Беше то око 1990. године, када сам на малом, коцкастом телевизору са осам дугмади – до канала су водила три, а четврто је било за Комодор 64 – из ноћи у ноћ гледао серију „Звездане стазе: Следећа генерација“.… Цео текст
Беше то око 1990. године, када сам на малом, коцкастом телевизору са осам дугмади – до канала су водила три, а четврто је било за Комодор 64 – из ноћи у ноћ гледао серију „Звездане стазе: Следећа генерација“.
Претпостављам да сам пратио скоро било шта играно што је пуштано у тадашњим ноћним програмима „Ноћ са вама“ (ТВБ) „Програм плус“ (ТВЗ) и „Ноћ и дан“ (ТВС), али сећам се да ми је тај продукционо „јефтињикави“ СФ врло пријао, и нисам био међу реткима.
Капетан Кирк нам је био углавном непознат па смо његовог наследника Пикара прихватали на иманентан начин – као у датом контексту прикладног интелектуалца у униформи који саслуша, проучи и дела када за то дође прави тренутак.
Сада када размислим, био је толико рационалан да се не бих изненадио да је поручник Дејта (тј. Подаци) дописан након избора Патрика Стјуарта за тумача Пикара како би публика константно у видокругу имала неупитног андроида.
Стјуарт (1940-2026), који је напуштао живот у време када је цела једна нација почела да појми како је то када си жив, Пикара је играо британски јасно.
Емоција је била распоређена на местима и у мери коју је одређивао сценарио – дакле, свако је радио свој посао.
На концу, од мене није начинио „трекија“ али ми је био значајан у периоду живота када се почиње са изградњом властитих ставова.
Важна ствар тај јавни сервис.
У светлу свега што управо живимо, размишљам о тексту који је Патрик Стјуарт као капетан Пикар изговарао уз најавну шпицу: „Свемир, коначна граница. Ово су путовања звезданог брода ‘Ентерпрајз’. Његова трајна мисија: истраживати нове светове; трагати за новим облицима живота и цивилизацијама; неустрашиво ићи тамо где нико пре тога није био“.
„Ентерпрајз“ значи „подухват“, а у подухвату се и налазимо, и то онаквом какав нико овде до сада није имао прилику да предузме.
Када на српским изборима добијете подршку 2.354.417 особа, уз то противника оставивши за 623.000 гласова иза себе – при томе, противник није политичка странка већ интересна организација која неће бити способна да егзистира као опозициони фактор, и све осим распадања и нестајања би била космичка нелогичност – одговорност коју имате је готово незамислива.
Али се десила, и два милиона триста педесет четири хиљаде четиристо седамнаест мислећих људи сада тражи друштвену изградњу, из темеља.
Ништа слично се овде неће поновити за мог живота, а рекао бих ни за живота деце данашњих студената.
Ипак, изгледа да то није јасно свима, и „инсајдери“ које имам у удружењу радника РТС-а „Наш протест“ указују ми да се у јавном сервису одвија покушај претрчавајућег опстајања.
На конкурс за в.д. директора се пријављују особе које тврде да од почетка „подржавају студенте“ а које нико није видео на улици у време блокаде РТС-а пре годину и по дана.
Са друге стране, има и оних који сматрају да су у претходних десетак година остали довољно неукаљани и да не би било превише дрско да се понуде новим имаоцима моћи.
Чланови Управног одбора се, пак, јављају са изјавама из којих би се могло закључити да и даље поседују право да одлучују о било чему.
Мученог Аздејковића на страну, грађанин Бранислав Кланшчек је добар пример за симптоматични модел животног стила.
Прво покрет Доста је било чији су га чланови оптуживали да је убачени СНС елемент, потом ауторски текстови у Данасу у којима су из „сви су исти“ угла из недеље у недељу критиковани опозициони чиниоци, а они су били једино што смо тада имали као инструмент борбе против режима (стварно, разноразни у том Данасу добијају простор за своје генијалне мисли), па кандидат за градског одборника на Бастаћевој листи.
После свега тога, преко чланства у Надзорном одбору за праћење изборног процеса (предложио га је посланички клуб ЛДП–ЛСВ-СДА Санџака), обрео се на позицији члана Управног одбора РТС-а, да би недавно постао и в.д. директора Службеног гласника.
Изненадило би ме да не напише некакав одговор на овај текст, и унапред га обавештавам да нећу са њим улазити у полемику јер бих се тако удаљио од поенте.
А она је следећа: било ко да буде одређен као в.д. директор РТС-а не сме бити ништа више од стечајног управника.
Даље, било ко ко ће сада бити постављен за уредника информативног или било ког другог програма мора прихватити да ће на том положају остати само док се не конституише нови састав скупштине, евентуално до краја председничких избора.
Тада почиње прави, трајни посао, један од најбитнијих сегмената друштвеног подухвата чији је циљ да сви заједно стигнемо, што би рекао Пикар, „тамо где нико пре није био“.
РТС, са нагласком на телевизијски одељак и београдски центар операција, ваља стварати изнова, укључујући промену назива да би се на најочигледнији начин извршио одмак од озлоглашене прошлости.
Не по кључу послушности већ способности, новостворени јавни сервис мора добити не само нове новинаре информативног програма већ и спортске коментаторе, водитеље емисија о филму и репортере „Београдске хронике“.
Јер, дубоко погрешно упутство за будућност би било да је у реду стварати привид нормалности у свом сектору одговорности док колеге из „информативе“ игноришу полицијско иживљавање над малолетницима на ваљевским улицама.
Овом друштву је потребан јавни сервис којим струји свежа, млада крв, таква да ће посланици Студентске листе за неколико месеци бринути какве ће одговоре дати на новинарска питања.
Нисмо ли баш за то гласали?
Нас 2.354.417?
Живели смо предуго у „Зони сумрака“, да бисмо се одједном обрели у димензији кваркова и парсека, димензији најситнијих детаља који не промичу пажњи и незамисливих раздаљина које се неким преконоћним чудом сада могу досегнути.
И по питању јавног сервиса и свега другог, Студентској листи испостављам лични захтев да иду до граница могућег и да се не плаше наоко немогућег.
Или што би рекао капетан Пикар: „Маке ит со!“
