Говор Марка Рубија у Атини почетком октобра био је, заправо, његово прво обраћање у раздобљу након Доналда Трампа. Говорио је не у име администрације у којој тренутно служи, већ се обраћао ери која ће уследити након… Цео текст
Говор Марка Рубија у Атини почетком октобра био је, заправо, његово прво обраћање у раздобљу након Доналда Трампа. Говорио је не у име администрације у којој тренутно служи, већ се обраћао ери која ће уследити након ње.
Није то био особито храбар ни елоквентан говор, но многим је Европљанима деловао као повратак кући. Државни секретар Доналда Трампа – који је за себе рекао да је „праунук досељеника који су из Шпаније стигли у Нови свет” – стигао је у Атину помало попут Одисеја који се враћа на Итаку: поручујући да западни савез није нестао, већ је само остављен без надзора, а његове су дворане запосели просци – те да се, његовим повратком, враћа и сам савез.
Тренутак у којем је говор одржан више придоноси разумевању топлог пријема него сам текст говора. Рубио је говорио у време када је Ормуски мореуз већ месецима затворен; када је Трампово (не)поступање према Украјини додатно умањило изгледе Кијева за опстанак; те док републиканци с нервозом ишчекују демократски „плави талас” на изборима на средини мандата.
Европа је с пажњом слушала човека који би могао преузети вођство Републиканске странке, и то у тренутку када његови демократски супарници знају шта више не могу да подржавају у спољној политици – војну помоћ Израелу и крсташке походе у одбрану демократије – али притом врло мало говоре о томе што су заправо спремни да учине. Европа, која се помера удесно, а истовремено је дубоко разочарана америчким председником, с посебним је занимањем желела да сазна шта америчка десница након Трампа има да понуди. Добили су поруку о заједничкој судбини, али без визије заједничке будућности или заједничке стратегије. Рубио је нагласио хришћанско наслеђе Запада, но споменуо га је више као питање порекла него као политички програм.
За разлику од потпредседника Џеј Д Венса, он није исказивао покорност вођама европске крајње деснице. Масовне миграције споменуо је у говору само једном, и то у контексту безбедности граница. Није било никаквог спомена теорије о „великој замени” нити других кључних фраза карактеристичних за крајњу десницу. Своју поруку, којом хвали Запад због његове одважности да мења свет, одлучио је изнети не у престоници неке од бивших европских колонијалних сила, већ у модерној Грчкој – држави насталој из антиимперијалистичке борбе.
„Запад” о којем Рубио говори није онај из грозничавих снова покрета МАГА. Реч је о цивилизацијском поимању Запада које би и један европски хришћански демократа могао изнети без икакве нелагоде. Но, хоће ли та прича о заједничкој култури и позивање на храброст старих народа бити довољни да се обнови европско поверење у Америку?
Рубиово позивање на ратничке врлине једнако је отуђено од савремених европских и америчких друштава као што је Венсово позивање на верску обнову. Није ствар у томе да европске или америчке елите не желе бити херојске; оне једноставно не знају како. Идеја личне жртве готово је потпуно нестала из европског политичког речника – осим ако, наравно, повећање издатака за одбрану – било стварно или тек замишљено – не сматрате модерним обликом античке храбрости, или ако у паљењу аутомобила и пустошењу зграда у Паризу или Тирани не видите сувремени еквивалент Ахилејева гнева.
Рубио погрешно тумачи Хомера: идентитет се никада не истиче речима, већ се доказује делима. Одисеј се у дворани не представља речима; он доказује ко је тиме што напиње велики лук – који ниједан просјак не може савити – и одашиље стрелу кроз дванаест секира. Пенелопу уверава признањем да се њихов брачни кревет, израђен од живог маслинова стабла, не може помакнути. Препознаје га стари пас који проналази снаге да подигне главу, а затим угине. Пси, наравно, не реагују на прерушавања, а још мање на реторику.
Европски су челници предуго улагали енергију у ишчитавање сигнала и управљање односима с Вашингтоном. Заузврат су добили тек форму, а не суштину. Питање које би требало поставити Рубију није мари ли он за западни савез, већ шта у његовом „дому” представља лук, кревет и пас. Шта Американци заправо сматрају веродостојном преданошћу?
Колико ће америчких војника остати на континенту и под чијим заповедништвом? Шта ће бити с подршком Украјини дан након примирја? Значи ли члан 5. Уговора о НАТО-у заиста оно што у њему пише – пре него што је постао предметом преговора?
Амерички државни секретар који одлучи да се обрати Европљанима с Пникса – брда на којем су гласали атински грађани, а не места на којем су се примали савезници – вероватно схвата да ће управо његова храброст да се заузме за своја уверења у овом тренутку одредити хоће ли му Европљани сутра веровати. Права храброст у Трамповој Америци значи усудити се стати у обрану савезника чак и онда када су богови – или председник – спремни да их препусте пропасти.
*Аутор је стални сарадник (Алберт Хирсцхман Перманент Феллоw) Института за хуманистичке науке (ИWМ) у Бечу
