Beše to oko 1990. godine, kada sam na malom, kockastom televizoru sa osam dugmadi – do kanala su vodila tri, a četvrto je bilo za Komodor 64 – iz noći u noć gledao seriju „Zvezdane staze: Sledeća generacija“.… Ceo tekst
Beše to oko 1990. godine, kada sam na malom, kockastom televizoru sa osam dugmadi – do kanala su vodila tri, a četvrto je bilo za Komodor 64 – iz noći u noć gledao seriju „Zvezdane staze: Sledeća generacija“.
Pretpostavljam da sam pratio skoro bilo šta igrano što je puštano u tadašnjim noćnim programima „Noć sa vama“ (TVB) „Program plus“ (TVZ) i „Noć i dan“ (TVS), ali sećam se da mi je taj produkciono „jeftinjikavi“ SF vrlo prijao, i nisam bio među retkima.
Kapetan Kirk nam je bio uglavnom nepoznat pa smo njegovog naslednika Pikara prihvatali na imanentan način – kao u datom kontekstu prikladnog intelektualca u uniformi koji sasluša, prouči i dela kada za to dođe pravi trenutak.
Sada kada razmislim, bio je toliko racionalan da se ne bih iznenadio da je poručnik Dejta (tj. Podaci) dopisan nakon izbora Patrika Stjuarta za tumača Pikara kako bi publika konstantno u vidokrugu imala neupitnog androida.
Stjuart (1940-2026), koji je napuštao život u vreme kada je cela jedna nacija počela da pojmi kako je to kada si živ, Pikara je igrao britanski jasno.
Emocija je bila raspoređena na mestima i u meri koju je određivao scenario – dakle, svako je radio svoj posao.
Na koncu, od mene nije načinio „trekija“ ali mi je bio značajan u periodu života kada se počinje sa izgradnjom vlastitih stavova.
Važna stvar taj javni servis.
U svetlu svega što upravo živimo, razmišljam o tekstu koji je Patrik Stjuart kao kapetan Pikar izgovarao uz najavnu špicu: „Svemir, konačna granica. Ovo su putovanja zvezdanog broda ‘Enterprajz’. Njegova trajna misija: istraživati nove svetove; tragati za novim oblicima života i civilizacijama; neustrašivo ići tamo gde niko pre toga nije bio“.
„Enterprajz“ znači „poduhvat“, a u poduhvatu se i nalazimo, i to onakvom kakav niko ovde do sada nije imao priliku da preduzme.
Kada na srpskim izborima dobijete podršku 2.354.417 osoba, uz to protivnika ostavivši za 623.000 glasova iza sebe – pri tome, protivnik nije politička stranka već interesna organizacija koja neće biti sposobna da egzistira kao opozicioni faktor, i sve osim raspadanja i nestajanja bi bila kosmička nelogičnost – odgovornost koju imate je gotovo nezamisliva.
Ali se desila, i dva miliona trista pedeset četiri hiljade četiristo sedamnaest mislećih ljudi sada traži društvenu izgradnju, iz temelja.
Ništa slično se ovde neće ponoviti za mog života, a rekao bih ni za života dece današnjih studenata.
Ipak, izgleda da to nije jasno svima, i „insajderi“ koje imam u udruženju radnika RTS-a „Naš protest“ ukazuju mi da se u javnom servisu odvija pokušaj pretrčavajućeg opstajanja.
Na konkurs za v.d. direktora se prijavljuju osobe koje tvrde da od početka „podržavaju studente“ a koje niko nije video na ulici u vreme blokade RTS-a pre godinu i po dana.
Sa druge strane, ima i onih koji smatraju da su u prethodnih desetak godina ostali dovoljno neukaljani i da ne bi bilo previše drsko da se ponude novim imaocima moći.
Članovi Upravnog odbora se, pak, javljaju sa izjavama iz kojih bi se moglo zaključiti da i dalje poseduju pravo da odlučuju o bilo čemu.
Mučenog Azdejkovića na stranu, građanin Branislav Klanšček je dobar primer za simptomatični model životnog stila.
Prvo pokret Dosta je bilo čiji su ga članovi optuživali da je ubačeni SNS element, potom autorski tekstovi u Danasu u kojima su iz „svi su isti“ ugla iz nedelje u nedelju kritikovani opozicioni činioci, a oni su bili jedino što smo tada imali kao instrument borbe protiv režima (stvarno, raznorazni u tom Danasu dobijaju prostor za svoje genijalne misli), pa kandidat za gradskog odbornika na Bastaćevoj listi.
Posle svega toga, preko članstva u Nadzornom odboru za praćenje izbornog procesa (predložio ga je poslanički klub LDP–LSV-SDA Sandžaka), obreo se na poziciji člana Upravnog odbora RTS-a, da bi nedavno postao i v.d. direktora Službenog glasnika.
Iznenadilo bi me da ne napiše nekakav odgovor na ovaj tekst, i unapred ga obaveštavam da neću sa njim ulaziti u polemiku jer bih se tako udaljio od poente.
A ona je sledeća: bilo ko da bude određen kao v.d. direktor RTS-a ne sme biti ništa više od stečajnog upravnika.
Dalje, bilo ko ko će sada biti postavljen za urednika informativnog ili bilo kog drugog programa mora prihvatiti da će na tom položaju ostati samo dok se ne konstituiše novi sastav skupštine, eventualno do kraja predsedničkih izbora.
Tada počinje pravi, trajni posao, jedan od najbitnijih segmenata društvenog poduhvata čiji je cilj da svi zajedno stignemo, što bi rekao Pikar, „tamo gde niko pre nije bio“.
RTS, sa naglaskom na televizijski odeljak i beogradski centar operacija, valja stvarati iznova, uključujući promenu naziva da bi se na najočigledniji način izvršio odmak od ozloglašene prošlosti.
Ne po ključu poslušnosti već sposobnosti, novostvoreni javni servis mora dobiti ne samo nove novinare informativnog programa već i sportske komentatore, voditelje emisija o filmu i reportere „Beogradske hronike“.
Jer, duboko pogrešno uputstvo za budućnost bi bilo da je u redu stvarati privid normalnosti u svom sektoru odgovornosti dok kolege iz „informative“ ignorišu policijsko iživljavanje nad maloletnicima na valjevskim ulicama.
Ovom društvu je potreban javni servis kojim struji sveža, mlada krv, takva da će poslanici Studentske liste za nekoliko meseci brinuti kakve će odgovore dati na novinarska pitanja.
Nismo li baš za to glasali?
Nas 2.354.417?
Živeli smo predugo u „Zoni sumraka“, da bismo se odjednom obreli u dimenziji kvarkova i parseka, dimenziji najsitnijih detalja koji ne promiču pažnji i nezamislivih razdaljina koje se nekim prekonoćnim čudom sada mogu dosegnuti.
I po pitanju javnog servisa i svega drugog, Studentskoj listi ispostavljam lični zahtev da idu do granica mogućeg i da se ne plaše naoko nemogućeg.
Ili što bi rekao kapetan Pikar: „Make it so!“
