Otkako znam za sebe, izbori u nastavcima i otimačine za fotelje, ratovi, seobe i čudne sudbine. U mojim godinama, sa obe noge u grobu, ponovo pratim društvene mreže, pisane i elektronske medije. Sad studenti pobedili,… Ceo tekst
Otkako znam za sebe, izbori u nastavcima i otimačine za fotelje, ratovi, seobe i čudne sudbine. U mojim godinama, sa obe noge u grobu, ponovo pratim društvene mreže, pisane i elektronske medije. Sad studenti pobedili, odriču se od upada u lažljive medije s nacionalnom frekvencijom. Vele, sve je to namestila druga strana, protiv koje se bore, jer ima svoje pristalice među scenaristima, režiserima i glumcima, koji smatraju Vučka novim de Golom, elem napadi potiču iz njihove kuhinje. Čudno je bilo i moje izrežirano rađanje. Moj deda po majci švalerisao se s mojom bakom po ocu, da smire ogovaranja ispade: Ja imam kćerku, ti sina, hajde da ih privenčamo, i milina! Moji roditelji su posle svadbe živeli u Beogradu, kod glumice Žanke Stokić i njene prijateljice Vuke Šeherović, no usledilo je bombardovanje 1941., mog oca pokupe u konc logor, a pred odlazak, s jeseni četrdeset prve, naprave mene, tako da sam se rodio 1942., u zla vremena, u bežaniji, Južna Srbija, posle rata natrag u dedovinu, Mačvu. Oca sam prvi put video kad se vratio iz logora, s dve štake, zarastao u bradu, pa sam se uplašio i otuda nikada nismo imali blizak odnos. Dobih i mlađeg brata, živeli smo u nekom sklonopadu. Brat mi preminu rano, od šarlaha, mati je pričala od uroka, imao je čudesne ljubičaste oči, pa ga rodbina i komšiluk urekli. Potom još jednog brata. Mati, verski fanatik poput njenih krstila nas a religija zabranjena. Od tada, roditelji nisu mogli da se zaposle, brat i ja izopšteni iz pionirske i omladinske organizacije. Sećam se da sam do polaska u školu bežao od kuće, u žitna polja, voćnjake i vinograde. Imam amneziju kad je u pitanju škola, sećam se samo da sam u prvom razredu tolikao jaukao, da me je učitelj uzeo u naručje odeno mojima, moji umesto da pitaju zašto jaučem, keva me tako izlemala da su kompinice vikale: Prestani, ubićeš dete, pa i s majkom nisam imao neki dodir. Sećam se i osmog razreda, sedeo sam s Jolom Vasilićem, budućim ortopedom, Ispred nas dve devojčice, zvale nas da se posle časova na igralištu obučavamo u ljubljenju. Iz srednje opet amnezija, toliko sam mrzeo školu. Bio sam super atletičar i gimnastičar, profan je tražio da budem prvak i u skoku s motkom. Odbio sam, plašeći se da ne polomim kičmu, dobijem keca iz vladanja i fizičkog, ispričam sve školskom lekaru Ivanoviću, on me do kraja školovanja oslobodi fizičkog. Sećam se i volonterskog Lutkarskog pozorišta, karte se naplaćuju, profa Dražić pare u džep. Više nisam išao, dade mi jedinicu dok se ve vratim u Lutkarsko, ja-jok. Jednom predaje o Tomasu Manu, greši u likovima, ustanem i korigujem ga, on pocrveni, dade mi peticu, više nije spominjao lutkarsko. Sećam se došao u naš sklonopad, dobio sam prvu nagradu za maturski rad. Moj ćalac prčka neku stolariju, profa kaže i njemu da sprčka. Moj ćalac traži kaparu, profa se naljuti, odemo na matursko i tamo reče nisam dobio prvu nagradu, nego Radmila Džigurski. Iz faksa: znao sam bukvalno sve knjige napamet, osim jedne, Lelek gore, Mihaila Lalića. Dobih