Откако знам за себе, избори у наставцима и отимачине за фотеље, ратови, сеобе и чудне судбине. У мојим годинама, са обе ноге у гробу, поново пратим друштвене мреже, писане и електронске медије. Сад студенти победили,… Цео текст
Откако знам за себе, избори у наставцима и отимачине за фотеље, ратови, сеобе и чудне судбине. У мојим годинама, са обе ноге у гробу, поново пратим друштвене мреже, писане и електронске медије. Сад студенти победили, одричу се од упада у лажљиве медије с националном фреквенцијом. Веле, све је то наместила друга страна, против које се боре, јер има своје присталице међу сценаристима, режисерима и глумцима, који сматрају Вучка новим де Голом, елем напади потичу из њихове кухиње. Чудно је било и моје изрежирано рађање. Мој деда по мајци швалерисао се с мојом баком по оцу, да смире оговарања испаде: Ја имам кћерку, ти сина, хајде да их привенчамо, и милина! Моји родитељи су после свадбе живели у Београду, код глумице Жанке Стокић и њене пријатељице Вуке Шехеровић, но уследило је бомбардовање 1941., мог оца покупе у конц логор, а пред одлазак, с јесени четрдесет прве, направе мене, тако да сам се родио 1942., у зла времена, у бежанији, Јужна Србија, после рата натраг у дедовину, Мачву. Оца сам први пут видео кад се вратио из логора, с две штаке, зарастао у браду, па сам се уплашио и отуда никада нисмо имали близак однос. Добих и млађег брата, живели смо у неком склонопаду. Брат ми премину рано, од шарлаха, мати је причала од урока, имао је чудесне љубичасте очи, па га родбина и комшилук урекли. Потом још једног брата. Мати, верски фанатик попут њених крстила нас а религија забрањена. Од тада, родитељи нису могли да се запосле, брат и ја изопштени из пионирске и омладинске организације. Сећам се да сам до поласка у школу бежао од куће, у житна поља, воћњаке и винограде. Имам амнезију кад је у питању школа, сећам се само да сам у првом разреду толикао јаукао, да ме је учитељ узео у наручје одено мојима, моји уместо да питају зашто јаучем, кева ме тако излемала да су компинице викале: Престани, убићеш дете, па и с мајком нисам имао неки додир. Сећам се и осмог разреда, седео сам с Јолом Василићем, будућим ортопедом, Испред нас две девојчице, звале нас да се после часова на игралишту обучавамо у љубљењу. Из средње опет амнезија, толико сам мрзео школу. Био сам супер атлетичар и гимнастичар, профан је тражио да будем првак и у скоку с мотком. Одбио сам, плашећи се да не поломим кичму, добијем кеца из владања и физичког, испричам све школском лекару Ивановићу, он ме до краја школовања ослободи физичког. Сећам се и волонтерског Луткарског позоришта, карте се наплаћују, профа Дражић паре у џеп. Више нисам ишао, даде ми јединицу док се ве вратим у Луткарско, ја-јок. Једном предаје о Томасу Ману, греши у ликовима, устанем и коригујем га, он поцрвени, даде ми петицу, више није спомињао луткарско. Сећам се дошао у наш склонопад, добио сам прву награду за матурски рад. Мој ћалац прчка неку столарију, профа каже и њему да спрчка. Мој ћалац тражи капару, профа се наљути, одемо на матурско и тамо рече нисам добио прву награду, него Радмила Џигурски. Из факса: знао сам буквално све књиге напамет, осим једне, Лелек горе, Михаила Лалића. Добих то. Рекох профану могу ли само о наслову. Могу, и распалих о лелекању, паде десетка. Сећам се да сам куповао књиге. Влада Јовичић ми каже да не купујем, имам читаоницу, а ја се наљутио на њега. Био је у праву, имам на хиљаде књига, могао сам гарсоњеру да купим, не да станујем у склонопадима, и где се чекало да неко умре како бих добио кревет. Кад сам дипломирао, Комитет је одређивао где. Добих село изнад Радовића у Црној Гори. Одем, неки ђед ми вели: Ђе дође овђе, из Радовића сви одоше у Шабац. И побегнем. Влада Јовичић, коме су четници на Владине очи, заклали оца, нађе ми посао овде, потреба за просветарима, предавао сам четири предмета. Директор школе доноси моју плату, мати подели: ово за маму, ово за тату, ово за бату, ово за тебе, да не трошим на плоче и књиге. Већина директора-курсисти. На