Иако је малолетнички криминал у порасту у односу на раније године, казне које се примењују, као и сам законски оквир у Србији нису неадекватни сматрају саговорници Данаса, али додају да се много више мора уложити у… Цео текст
Иако је малолетнички криминал у порасту у односу на раније године, казне које се примењују, као и сам законски оквир у Србији нису неадекватни сматрају саговорници Данаса, али додају да се много више мора уложити у превенцију и мултисекторски приступ малолетницима који крену путем криминала.
Последњих месеци се често могу видети вести у којима се говори о хапшењу малолетника због чињења тешких кривичних дела, као и њихово довођење у везу да криминалним групма, које их за то користе.
Поред медијских навода, и званични подаци указују на пораст броја малолетних пресупника. Тако је Наташа Дубак из одељења за малолетнике Вишег јавног тужилаштва средином године изјавила да се поред повећаног броја преступа увиђа и све бруталније поступање малолетника.
„На списку кривичних дела због којих су у Београду покретани поступци налазе се и наношење тешких телесних повреда, насилничко понашање, силовање, насиље у породици и отмица“, рекла је Дубак и додала да је њено одељење ове године покренуло поступке против једног осумњиченог за тешко убиство, 32 за разбојништво и 57 за тешку крађу.
Последњи доступни подаци Републичког завода за статистику такође показују да постоји пораст међу малолетним починиоцима кривичних дела.
Тако је у 2025. години укупан број кривичних пријава према малолетницима био 2743, што је повећање од 1 одсто у односу на претходну годину, док је број малолетника којима су изречене кривичне санкције 1495 што је повећање од 9 одсто у односу на 2024. годину. Малолетнички затвор је као казна изречен за пет малолетника.
Иако број малолетних починилаца кривичних дела никада није довољно низак, највећи пораст забележен је у години трагедије у Основној школи Владислав Рибникар, када је у односу на 2022. годину дошло до пораста од 170 одсто, и до броја од 26 убистава.
До овако великих бројева малолетника преступника долази најпре јер се ради о нарањивијем делу популације обзиром на то да се ради о млађим од 18 година које нису потпуно зреле ни емоционално, ни социјално, ни когнитивно, каже за Данас специјалиста школске психологије Биљана Лајовић. Осим тога, она истиче да се може радити и о индивидуалној дефицијенцији у једном од ова три апекта.
“Чим имате такву групу карактеристика, знате да је то рањива група која је јако подложна утицају са стране, а тај се негативан утицај прилично лако прима”, наводи Лајовић.
Говорећи о личним факторима који утичу нба такво понашање малолетника наша саговорница издваја најпре личне особине.
”Ту се ради о томе какви смо у емотивном смислу, колико смо зрели, колики су нам интелектуални капацитети, шта можемо да разумемо, а шта не можемо”, каже Лајовић, те додаје да се на то даље надовезују породични односи у којима се налази читава плејада даљих услова.
Као главни она издваја неадекватно родитељство, што, напомиње, не значи некомплетна породица како се то често замишља, већ се може радити и о породици која “споља” изгледа у реду док заправо није функционална.
“Затим је битна цела средина у којој породица живи, у којој дете расте, али и вршњачки притисак, или притисак неке друге групе. Наравно, ту су и друштвени и економски услови као и турбулентан живот који детету може дати узоре који су потпуно неодговарајући”, појашњава Лајовић.
Говорећи о тим узорима она реферише на изражено насиље у друштву, које медији често преносе и којем су деца изложена.
“Ми смо сви изложени таквом медијском притиску, али не реагују сви једнако. Када се са тим споје други фактори онда настане проблем”, каже Лајовић.
На питање на који од ових фактора је најлакше утицати на друштвеном нивоу Лајовић одговара да је једна од важнијих ствари управо регулисање медијског простора у сваком смислу.
“Не мислим тиме само на новине и телевизију, већ и на филмове, различиту врсту музике, и понашања. Све што обухвата медијски простор би требало да се регулише у том смислу да нарочито млади не могу да буду изложени свим врстама понашања која су неприхватљиво”, објашњава саговорница Данаса.
Наравно, она истиче интернет као нешто што се не може регулисати као други медији и додаје да је ту доступан различит садржај, као и онај непримерен, који је по правилу најинтригантнији за младе.
Потрена конструктивна алтернатива
“Проблем је, у суштини, што друштво нема конструктивну опцију коју може да пружи младима и онда настаје проблем да родитељи не знају шта ће с децом, па их сурово кажњавају, а када их суочите с тим да батине нису решење јер се деца више боје и више желе да буду близу тих ликова који имају некакву позицију у друштву они стану и кажу: „Шта сад да радимо?“. То значи да ми одрасли немамо опцију да понудимо тој деци неки садржај у коме ће се они лепо осећати, у коме ће бити прихваћени, па неће тражити криминогену структуру која одлично зна како да манипулише с децом”, појашњава наша саговорница.
