КАКО СУ 2 РАДНИКА БЕЗ ДОСИЈЕА ИЗБРИСАЛА ТРАГОВЕ? Велика анализа током суђења века: Доказа нема, тело Данке Илић није нађено - Имам право да верујем да је жива
- У Вишем суду у Неготину почело је припремно рочиште против Дејана Драгијевића и Срђана Јанковића, оптужених за тешко убиство Данке Илић, а родитељи су их први пут видели у судници
- У јавности и међу стручњацима и даље траје скепса јер међу више од 500 анализираних биолошких трагова нема ДНК детета, нити је тело пронађено
- Одбрана и део стручне јавности тврде да се оптужница ослања на признања и реконструкцију, док тужилаштво случај сматра разјашњеним
У Вишем суду у Неготину данас је почело припремно рочиште у поступку против Дејана Драгијевића и Срђана Јанковића, оптужених за тешко убиство двогодишње Данке Илић у Бањском Пољу код Бора, чиме је формално започео судски процес током којег су се родитељи нестале девојчице по први пут нашли лицем у лице са оптуженима.
Након месеци истраге, опречних информација и две враћене оптужнице, данашњи претрес донео је и најтежи моменат од почетка процеса - родитељи нестале девојчице по први пут су се у судници нашли лицем у лице са двојицом оптужених.
Иако тужилаштво и одбрана данас предлажу сведоке и доказе који би требало да расветле судбину детета, сам темељ оптужнице у јавности и међу правним стручњацима и даље изазива озбиљну скепсу. У фокусу расправе поново се нашао податак да ниједан од преко 500 анализираних биолошких трагова не повезује оптужене са девојчицом, што отвара питање одрживости читавог случаја.
О овој теми за "Пулс Србије" на Курир телевизији говорили су Милица Митровић, адвокат и Рајко Недић, главни уредник Курира.
Преко 500 негативних ДНК узорака и питање законитости признања
Коментаришући шири контекст овог процеса, адвокатица Милица Митровић упозорила је да мањкавости у истрази превазилазе оквире самог предмета и задиру у правну сигурност сваког појединца.
- Као адвокат који помно прати овај случај, сматрам да је он од пресудног значаја за правну сигурност свих грађана. Поставља се питање да ли свако од нас може постати оптужен за најтеже кривично дело само зато што се у погрешном тренутку нашао на погрешном месту.
Осврћући се на недостатак материјалних доказа, Митровићева је нагласила да процес не може опстати на претпоставкама без иједног непобитног форензичког трага на возилу или оптуженима.
- Сматрам да ова оптужница нема реалне основе у материјалној истини. Чињеница да ниједан од чак 500 изолованих биолошких трагова не садржи ДНК детета, нити доказује контакт детета са возилом или оптуженима, изузетно је важан параметар који озбиљно доводи у питање одрживост доказа.
Поред непостојања биолошких трагова, адвокатица подсећа да се оптужница у великој мери ослања на исказе дате у полицији, чија је веродостојност компромитована трагичним догађајима који су уследили непосредно након хапшења.
- Са друге стране, оптужница се доминантно ослања на признања окривљених. Међутим, та признања се не могу посматрати изоловано од чињенице да је брат једног од осумњичених у полицијску станицу ушао жив и здрав, а из ње није изашао жив. Зато се с разлогом поставља кључно питање: ко је заправо саставио та признања и под каквим су околностима она узета?
Зашто се кренуло у процес без тела и очевидаца?
Трећа верзија оптужнице прошла је судску контролу тек након спроведене реконструкције догађаја, али питање је колики је стварни домет таквог вештачења на терену, имајући у виду проток времена и начин на који је изведено. Главни уредник "Курира" Рајко Недић изнео је низ сумњи у прецизност саме реконструкције.
- Прошло је доста времена, две оптужнице су већ враћане, а сам поступак је пратило много отежавајућих околности, од ангажовања бројних вештака до покушаја реконструкције догађаја. Питање је колико је та реконструкција уопште могла верно да преслика ситуацију, имајући у виду временске услове на дан нестанка, али и чињеницу да је коришћена лутка сличних габарита уместо детета.
Недић је потом таксативно навео кључне празнине у истрази које и на самом почетку суђења остају неразјашњене пред судом и јавношћу.