Радничким универзитетима Вечерње школе, за две године ОШ, за две средњу, за две факс, добију фотеље и 'буџине' станове. Сећам се одлазака у биоскопе, на корзо, на игранке, цура. Честиту одведем дома да се женим, кевана каже: Курву из куће! Кад доведем курву: Ова је за тебе! Петобанкуше донесу цвеће, љубе је и тепају како лепо изгледа. Слуђен борбом за правду, предводио сам шетње младих против Француза да се ману Алжира, против Амера - Вијетнама. Нема деце функционера, ми без пасоше а они с родитељима дипломатским. Ми радимо волонтерски, сад сазнајем то су били плаћени пројекти, буџе паре у џеп, кад овде загусти беже у 'иноземство'. И те земље које их прихватају: Лидери им лопов до лопова, заваде се, објаве рат, не иду они и њихова деца, него наша, па се измире а наша деца у гробу или физички и психички богаљи, па се и тамо млади опепелили и дигли, по узору на наше и предлажу их за Нобелову награду. [цаптион ид="аттацхмент_64742" алигн="алигнцентер" wидтх="300"] Школа за новинаре, 1987.[/цаптион] [цаптион ид="аттацхмент_61808" алигн="алигнцентер" wидтх="300"] С панкерима, 1993.[/цаптион] [цаптион ид="аттацхмент_64743" алигн="алигнцентер" wидтх="207"] Са Шербеџијом[/цаптион] [цаптион ид="аттацхмент_64744" алигн="алигнцентер" wидтх="224"] Са Милићем[/цаптион] [цаптион ид="аттацхмент_61240" алигн="алигнцентер" wидтх="300"] Са Андрићем[/цаптион] [цаптион ид="аттацхмент_64745" алигн="алигнцентер" wидтх="300"] Уредник, између Берлинца и Амиџе[/цаптион] [цаптион ид="аттацхмент_64746" алигн="алигнцентер" wидтх="284"] Били смо сви милијардери[/цаптион] Ми смо добили пасоше тек 1969., па у Трст по фармерке, патике и пластичне јакне. Сећам се Титових путовања, са крова хотела Зелени венац општинари и комитетлије спусте бело платно, ми поседамо по тротоарима и гледамо колор путешествија или дочек Софије Лорен и Лиз Тејлор на Бријуне, радујемо се као да смо ми Тито. Кад се федерација распала, комитетлије и општинари, листом атеисти и антинационалисти, спаљивали су документацију, себе проглашавали верницима и националистима, а наше нису него су дописивали све и свашта против нас. И сад се, кад су студенти победили, спаљује. Значи – дебеле мућке, да није, рекли би: Изволите, све је ту, ми смо честити људи, чисте савести и чиста образа! Читам и сада, као после пада Милошевића, политичка и бизнис елита, пребацује себе и своју дечицу и из себи оданих банака паре у исто то 'издајничко иноземство', да опет направе највећу инфлацију и девалвацију на свету, и редове сиротиње пред Новом Мамом Дафином. Али пукло пучанство воли да буде туцано у мозак за тридесет евра и пакетић чипса и флашицу флаширане воде. И шта би с оноликим парама које Динкић, Ђелић и Веља нађоше на Кипру? Маца појела? Почео сам рано да пишем. Склонопад мали, у дворишту и други склонопади, много деце, пишем у нужнику, с поклопцем, и жмиркавом сијалицом. Једном, моји другари Мића Поп, Бобан Пејић, Батага, Граде Магарац, Раша Жунић, Јанко Манекен и мој брат развале врата, узеше свеску, читају и зезају ме. Почех да се дружим, сви старији. Влада Јовичић, Милић од Мачве, Мика Антић, Крстивоје Илић, Брана Перић, Живорад Живковић, па рокери, па глумац Маринко Шербез. Комшилук и моји бесни, за такво друштво говорило се лудак до лудака. Кад се прочуло да пишем за Јосипу Лисац и Дарка Домијана, сад мазни, ја их отерах у мајчину. Ни дандањи нисмо добро. Сећам се да су ме органи позивали на информативне разговоре - добијам писма и плоче из иностранства, па носио сам крст на сахрани Милићевих родитеља, и сликара и глумца Мартиновића из Богатића, и при укопу казивао своје завичајне песме. Одох у Лондон и улетех у панк. Основах Панк Присну YУ Породицу, гола сиротиња, не попут данашњих панкера пишу и певају о тешком животу а имају бесне нонораре за наступе, станове, базене и кола. Основах у школи најмлађи рнр бенд Мудра Сова. Бенд пропаде а помама била за њима. Тек пре неколико месеци сазнах: композитор Миња, мој нај другар, снимили смо албум, нисам био присутан, родитељи ми били болесни, а он дао податке