Као пример конструктивне алтернативе наша саговорница наводи организовање активности у које су укључене вршњачке групе што је малолетницима јако важно.
“Као што су били горани или извиђачи и различита спортска друштва где се физичка активност није наплаћивала. Раније нисте имали затворена школска дворишта већ су се генерације налазиле тамо, а сад се школска дворишта се закључавају”, подсећа Лајовић.
Она истиче да дете онда бира место где га прихватају, а немају механизам да се одбране, чиме “ми фактички као на тацни стављамо ту децу на изволте различитим врстама криминалних група” које, додаје она, увек на почетку дете прихватају такво какво јесте и не траже од њега више него што оно може.
Мора се бити доследан у кажњавању
Говорећи о кажњавању малолетника који чине кривична дела, наша саговорница наводи даје изазов са казнама што оне морају бити доследно примењиване у читавом друштву.
“Ако имате било коју друштвену област у којој нема сношења последица за непримерено понашање, систем не функционише. Систем награде и казне мора да буде страшно доследан и потпуно обухватан”, каже Лајовић.
Она наглашава да то исто мора да важи и у домену криминалног понашања, односно у приликом убистава рањавања и сличних случајева.
“То спада у сет закона који припадају правосуђу и то исто мора да се доследно спроводи, с тим што, ако деца сведоче томе да одрасле особе које туку некога не сносе последице они ће увек мислити да ће и они проћи без последица”, каже саговорница Данаса.
Она додаје и да се на малолетничку деликвенцију реагује тек кад се деси нешто прилично озбиљно.
“Нама пролазе крађа кола, вожња без возачке дозволе, разбијање прозора, писање графита… Ја се само бојим да је то зато што смо ми као друштво померили границу неприхватљивог понашања на недозвољену линију”, наводи Лајовић.
Због свега тога, она закључује да је област малолетничког криминала област у којој је нужан мултисекторски приступ.
“Дакле мора правосуђе, полиција, центри за социјални рад, школа и невладин сектор да се укључе. Невладин сектор има капацитете који би могли да буду искоришћени и за које ја заиста не разумем зашто се не користе. Ако већ, рецимо, центри за социјални рад немају капацитет, одговор је прост – појачајте их”, каже наша саговорница.
Закон од пре 20 година
Адвокат Бранислав Суботин за Данас појашњава да је у Србији Закон о малолетним учиниоцима кривичних дела и кривично-правној заштити малолетних лица донет 2005. године иако је до сада дошло до суштинских реформи нашег кривично-процесног законодавства, где је фокус померен са судске истраге на тужилачку истрагу.
“Тај закон и даље бележи одређене, за овај моменат, архаичне термине, појмове и радње које више као такве нису прописане у општем кривичном поступку који се води против пунолетних лица”, наводи наш саговорник.
Због тога је некоме ко почиње да примењује тај закон потребно одређено време ради савладавања одговарајућих термина и сналажења у самом закону.
Као пример, он истиче постојање припремног поступка уместо истраге у малолетничким поступцима који спроводи суд, док је код пунолетних учинилаца кривичних дела раније истрагу водио истражни судија, а данас је води јавни тужилац.
“Што се тиче самог закона, он је такав какав јесте, суштински није лош. Пружа свеобухватну заштиту малолетних лица, јер је ту интенција првенствено да се спречи малолетничка деликвенција, односно да се кроз кривични поступак превентивно делује на малолетника, али и на његову ширу или ужу средину, посебно на његове вршњаке, да не врше кривична дела”, појашњава Суботин.
Због тога је, додаје, Закон тако конципиран да у већини фаза поступка учествује и орган старатељства, те да се кроз разговор са родитељима, утиче на малолетника, и укаже му се на његово антисоцијално понашање како би то исправио и не би постао професионални вршилац кривичних дела.
“Уназад неколико година прича се о измени Закона о малолетним учиниоцима, а Сачињена је и радна верзија која је била на јавној расправи, међутим, тај нови закон још увек није усвојен”, каже Суботин.
Малолетнички затвор
Говорећи о кажњавању малолетника који чине кривична дела, наш саговорник истиче да постоји огромна разлика зависно о од тога да ли се ради о млађим (од 14 до 16 година) или о старијим малолетницима (16 до 18 година).