- Кључни проблеми у овом случају остају исти: директних очевидаца нема, сигурносне камере нису забележиле сам чин, осумњичени су мењали исказе, ДНК анализама није изолован биолошки траг девојчице и, што је најважније, тело и даље није пронађено.
Објашњавајући зашто је суд ипак донео одлуку да отвори главни претрес упркос томе што се чињенично стање од почетка није радикално променило, Недић оцењује да је циљ био да се пресече вишемесечна неизвесност.
- Иако је оптужница у суштини остала на истим темељима као на самом почетку, став суда и дела стручне јавности јесте да је боље започети суђење него даље пролонгирати поступак. Главни претрес је једино преостало место где се све чињенице могу непосредно извести и суочити. Премештањем поступка у Неготин, где је обезбеђена већа судница, створени су и формални услови за несметано суђење пред породицом, оптуженима, сведоцима и бројним медијима који прате случај.
Иако је интересовање медија и јавности огромно, законски оквир налаже посебна правила за почетну фазу суђења, због чега је донета одлука о искључењу јавности током припремног рочишта. Главни уредник Недић разјаснио је детаље самог протокола и објаснио ко се у овим тренуцима налази у судници.
- Први део поступка затворен је за јавност, па самим тим ни фотографисање у судници није дозвољено. Председница већа, судија Јулија Маго Шипковић, одобрила је медијима само снимање и фотографисање испред зграде суда приликом довођења оптужених из марице. Претпостављам да ће главни претрес касније бити отворен за јавност, али данашње припремно рочиште одржава се иза затворених врата. У судници су присутни искључиво поступајући судија, браниоци, пуномоћници и родитељи девојчице, и ту се тренутно износе само основне процесне информације.
Били на месту несреће, али контакт негирају
Осврћући се на питање шта се реално може очекивати од предстојећег доказног поступка и да ли ће се на суду појавити нове чињенице, Недић је указао на дубок јаз између полицијско-тужилачке теорије и онога што стоји у списима.
- Овде се суочавају две потпуно супротстављене позиције. Са једне стране имамо аргументе адвоката и дела јавности који указују на недостатак директних материјалних доказа, док са друге стране тужилаштво и полиција овај случај сматрају решеним.
Истрага је била обимна: саслушано је више од 25 сведока, проверено 200 возила, базне станице и ГПС уређаји лоцирали су кретање, а око хиљаду људи је претраживало терен у радијусу од 10 квадратних километара. За тужилаштво је кључно то што су се осумњичени у критично време нашли на том месту, што ни сами не споре, као и податак да су се задржали минут и по на депонији где је наводно остављено тело.
Међутим, чињеница да се оптужени и тужилаштво слажу само око локације и руте кретања отвара огроман правни вакуум, јер кључни материјални доказ самог злочина и даље недостаје. Недић је детаљно описао где тачно настаје суштински проблем у доказивању кривице.
- Ту настаје парадокс који компликује цео случај. Оптужени признају да су пролазили поред капије, али изричито негирају било какав контакт са девојчицом - било возилом, било физички. ДНК докази који су најављивани нису пронађени у аутомобилу нити на њему, а тело до данас није лоцирано.
Такође, реч је о обичним радницима без криминалног досијеа, па се поставља питање како би неко без икаквог предзнања осмислио ’савршен злочин’ и уклонио тело без трага. Суд ће морати да процени шта је валидно, првобитна признања или њихово касније повлачење. Сматрам да у случају овако тешког кривичног дела и запрећене доживотне казне, уколико нема непобитних доказа, суд не сме дозволити да неко невин одговара.
Питање изнуђених признања и неразјашњена смрт у полицијској станици
Правна тежина почетних признања оптужених остаје најспорнија тачка читавог предмета, а адвокатица Милица Митровић упозорава да се на таквим исказима не може градити судска пресуда, нарочито због догађаја који су уследили унутар зидова полицијске управе.
- Са ове временске дистанце и након свега што је испливало на површину, сматрам да се ниједна судска одлука не сме заснивати на тим првобитним признањима. Кључно је питање под каквим су околностима ти искази узети, ко их је заправо саставио и кроз шта су ти људи прошли током полицијског задржавања. Не можемо игнорисати чињеницу да постоји озбиљна сумња у то како се поступало према њима, нарочито када имамо у виду трагичну судбину брата једног од осумњичених.
Митровићева је посебно скренула пажњу на то да званичне медицинске анализе говоре у прилог примени силе, што доводи у сумњу методе целокупне истраге и начин на који су добијени потписи на полицијским записницима.