to. Rekoh profanu mogu li samo o naslovu. Mogu, i raspalih o lelekanju, pade desetka. Sećam se da sam kupovao knjige. Vlada Jovičić mi kaže da ne kupujem, imam čitaonicu, a ja se naljutio na njega. Bio je u pravu, imam na hiljade knjiga, mogao sam garsonjeru da kupim, ne da stanujem u sklonopadima, i gde se čekalo da neko umre kako bih dobio krevet. Kad sam diplomirao, Komitet je određivao gde. Dobih selo iznad Radovića u Crnoj Gori. Odem, neki đed mi veli: Đe dođe ovđe, iz Radovića svi odoše u Šabac. I pobegnem. Vlada Jovičić, kome su četnici na Vladine oči, zaklali oca, nađe mi posao ovde, potreba za prosvetarima, predavao sam četiri predmeta. Direktor škole donosi moju platu, mati podeli: ovo za mamu, ovo za tatu, ovo za batu, ovo za tebe, da ne trošim na ploče i knjige. Većina direktora-kursisti. Na Radničkim univerzitetima Večernje škole, za dve godine OŠ, za dve srednju, za dve faks, dobiju fotelje i 'budžine' stanove. Sećam se odlazaka u bioskope, na korzo, na igranke, cura. Čestitu odvedem doma da se ženim, kevana kaže: Kurvu iz kuće! Kad dovedem kurvu: Ova je za tebe! Petobankuše donesu cveće, ljube je i tepaju kako lepo izgleda. Sluđen borbom za pravdu, predvodio sam šetnje mladih protiv Francuza da se manu Alžira, protiv Amera - Vijetnama. Nema dece funkcionera, mi bez pasoše a oni s roditeljima diplomatskim. Mi radimo volonterski, sad saznajem to su bili plaćeni projekti, budže pare u džep, kad ovde zagusti beže u 'inozemstvo'. I te zemlje koje ih prihvataju: Lideri im lopov do lopova, zavade se, objave rat, ne idu oni i njihova deca, nego naša, pa se izmire a naša deca u grobu ili fizički i psihički bogalji, pa se i tamo mladi opepelili i digli, po uzoru na naše i predlažu ih za Nobelovu nagradu. [caption id="attachment_64742" align="aligncenter" width="300"] Škola za novinare, 1987.[/caption] [caption id="attachment_61808" align="aligncenter" width="300"] S pankerima, 1993.[/caption] [caption id="attachment_64743" align="aligncenter" width="207"] Sa Šerbedžijom[/caption] [caption id="attachment_64744" align="aligncenter" width="224"] Sa Milićem[/caption] [caption id="attachment_61240" align="aligncenter" width="300"] Sa Andrićem[/caption] [caption id="attachment_64745" align="aligncenter" width="300"] Urednik, između Berlinca i Amidže[/caption] [caption id="attachment_64746" align="aligncenter" width="284"] Bili smo svi milijarderi[/caption] Mi smo dobili pasoše tek 1969., pa u Trst po farmerke, patike i plastične jakne. Sećam se Titovih putovanja, sa krova hotela Zeleni venac opštinari i komitetlije spuste belo platno, mi posedamo po trotoarima i gledamo kolor putešestvija ili doček Sofije Loren i Liz Tejlor na Brijune, radujemo se kao da smo mi Tito. Kad se federacija raspala, komitetlije i opštinari, listom ateisti i antinacionalisti, spaljivali su dokumentaciju, sebe proglašavali vernicima i nacionalistima, a naše nisu nego su dopisivali sve i svašta protiv nas. I sad se, kad su studenti pobedili, spaljuje. Znači – debele mućke, da nije, rekli bi: Izvolite, sve je tu, mi smo čestiti ljudi, čiste savesti i čista obraza! Čitam i sada, kao posle pada Miloševića, politička i biznis elita, prebacuje sebe i svoju dečicu i iz sebi odanih banaka pare u isto to 