Предраг Поповић је у јавности најпрепознатљивији по књизи о Славку Ћурувији “Они не праштају”. Ни Поповић не прашта, и није случајна, али јесте бизарна околност, да је баш он у својству члана бирачког одбора, 25. октобра додао Александру Вучићу гласачки листић.
„Кад је дошао на бирачко место, за разлику од нормалних људи, није рекао ни „добар дан“, ни са ким се није руковао, једва је ходао. Тада сам схватио да он зна како ће проћи. Ја сам се томе надао, он је знао да је готов“, написао је Поповић на мрежи Икс, потом додајући да је Вучићу “уручио отказ”.
У подкасту који води некадашњи посланик Нове странке Владимир Павићевић, Предраг Поповић је устврдио да никада није био члан ни једне странке, да чак никада није ни гласао, а да се у бирачком одбору нашао тако што је предложио Драгану Ђиласу, да буде члан испред коалиције ЕС.
Очекивао сам да ће Вучић да дође и да се по обичају рукује са свима, а да ја одбијем и да кажем руке су ти крваве, али он то није учинио, испричао је још Поповић у том подкасту.
Додао је и да би све прошло незапажено да Драган Вучићевић, власник ТВ Информер, није правио “лудости”, пуштајући стално снимак како Вучић узима листић, а Поповић му се смеје иза леђа.
Поповић је најпротивреченија личност београдског новинарства, увек на клацкалици између мејнстрима и андерграунда.
У новинарство престонице улази раних 90-тих, након што је избегао из Хрватске (покојни Славко Ћурувија га је понекад у шали звао “Виолентни Славонац”), и то прво хонорарно радећи за више редакција, што му је “најмање лош део каријере”, да би постао уредник у таболоидном недељнику Свет Роберта Чобана.
Потом постаје помоћник главног уредника Ћурувијиног Дневног телеграфа. Пет месеци после убиства Ћурувије, емигрирао је у Бањалуку, у Независне новине, где је објавио прво издање књиге о Ћурувији.
Почетком 2001. вратио се у Београд и направио магазин Ексклузив, а у децембру те године, у истој издавачкој кући, покренуо је дневни лист Национал. Тврди да је шест дана после убиства Зорана Ђинђића, Национал “неуставно и незаконито забрањен” “због раскринкавања политичких веза” Земунског клана.
За себе пише и да је после кратких уредничких авантура у дневницима Центар и Опозиција, направио “највећу животну грешку – прихватио је позив Александра Вучића да уређује Правду”.
Правда је био дневни лист врло близак Вучићу и СНС, а Поповић је у њему објављивао и колумне Мирјане Марковић, удовице Слободана Милошевића, које је она писала из политичког азила у Русији.
Правда је угашена одмах после доласка СНС на власт 2012. Дошло је до разлаза између Поповића и Вучића, а већина прича у јавности о Вучићу, његовим блиским сарадницима попут Небојше Стефановића и слично, потичу од Предрага Поповића.
Поповић је објавио две књиге о Вучићу: „Вучићев речник“ и „Вучић, политичка фукара“, овај други наслов је у стилу погрдних наслова какве Војислав Шешељ, лидер радикала, даје својим публикацијама.
Поповић сада објављује у магазину Таблоид.