- Потпуно је несхватљиво да јавност и даље нема епилог истраге о томе како је тај човек преминуо у полицијској станици. Званични обдукциони налаз јасно указује на насилну смрт и трагове тортуре. Када те чињенице повежете, намеће се потенцијални закључак о начину поступања и изнуђивања исказа. Додатан и огроман проблем овог предмета јесте то што су у прва два дана о њему јавност обавештавали највиши политички и државни функционери, којима то уопште није у опису посла. Када је наратив постављен на такав начин, истрага је практично била принуђена да настави тим путем.
Говорећи о последицама прераног тријумфализма истражних органа и политичара који су саопштили да је случај затворен, адвокатица је подсетила на неизмерну патњу кроз коју пролазе обе породице.
- Тада је славодобитно речено да је случај решен за свега 24 сата, а видимо докле смо заправо стигли. Та исхитреност оставила је разорне последице по породице са обе стране. Породици детета је саопштено да њихове ћерке више нема, а ми данас, са пуном правном и материјалном сигурношћу, и даље не можемо са стопостотном извесношћу да тврдимо шта се заиста догодило, јер тела нема.
Она је додала да је паралелно са тим потпуно уништена и породица оптужених, због чега институционални мук о смрти у притвору постаје још тежи.
- Са друге стране, породица оптужених је потпуно разорена, остали су без једног сина који је страдао током притвора, потом и без мајке, док је други син иза решетака суочен са најтежом могућом оптужбом.
Док јавност о томе само расправља, ти људи живе ту трагедију и те губитке сваког дана. Због тога већ две године неуморно понављам: кључно је да коначно сазнамо пуну истину о томе под каквим је околностима наступила смрт брата једног од оптужених у полицијској станици - поручила је адвокатица Милица Митровић.
Указујући на најаве да се предмети из фиока морају отворити, Митровићева је категорична у ставу да расветљавање овог догађаја није питање избора, већ предуслов опште безбедности грађана.
- Питање те смрти у полицијској станици напросто мора да отвори званичан поступак. Јавност има право да зна под каквим је тачно околностима човек изгубио живот. Не смемо заборавити да смо сви ми грађани и да свако од нас може сутра пролазити неким путем, послом или случајно, не слутећи шта се у близини дешава, па да се нађе у оваквој ситуацији. Правна држава не сме да функционише на овај начин.
Она је отворено посумњала у то да је јавности сервирана унапред скројена прича како би се оправдале изјаве функционера који су преурањено иступали пред камере.
- Ово целом друштву и правосуђу мора бити опомена: мора се тачно знати ко шта ради и ко сме да обавештава јавност, са којим степеном извесности и проверених чињеница. Недопустиво је да нас носиоци високих политичких функција, којима то није у надлежности, обавештавају о епилогу истраге пре него што су докази утврђени, а да се данас испостави да то вероватно није била истина. Тиме су у старту одбачени сви други правци истраге. И људски и професионално ме занима: чија је суштински она првобитна верзија догађаја? Ко је саставио текст који се данас назива исказом и признањем оптужених и тражио да се потпише? За мене то све више личи на унапред написан сценарио.
Лажни трагови
Хронологија потраге од самог нестанка показује колико је притисак јавности утицао на доношење одлука и како су се истражни органи хватали за индиције које су водиле у слепе улице. Рајко Недић је подсетио на атмосферу која је владала првих дана нестанка Данке Илић.
- Од самог почетка овај случај пратио је огроман, незапамћен притисак јавности. Први пут је активиран систем 'Пронађи ме', стотине људи и полиција били су на терену, пола Србије се дигло на ноге. Управо је тај екстремни притисак довео до серије исхитрених потеза и информација које су прерано и олако пласиране у јавност.
Говорећи о томе како су се наде јавности и породице распршиле у неколико наврата, Недић је навео примере промашених теорија које су данима држале земљу у заблуди.
- Сетимо се само лажног трага у Бечу, када се практично тврдило да је дете пронађено, па се ту изгубило неколико драгоцених дана. Затим, драма око рашчишћавања дворишта у Бањском Пољу: пронађен је шахт који води у подземне канале, министар је одмах сео у хеликоптер, јавност је имала утисак да је у директном преносу решавање случаја и да је дете бачено доле, а када су отворили тунеле - тамо није било ничега.