'izdajničko inozemstvo', da opet naprave najveću inflaciju i devalvaciju na svetu, i redove sirotinje pred Novom Mamom Dafinom. Ali puklo pučanstvo voli da bude tucano u mozak za trideset evra i paketić čipsa i flašicu flaširane vode. I šta bi s onolikim parama koje Dinkić, Đelić i Velja nađoše na Kipru? Maca pojela? Počeo sam rano da pišem. Sklonopad mali, u dvorištu i drugi sklonopadi, mnogo dece, pišem u nužniku, s poklopcem, i žmirkavom sijalicom. Jednom, moji drugari Mića Pop, Boban Pejić, Bataga, Grade Magarac, Raša Žunić, Janko Maneken i moj brat razvale vrata, uzeše svesku, čitaju i zezaju me. Počeh da se družim, svi stariji. Vlada Jovičić, Milić od Mačve, Mika Antić, Krstivoje Ilić, Brana Perić, Živorad Živković, pa rokeri, pa glumac Marinko Šerbez. Komšiluk i moji besni, za takvo društvo govorilo se ludak do ludaka. Kad se pročulo da pišem za Josipu Lisac i Darka Domijana, sad mazni, ja ih oterah u majčinu. Ni dandanji nismo dobro. Sećam se da su me organi pozivali na informativne razgovore - dobijam pisma i ploče iz inostranstva, pa nosio sam krst na sahrani Milićevih roditelja, i slikara i glumca Martinovića iz Bogatića, i pri ukopu kazivao svoje zavičajne pesme. Odoh u London i uleteh u pank. Osnovah Pank Prisnu YU Porodicu, gola sirotinja, ne poput današnjih pankera pišu i pevaju o teškom životu a imaju besne nonorare za nastupe, stanove, bazene i kola. Osnovah u školi najmlađi rnr bend Mudra Sova. Bend propade a pomama bila za njima. Tek pre nekoliko meseci saznah: kompozitor Minja, moj naj drugar, snimili smo album, nisam bio prisutan, roditelji mi bili bolesni, a on dao podatke za omot i nalepnicu vinila da je on autor svega. Na ploči su, kao gosti svirali i pevali otac i sin Cikovec iz Vukovara, pa oni onda otišli u Ljubljanu, videli nigde nas, i povukli lp. A Minja mi rekao lp zabranjen, Tile na samrti, nema rokenrola. Isto se potpisao na singlu grupe Tetrapak, nigde mene a moje pesme, pa izdavači povukoše singl. I sad da ne poverujem, ali Cikovci mi nedavno ispričali. Pre toga, jednom, zove me Peca Popović i Brega, da odnesem tri pesme Bregi za Bijelo dugme. Ispričam Minji, on reče Brega lopov, munuće ti pesme, odosmo na sastanak, rekoh nisam ništa napisao. Sećam se 1968, proteste za Slobodne Univerzitete, zeznuše predvodnici, postadoše sekretari partijcima po ministarstvima. Sećam da su skoro svi rokeri bili deca funkcionera, majora, inspektora i policajaca a malo nas radnička. Živeli su u vilama posle rata oduzetim od bogataša, a mi u sklonopadima, njihovi roditelji nisu ni bili u ratu a pisali o NOB-u, fol u prvim linijama na frontu, svedoka nema, jer su najbolji borci iuzginuli prvih godina rata, kao ovde Vera Blagojević, Sele Jovanović, Mileva Kosovac, Dobrosav Radosavljević - Narod, četiri brata Srnića, sad izbrisani, a SUBNOR ćuti. U školi, mnoge kolege me nisu varile. Predajem na nov način, gradivo neprilagođeno, predajemo ono što smo učili na faksu, pa kao da učenici studiraju 17 faksa, koliko je predmeta, pa lektira, 12 knjiga da pročitaju, to ne bi ni robot. Prozovem učenika, kažem sutra te pitam, dajem pitanja, nauči. Sutradan, - nije naučio, šta sad? Pa jedinica, profo. I smeje se. Kad da popravi?, sledeći put ista ta pitanja i tri nova. I