за омот и налепницу винила да је он аутор свега. На плочи су, као гости свирали и певали отац и син Циковец из Вуковара, па они онда отишли у Љубљану, видели нигде нас, и повукли лп. А Миња ми рекао лп забрањен, Тиле на самрти, нема рокенрола. Исто се потписао на синглу групе Тетрапак, нигде мене а моје песме, па издавачи повукоше сингл. И сад да не поверујем, али Циковци ми недавно испричали. Пре тога, једном, зове ме Пеца Поповић и Брега, да однесем три песме Бреги за Бијело дугме. Испричам Мињи, он рече Брега лопов, мунуће ти песме, одосмо на састанак, рекох нисам ништа написао. Сећам се 1968, протесте за Слободне Универзитете, зезнуше предводници, постадоше секретари партијцима по министарствима. Сећам да су скоро сви рокери били деца функционера, мајора, инспектора и полицајаца а мало нас радничка. Живели су у вилама после рата одузетим од богаташа, а ми у склонопадима, њихови родитељи нису ни били у рату а писали о НОБ-у, фол у првим линијама на фронту, сведока нема, јер су најбољи борци иузгинули првих година рата, као овде Вера Благојевић, Селе Јовановић, Милева Косовац, Добросав Радосављевић - Народ, четири брата Срнића, сад избрисани, а СУБНОР ћути. У школи, многе колеге ме нису вариле. Предајем на нов начин, градиво неприлагођено, предајемо оно што смо учили на факсу, па као да ученици студирају 17 факса, колико је предмета, па лектира, 12 књига да прочитају, то не би ни робот. Прозовем ученика, кажем сутра те питам, дајем питања, научи. Сутрадан, - није научио, шта сад? Па јединица, профо. И смеје се. Кад да поправи?, следећи пут иста та питања и три нова. И гле, сви постадоше одликаши код мене. Колеге ме пријаве, делим оцене, комисија из Београда, тест, честитке, деца супер. Моји ученици ме и данас посећују, а водио сам и филмску, литерарну и новинарску секцију. Онда ме колеге оптужише не дам детету из Хрватске употребу слова Ј. Просветни инспектор Станко Петровић рече да сам у праву, не пише се Ј у биЈоскоп, камиЈон, бијо, видијо, детету отац капетан из Маова, мало живели у Ријеци, па умислили да су Хрвати. Општина ме пребаци у Глас Подриња, да ме се отарасе, уредник емисија за младе и Ноћног програма. Неке колеге ме и ту оптуже. Допуштам Огњену Амиџићу да се лудира, поставили смо мердевине и ја силазим, доносим плоче а Амиџа вели: Дошао ми уредник дрвеним боингом. Данијела Пантић води Квиз у мојим емисијама, неким и то лоше. Одоше у Београд, Амиџа се прослави својим шоу програмом, Данијела Слагалицом. Изванредна спикерка Вера Лазаревић снима рекламе о Полимит кадама. Директор Полимита није задовољан, Рекох ја ћу написати. Поред Вере девојчица, и напишем Вера је моли да се купа, мала неће, немају полимит каде. Директор одушевљен, неке колеге закажу Раднички савет, оптуже Веру и мене за непотизам, а нисам ни знао да је ћеркица њена, Вера се наљути, оде у Чикаго и тамо се прослави као радио водитељка. Написах и чувену рекламу Кожа код моржа, власник кожаре ме брани, неке колеге да се зевзечим и забранише рекламу. Ја пак изгубих слух од слушалица, с Донком сам читао Жеље и поздраве по 10 сати, а са слушалицама само сме два сата, те одох у пензију. Има још тога лошег, о мојим забрањиваним фанзинима и књигама, писао сам о томе у „Подринским“, а у прошлом броју о мојим лошим искуствима са Опшином, прелетачима, НП Отпор, Културним центром. Сећам се да сам некима био жирант, па сам отплаћивао дуг. Исто је радио и мој сад успокојени брат, неким партијским друговима из пропалих СПО и Нова Србија, омамљен дугогодишњом тешком болешћу коју је крио од нас, и јаким лековима, потурали му да потпише, задуживао и плаћао, па смо спали на просјачки штап. Прича се лажем, прдим на парама од хитова. Прде певачи, паре у џеп, не пријављују СОКОЈу, добију и националне пензије, па сам у већ старту, 1975., престао сарадњу са естрадом. Од школе добијем стан, колега Срба Ковачевић уложи жалбу Уставном суду Србије, тамо му радио рођак. И доби он стан У име народа и без право жалбе. Има две куће на Живинарнику и у Миокусу, али бод више, иде у