Критикујући начин на који је хапшење представљено јавности, уредник "Курира" је подсетио на неиспуњена обећања о крунским доказима који ће стићи из лабораторија.
- Врхунац је наступио приликом хапшења, када је у јавност одмах изнето да су осумњичени све признали и описали до детаља, чиме су у очима јавности унапред осуђени. Надлежни су тада уверавали да је ствар готова и да ће ДНК анализе из возила то само запечатити. Међутим, полиција је за колима каснила пуних недељу дана, аутомобил је у међувремену опран, а најављени биолошки докази се на крају уопште нису појавили - поручио је Рајко Недић.
Објашњавајући зашто је унутрашњост службеног аутомобила комуналног предузећа остала без иједног употребљивог биолошког трагадетета, Недић је предочио стање у ком се то возило свакодневно налазило.
- Службени аутомобил је одмах враћен у предузеће како осумњичени не би били сумњиви, а возило је тамо накнадно и опрано. Те аутомобиле колеге возе даноноћно, унутра је стално било материјала, пумпи за воду, црева за испумпавање, кутија са водомерима и алата. Толико је људи пролазило кроз то возило да су се сви трагови измешали и било је готово немогуће било шта изоловати.
На крају, Недић је анализирао саму механику наводног злочина описану у тужилачком акту, указујући на то зашто је било готово немогуће да форензика изолује ДНК девојчице чак и да се све одиграло онако како тужилаштво тврди.
- Када погледате саму конструкцију оптужнице, наводи се да су се зауставили на тој кривини како би један од њих извршио малу нужду, те да је девојчица излетела у тренутку покретања аутомобила. Према тим наводима, сувозач је дете подигао, удавио и положио на задње седиште, јер је гепек те ’фијат панде’ био крцат радним алатом и пумпама. Чак и по том сценарију, вожња до депоније где је наводно бачена трајала је свега два до три минута, па је питање колико је уопште биолошких трагова могло да остане у тако кратком року. Када на све то додате чињеницу да је прошло пуних недељу дана до тренутка када је возило одузето и прегледано, јасно је зашто је проналажење материјалних доказа било на ивици немогућег.
Одсуство биолошких трагова и мистерија наводног премештања тела
Иако се у јавности дуго инсистирало на сценарију из полицијских извештаја, одбрана и правни стручњаци указују на потпуну материјалну неодрживост такве конструкције. Адвокатица Милица Митровић проблематизовала је чињеницу да након наводног удара и превожења детета није остао никакав физички доказ.
- Ако је дете, према тврдњама тужилаштва, ударено аутомобилом и пало на тло, логично је да би остао макар минималан траг - огуљена кожа, кап крви или влас косе. Оптужница тврди да су дете пренели у возило, а потом су им претресени домови, одузета гардероба и предмети, и нигде није пронађен апсолутно ниједан биолошки траг. Они нису светски стручњаци за уклањање ДНК профила да би то могли тако да изведу.
Поред изостанка трагова на лицу места и у аутомобилу, Митровићева је скренула пажњу и на оперативну нелогичност тврдње да је тело накнадно уклоњено под будним оком стотина униформисаних лица.
- Друго кључно питање јесте наводно премештање тела. Како је могуће преместити тело поред стотина полицајаца, новинара и добровољаца који су пречешљавали сваки педаљ терена? Ти људи се у списима третирају као окорели професионалци и искусни криминалци, што они никада нису били. Бити месецима у притвору, вероватно невин, под теретом најтеже оптужбе, једна је од најстрашнијих судбина које човека могу задесити.
Осврћући се на друштвене и људске последице оваквог вођења истраге, она је упозорила на то да је окривљенима неповратно нанета штета која се не може исправити чак ни у случају ослобађајуће пресуде.
- Уместо претпоставке невиности, њима је од првог дана наметнута претпоставка кривице само зато што је са врха објављено да је дело доказано и признато. Сада је изузетно тешко рушити такву конструкцију и вратити поступак у оквире закона. Ако ти људи на крају буду правоснажно ослобођени, поставља се питање каква то одштета може да им надокнади уништене животе, изгубљено време, породичну трагедију и незапамћену стигму. То је ненадокнадиво, и зато овај случај мора бити последња опомена да они којима то није посао више никада не пресуђују у јавности и не диктирају ток истраге.
