Govor Marka Rubija u Atini početkom oktobra bio je, zapravo, njegovo prvo obraćanje u razdoblju nakon Donalda Trampa. Govorio je ne u ime administracije u kojoj trenutno služi, već se obraćao eri koja će uslediti nakon… Ceo tekst
Govor Marka Rubija u Atini početkom oktobra bio je, zapravo, njegovo prvo obraćanje u razdoblju nakon Donalda Trampa. Govorio je ne u ime administracije u kojoj trenutno služi, već se obraćao eri koja će uslediti nakon nje.
Nije to bio osobito hrabar ni elokventan govor, no mnogim je Evropljanima delovao kao povratak kući. Državni sekretar Donalda Trampa – koji je za sebe rekao da je „praunuk doseljenika koji su iz Španije stigli u Novi svet” – stigao je u Atinu pomalo poput Odiseja koji se vraća na Itaku: poručujući da zapadni savez nije nestao, već je samo ostavljen bez nadzora, a njegove su dvorane zaposeli prosci – te da se, njegovim povratkom, vraća i sam savez.
Trenutak u kojem je govor održan više pridonosi razumevanju toplog prijema nego sam tekst govora. Rubio je govorio u vreme kada je Ormuski moreuz već mesecima zatvoren; kada je Trampovo (ne)postupanje prema Ukrajini dodatno umanjilo izglede Kijeva za opstanak; te dok republikanci s nervozom iščekuju demokratski „plavi talas” na izborima na sredini mandata.
Evropa je s pažnjom slušala čoveka koji bi mogao preuzeti vođstvo Republikanske stranke, i to u trenutku kada njegovi demokratski suparnici znaju šta više ne mogu da podržavaju u spoljnoj politici – vojnu pomoć Izraelu i krstaške pohode u odbranu demokratije – ali pritom vrlo malo govore o tome što su zapravo spremni da učine. Evropa, koja se pomera udesno, a istovremeno je duboko razočarana američkim predsednikom, s posebnim je zanimanjem želela da sazna šta američka desnica nakon Trampa ima da ponudi. Dobili su poruku o zajedničkoj sudbini, ali bez vizije zajedničke budućnosti ili zajedničke strategije. Rubio je naglasio hrišćansko nasleđe Zapada, no spomenuo ga je više kao pitanje porekla nego kao politički program.
Za razliku od potpredsednika Džej D Vensa, on nije iskazivao pokornost vođama evropske krajnje desnice. Masovne migracije spomenuo je u govoru samo jednom, i to u kontekstu bezbednosti granica. Nije bilo nikakvog spomena teorije o „velikoj zameni” niti drugih ključnih fraza karakterističnih za krajnju desnicu. Svoju poruku, kojom hvali Zapad zbog njegove odvažnosti da menja svet, odlučio je izneti ne u prestonici neke od bivših evropskih kolonijalnih sila, već u modernoj Grčkoj – državi nastaloj iz antiimperijalističke borbe.
„Zapad” o kojem Rubio govori nije onaj iz grozničavih snova pokreta MAGA. Reč je o civilizacijskom poimanju Zapada koje bi i jedan evropski hrišćanski demokrata mogao izneti bez ikakve nelagode. No, hoće li ta priča o zajedničkoj kulturi i pozivanje na hrabrost starih naroda biti dovoljni da se obnovi evropsko poverenje u Ameriku?
Rubiovo pozivanje na ratničke vrline jednako je otuđeno od savremenih evropskih i američkih društava kao što je Vensovo pozivanje na versku obnovu. Nije stvar u tome da evropske ili američke elite ne žele biti herojske; one jednostavno ne znaju kako. Ideja lične žrtve gotovo je potpuno nestala iz evropskog političkog rečnika – osim ako, naravno, povećanje izdataka za odbranu – bilo stvarno ili tek zamišljeno – ne smatrate modernim oblikom antičke hrabrosti, ili ako u paljenju automobila i pustošenju zgrada u Parizu ili Tirani ne vidite suvremeni ekvivalent Ahilejeva gneva.
Rubio pogrešno tumači Homera: identitet se nikada ne ističe rečima, već se dokazuje delima. Odisej se u dvorani ne predstavlja rečima; on dokazuje ko je time što napinje veliki luk – koji nijedan prosjak ne može saviti – i odašilje strelu kroz dvanaest sekira. Penelopu uverava priznanjem da se njihov bračni krevet, izrađen od živog maslinova stabla, ne može pomaknuti. Prepoznaje ga stari pas koji pronalazi snage da podigne glavu, a zatim ugine. Psi, naravno, ne reaguju na prerušavanja, a još manje na retoriku.
Evropski su čelnici predugo ulagali energiju u iščitavanje signala i upravljanje odnosima s Vašingtonom. Zauzvrat su dobili tek formu, a ne suštinu. Pitanje koje bi trebalo postaviti Rubiju nije mari li on za zapadni savez, već šta u njegovom „domu” predstavlja luk, krevet i pas. Šta Amerikanci zapravo smatraju verodostojnom predanošću?
Koliko će američkih vojnika ostati na kontinentu i pod čijim zapovedništvom? Šta će biti s podrškom Ukrajini dan nakon primirja? Znači li član 5. Ugovora o NATO-u zaista ono što u njemu piše – pre nego što je postao predmetom pregovora?
Američki državni sekretar koji odluči da se obrati Evropljanima s Pniksa – brda na kojem su glasali atinski građani, a ne mesta na kojem su se primali saveznici – verovatno shvata da će upravo njegova hrabrost da se zauzme za svoja uverenja u ovom trenutku odrediti hoće li mu Evropljani sutra verovati. Prava hrabrost u Trampovoj Americi znači usuditi se stati u obranu saveznika čak i onda kada su bogovi – ili predsednik – spremni da ih prepuste propasti.
*Autor je stalni saradnik (Albert Hirschman Permanent Fellow) Instituta za humanističke nauke (IWM) u Beču