“Ако би ми у односу на млађе малолетнике за одређена кривична дела примењивали санкције попут оних које се примењују на пунолетне учиниоце кривичних дела ми би, хипотетички, могли да дођемо у ситуацију да малолетник са 15 година проведе у затвору 10, 15 година свог живота. На тај начин тај живот би суштински био угашен, јер он, након изласка са одслужене казне затвора, по мом мишљењу, не би могао да се снађе у друштву”, појашњва Суботин и додаје да је из тих разлога Закон забранио да се млађим малолетницима изриче казна малолетничког затвора.
Због тога се казна малолетничког затвора може изрећи изузетно и само старијим малолетницима, и то само за она кривична дела за која је законом прописана затворска казна тежа од 5 година.
“На пример, за покушај, односно за кривично дело убиства, прописана је казна затвора од 5 до 15 година. Уколико би старији малолетник учествовао у извршењу таквог кривичног дела и на крају се утврди да га је он извршио, он би за то могао да добије казну малолетничког затвора.
„Међутим, млађи малолетник, односно млађе малолетно лице не би могло да добије такву казну, већ би добио неку од васпитних мера”, наводи Суботин.
Казне строге, судови благи
Говорећи о позивима на повећање минимума или максимума неке казне која је прописана Кривичним закоником, саговорник Данаса каже да српско, материјално-казнено законодавство прописује изузетно строге казне.
“Није проблем у томе да ли је прописана казна од 1 до 3 године или од 5 до 10 година, поента је у томе да наши судови, генерално имају благу казнену политику и што се полази од претпоставке да ако је неко први пут извршио кривично дело, он га највероватније неће извршити у будућности”, каже он, али додаје да се то не ради када је у питану дело које је изазвано оружјем или неко најтеже кривично дело.
Због тога, Суботин наводи да није поента у пооштравању казни, јер је питање је како се то примењује у пракси, те наглашава да је кључ у превенцији која треба да се спроводи од најранијих дана.
“Још од предшколског узраста, па кроз основно образовање, да се њима предочава какво понашање није адекватно, које су последице тога, и да државни органи такво понашање неће толерисати, да ће строго кажњавати”, појашнава он.
Истиче и да на неке малолетнике појачани надзор од стране родитеља итекако улије страх и делује превентивно, као и сам судски поступак у којем седе наспрам судије, одговарају на питања, износе одбрану, одлазе у Центар за социјални рад.
Ипак он наглашава да се последних десет гоина појављује све већи број малолетника као извршилаца разних облика кривичних дела, и лакших и тежих.
Након Рибникара чешћи притвор
Говорећи о судској пракси када се ради о малолетницима који чине тежа кривична тела Суботин каже да је од несрећног догађаја у Рибникару суд почео другачије да посматра малолетнике као извршиоце кривичних дела.
“Непосредно након тога, суд је одређивао притвор малолетницима што раније није било толико често. Било је можда за најтежа кривична дела, али након тог догађаја у Београду, малолетницима се одређивао притвор скоро па за свако кривично дело које им се стављало на терет”, каже он.
На питање какве се поруке могу извући из иностранства и третирања малолетничког криминала у другим државама Суботин најпре истиче да што се тиче саме процедуре доношења закона, сваки закон мора бити усклађен управо са међународним уговорима и са Уставом.
“Оно што је битно јесте да смо ми ратификовали Конвенцију о правима детета која је донета од стране УН 1989. године и сваки закон који се односи на малолетнике мора бити усклађен са том конвенцијом”, наводи Суботин, те додаје да Србија нема прешироку могућност да експериментише са малолетничким поступком.
Ипак, истиче да је тренд у Европи, имајући у виду да и малолетници сад раније сазревају, да се казна малолетничког затвора уведе и за млађе малолетнике.
“То код нас тренутно није случај, али је било је приче у јавности чак и да се праг кажњивости спусти са 14 година како је сад на 13 или евентуално 12 година, јер сада, ако неко изврши кривично дело са 12 или са 13 и по година он је деликтно неспособан, односно не може бити учесник кривичног поступка јер потпада под категорију детета”, појашњава наш саговорник.
То би, сматра, могло да се уведе и у Србији, с обзиром да држава долази у проблем како да примени овај закон на некога где то не може, односногде је дете извршилокривично дело, попут ситуације у ОШ Рибникар.
Суштински, закључује Суботин, закон у Србији није лош јер заиста пружа малолетнику могућност да кроз сам кривични поступак схвати где је погрешио, схвати да такво понашање није адекватно и да ће бити санкционисан.
Текст је настао у оквиру пројекта „Владавина права у фокусу“ који је суфинансиран из буџета Републике Србије – Министарства информисања и телекомуникација. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