gle, svi postadoše odlikaši kod mene. Kolege me prijave, delim ocene, komisija iz Beograda, test, čestitke, deca super. Moji učenici me i danas posećuju, a vodio sam i filmsku, literarnu i novinarsku sekciju. Onda me kolege optužiše ne dam detetu iz Hrvatske upotrebu slova J. Prosvetni inspektor Stanko Petrović reče da sam u pravu, ne piše se J u biJoskop, kamiJon, bijo, vidijo, detetu otac kapetan iz Maova, malo živeli u Rijeci, pa umislili da su Hrvati. Opština me prebaci u Glas Podrinja, da me se otarase, urednik emisija za mlade i Noćnog programa. Neke kolege me i tu optuže. Dopuštam Ognjenu Amidžiću da se ludira, postavili smo merdevine i ja silazim, donosim ploče a Amidža veli: Došao mi urednik drvenim boingom. Danijela Pantić vodi Kviz u mojim emisijama, nekim i to loše. Odoše u Beograd, Amidža se proslavi svojim šou programom, Danijela Slagalicom. Izvanredna spikerka Vera Lazarević snima reklame o Polimit kadama. Direktor Polimita nije zadovoljan, Rekoh ja ću napisati. Pored Vere devojčica, i napišem Vera je moli da se kupa, mala neće, nemaju polimit kade. Direktor oduševljen, neke kolege zakažu Radnički savet, optuže Veru i mene za nepotizam, a nisam ni znao da je ćerkica njena, Vera se naljuti, ode u Čikago i tamo se proslavi kao radio voditeljka. Napisah i čuvenu reklamu Koža kod morža, vlasnik kožare me brani, neke kolege da se zevzečim i zabraniše reklamu. Ja pak izgubih sluh od slušalica, s Donkom sam čitao Želje i pozdrave po 10 sati, a sa slušalicama samo sme dva sata, te odoh u penziju. Ima još toga lošeg, o mojim zabranjivanim fanzinima i knjigama, pisao sam o tome u „Podrinskim“, a u prošlom broju o mojim lošim iskustvima sa Opšinom, preletačima, NP Otpor, Kulturnim centrom. Sećam se da sam nekima bio žirant, pa sam otplaćivao dug. Isto je radio i moj sad uspokojeni brat, nekim partijskim drugovima iz propalih SPO i Nova Srbija, omamljen dugogodišnjom teškom bolešću koju je krio od nas, i jakim lekovima, poturali mu da potpiše, zaduživao i plaćao, pa smo spali na prosjački štap. Priča se lažem, prdim na parama od hitova. Prde pevači, pare u džep, ne prijavljuju SOKOJu, dobiju i nacionalne penzije, pa sam u već startu, 1975., prestao saradnju sa estradom. Od škole dobijem stan, kolega Srba Kovačević uloži žalbu Ustavnom sudu Srbije, tamo mu radio rođak. I dobi on stan U ime naroda i bez pravo žalbe. Ima dve kuće na Živinarniku i u Miokusu, ali bod više, ide u penziju, ja sam mlad, da pričekam, i šipak. Od Crvenog krsta stan u Šuvakovićevoj dobi moj brat zbog obolelog deteta, ali mora preko škole. Na Nastavničkom veću stan dobi kolega s kućom. Brat i ja nismo bili članovi Komunističke partije. U tri navrata sam pod šifrom dobijao nagrade za feljtone u Večernjim novostima o Crnjanskom, Bori Stankoviću i Isidori Sekulić. Delegacija šabačkih opštinara ode u BG, da se feljtoni zabrane, Crnjanski monarhista, Isidora verski fanatik, Bora lokalpatriota, urednik Slobodan Glumac ih otera. I za kraj moje pesme inspirisane mojim lošim iskustvima, čitaocima „Podrinskih“ i Studentskoj listi za nauk. Nas nekoliko rintali smo i u nekadašnjoj Selovoj školi, i u Glasu Podrinja, kad smo otišli u penziju nikad nas se nisu setili. I kako reče moj drug, aforističar Boris Zavadovski: „Nije previše ljudi, previše je neljudi!