пензију, ја сам млад, да причекам, и шипак. Од Црвеног крста стан у Шуваковићевој доби мој брат због оболелог детета, али мора преко школе. На Наставничком већу стан доби колега с кућом. Брат и ја нисмо били чланови Комунистичке партије. У три наврата сам под шифром добијао награде за фељтоне у Вечерњим новостима о Црњанском, Бори Станковићу и Исидори Секулић. Делегација шабачких општинара оде у БГ, да се фељтони забране, Црњански монархиста, Исидора верски фанатик, Бора локалпатриота, уредник Слободан Глумац их отера. И за крај моје песме инспирисане мојим лошим искуствима, читаоцима „Подринских“ и Студентској листи за наук. Нас неколико ринтали смо и у некадашњој Селовој школи, и у Гласу Подриња, кад смо отишли у пензију никад нас се нису сетили. И како рече мој друг, афористичар Борис Завадовски: „Није превише људи, превише је нељуди!“ А ја: „Боже, Боже, где ли ће наше коже?“ П.С: Неко ће питати како од таквог стуцаног живота нисам полудео или се убио. Помогле су ми откачене књиге: Рабле-Гаргантуа и Пантагруел, Сервантес - Дон Кихот, Хашек - Догодовштине доброг војника Швејка, Бокачо – Декамерон, Аполинер - Јади младог Дон Жуана, Ханс Јакуб - Пустоловине Симплицизмуса.. Отуда и моје писање 'откачено'. ГРЕШКА Бежао сам, признајем, у свет од хартије, мастила и туђих судбина, као да ће ме туђа реченица спасити од моје тишине. У књигама сам тражио заклон, ликове храбре, снажне, непоколебљиве, јер сам се плашио да будем и најмања верзија себе. Страх од стварног живота шаптао ми је да је лакше живети туђе битке него започети своје. И тако сам се скривао, док су дани пролазили тихо, као странице које се окрећу без мог додира. Грешка — не у књигама, већ у мени, што сам веровао да се живот може одложити као поглавље које још нисам спреман да прочитам. А онда сам схватио: ни једна прича неће проћи уместо мене, ни један јунак неће стати пред моје страхове. Морам ја са свим својим слабостима, са свим својим неизговореним мислима, са свим оним што ме боли и оним што ме тек чека. И зато данас, док затварам корице последње књиге, не бежим — идем. Јер живот није роман, али је једини који могу и морам да напишем. Иван Глишић ПИШЕМ О ЛОШЕМ Пишем о лошем, не да га славим, већ да га видим јасно, као мрљу на стаклу коју тек кад признаш можеш да обришеш. Пишем о страху да бих га смирио, о грешкама да бих их разумео, о падовима да бих знао где да станем кад следећи пут кренем истим путем. Пишем о лошем јер се у сенкама најбоље види светло. Ако га не именујемо, оно остаје да расте. Ако га напишемо, можда престане да боли. Пишем о лошем, јер добро се роди тек кад признаш шта те мучи, шта те ломи, шта те води у кругове које не желиш. Пишем о лошем, да се не понови, да га ставим на папир као доказ да сам га видео, да сам га разумео, да сам га преживео. Пишем о лошем да бисмо постали бољи — јер речи су огледало, а огледало не лаже. У њему се види и оно што кријемо, и оно што желимо да будемо. Пишем о лошем, о данима кад сам ћутао, кад сам мислио да је лакше правити се да не видим шта ме боли. Пишем о лошем, о људима које сам повредио, о тренуцима кад сам могао боље, а нисам знао како. Пишем о лошем да бих научио, да бих се сетио, да бих сутра био човек који разуме пут који је прешао. Јер ако не пишем о лошем, оно остаје у мени, ако га напишем, можда постане нешто што ме гура напред. Пишем о лошем да бисмо постали бољи — јер свака рана постане лекција кад је претвориш у реч. Пишем о лошем да се не заборави, да се не понови, да се претвори у корак напред. Иван Глишић КАКАВ СМО МИ ТО НАРОД Народ смо, брате, чудан и тежак, свако ти приђе — мислиш пријатељ а оно тешки мућак и бедак. Под маском се крије и добро и зло, а ти верујеш: „Ево мога истинског пријатеља, шта би ми он лоше хтео и смео?“ Ал’ кад време прође, кад се речи охладе, видиш ко је истински стајао уз тебе, а ко једва чека да паднеш. Најгори су они што ти песму певају, а у срцу ти замку спремају. Народ смо такав — учимо кроз ране, ал’ свака нас научи да одсад бирамо будуће друштво и будуће дане Иван Глишић.