50 сектора, уз анализу вишегодишњег периода и великог броја пословних показатеља. Истраживачи су, како је навео, пратили пословање компанија и њихове везе са добављачима, користећи податке из инпут-оутпут табела и званичне статистике.
Посебна пажња посвећена је највећим добављачима, односно компанијама које имају значајну улогу у производним ланцима. Анализиране су и фирме које послују у различитим сегментима прерађивачке индустрије, међу којима су произвођачи електричне опреме, опреме за домаћинство и производа од метала, док је значајно место у анализи имао и транспортни сектор.
Циљ истраживања је да се утврди да ли укључивање домаћих компанија у производне ланце великих инвеститора доноси само појединачне пословне користи или може да покрене шире промене у домаћој привреди, кроз раст продуктивности, развој добављача и јачање повезаности између различитих индустријских грана.