“ A ja: „Bože, Bože, gde li će naše kože?“ P.S: Neko će pitati kako od takvog stucanog života nisam poludeo ili se ubio. Pomogle su mi otkačene knjige: Rable-Gargantua i Pantagruel, Servantes - Don Kihot, Hašek - Dogodovštine dobrog vojnika Švejka, Bokačo – Dekameron, Apoliner - Jadi mladog Don Žuana, Hans Jakub - Pustolovine Simplicizmusa.. Otuda i moje pisanje 'otkačeno'. GREŠKA Bežao sam, priznajem, u svet od hartije, mastila i tuđih sudbina, kao da će me tuđa rečenica spasiti od moje tišine. U knjigama sam tražio zaklon, likove hrabre, snažne, nepokolebljive, jer sam se plašio da budem i najmanja verzija sebe. Strah od stvarnog života šaptao mi je da je lakše živeti tuđe bitke nego započeti svoje. I tako sam se skrivao, dok su dani prolazili tiho, kao stranice koje se okreću bez mog dodira. Greška — ne u knjigama, već u meni, što sam verovao da se život može odložiti kao poglavlje koje još nisam spreman da pročitam. A onda sam shvatio: ni jedna priča neće proći umesto mene, ni jedan junak neće stati pred moje strahove. Moram ja sa svim svojim slabostima, sa svim svojim neizgovorenim mislima, sa svim onim što me boli i onim što me tek čeka. I zato danas, dok zatvaram korice poslednje knjige, ne bežim — idem. Jer život nije roman, ali je jedini koji mogu i moram da napišem. Ivan Glišić PIŠEM O LOŠEM Pišem o lošem, ne da ga slavim, već da ga vidim jasno, kao mrlju na staklu koju tek kad priznaš možeš da obrišeš. Pišem o strahu da bih ga smirio, o greškama da bih ih razumeo, o padovima da bih znao gde da stanem kad sledeći put krenem istim putem. Pišem o lošem jer se u senkama najbolje vidi svetlo. Ako ga ne imenujemo, ono ostaje da raste. Ako ga napišemo, možda prestane da boli. Pišem o lošem, jer dobro se rodi tek kad priznaš šta te muči, šta te lomi, šta te vodi u krugove koje ne želiš. Pišem o lošem, da se ne ponovi, da ga stavim na papir kao dokaz da sam ga video, da sam ga razumeo, da sam ga preživeo. Pišem o lošem da bismo postali bolji — jer reči su ogledalo, a ogledalo ne laže. U njemu se vidi i ono što krijemo, i ono što želimo da budemo. Pišem o lošem, o danima kad sam ćutao, kad sam mislio da je lakše praviti se da ne vidim šta me boli. Pišem o lošem, o ljudima koje sam povredio, o trenucima kad sam mogao bolje, a nisam znao kako. Pišem o lošem da bih naučio, da bih se setio, da bih sutra bio čovek koji razume put koji je prešao. Jer ako ne pišem o lošem, ono ostaje u meni, ako ga napišem, možda postane nešto što me gura napred. Pišem o lošem da bismo postali bolji — jer svaka rana postane lekcija kad je pretvoriš u reč. Pišem o lošem da se ne zaboravi, da se ne ponovi, da se pretvori u korak napred. Ivan Glišić KAKAV SMO MI TO NAROD Narod smo, brate, čudan i težak, svako ti priđe — misliš prijatelj a ono teški mućak i bedak. Pod maskom se krije i dobro i zlo, a ti veruješ: „Evo moga istinskog prijatelja, šta bi mi on loše hteo i smeo?“ Al’ kad vreme prođe, kad se reči ohlade, vidiš ko je istinski stajao uz tebe, a ko jedva čeka da padneš. Najgori su oni što ti pesmu pevaju, a u srcu ti zamku spremaju. Narod smo takav — učimo kroz rane, al’ svaka nas nauči da odsad biramo buduće društvo i buduće dane Ivan Glišić.