Систем "Пронађи ме" и хаос на терену који је прогутао доказе
Паралелно са сумњама у доказе, поставља се питање у којој мери је масовна и хаотична претрага терена у првим сатима након нестанка допринела губљењу драгоценог времена. Главни уредник "Курира" подсетио је на околности под којима је полиција радила на самом почетку.
- Било је потребно више од недељу дана да полиција дође до осумњичених и ухапси их, а у том почетном периоду изгубљено је драгоцено време. На терен је самоиницијативно изашло око хиљаду људи - ловци, спасиоци, мештани. Док су они претраживали десет квадратних километара по киши, терен је био изложен огромној фреквенцији пролазника, па је питање у којој мери је то отежало саму истрагу.
Правећи дистинкцију између овог случаја и ситуација у којима је активиран систем узбуњивања, Недић је нагласио важност координације са надлежним органима како добра намера грађана не би угрозила рад полиције.
- Са друге стране, сам систем ’Пронађи ме’ показао је своју снагу и оправданост. Управо јуче смо имали случај да је девојчица захваљујући том аларму пронађена у пекари, јер су је грађани препознали и одмах реаговали. Кључно је да родитељи прво обавесте полицију, која на основу процене активира систем, како се преурањеним потезима не би направила штета. Некада медијска пажња може да помогне, али у одређеним ситуацијама може и да отежа рад органа.
Говорећи о специфичној атмосфери у Бањском Пољу, Недић је указао на то да су дезинформације и медијски сензационализам у потпуности замаглили стварно чињенично стање.
- Када је реч о Данки Илић, случај је био неупоредиво комплекснији. Док су истражни органи стигли до двојице радника, у јавности су данима бујале најразличитије теорије завере, додатно подгрејане чињеницом да је мајка девојчице у том тренутку била у другом стању, што је само унело додатни шум и отежало расветљавање истине.
Притисак јавности
У сенци спекулација и ћутања породице, која је најавила обраћање тек током претреса, остаје страх јавности од правне несигурности и могућности да свако постане мета неоснованог прогона. Митровићева је подсетила на тежину санкције која прети оптуженима уколико се суд буде водио претпоставкама.
- Може вам се десити да будете оптужени, а да уопште не знате о чему се ради, да нисте ни за шта криви, нити одговорни, и да апсолутно ништа нисте урадили. Када говоримо о тешком убиству детета, то је најтежа могућа правна квалификација у нашем законодавству, за коју је запрећена казна доживотног затвора. Поред саме санкције, у питању су људски животи и несагледив терет који носе породице.
Закључујући анализу поступка који улази у судску салу, адвокатица је подвукла да правосудни органи не смеју да подлегну очекивањима окружења онда када немају на шта друго да се ослоне.
- Суд некога може огласити кривим искључиво када на основу непобитних доказа, ван сваке разумне сумње, утврди да је извршио кривично дело. Уверена сам, с обзиром на то како је случај медијски праћен, да постоје чврсти материјални докази на том нивоу, јавност би о њима одавно била детаљно обавештена. Уместо тога, стиче се утисак да се суђење отвара само да би се предмет некако процесно затворио. Можда ће звучати оштро, али органи који воде поступак - полиција, тужилаштво и суд немају апсолутно никакво право да подлежу притиску јавности. Ако професионалци у правосуђу и полицији нису у стању да носе тај притисак, онда овим послом не треба ни да се баве - објаснила је адвокатица Милица Митровић.
Нада да је девојчица жива и даље постоји
Поставља се кључно питање да ли понуђени доказни материјал тужилаштва има довољну правну тежину за осуђујући исход. Адвокатица Милица Митровић наглашава да функција суда није смиривање друштвених тензија, већ искључиво строга оцена чињеница, износећи притом и свој лични став о статусу несталог детета.
- Као адвокат и бранилац, мирне душе могу да кажем да расположиви докази ни изблиза нису довољни за осуђујућу пресуду. Наравно, ја нисам судија и коначна реч је на судском већу након што се доказни поступак оконча. Ипак, пресуда ни по коју цену не сме служити томе да задовољи радозналост, страхове или притисак јавности - то напросто није улога суда.
Судска одлука мора бити утемељена искључиво на непристрасној анализи и повезивању материјалних доказа, ни милиметар више, ни милиметар мање. Ово мора да нам буде опомена да се овакве ситуације никада више не понове. Докле год немамо материјални доказ да девојчица није међу живима, нико нам не може одузети право на наду. Као верник и као човек, имам пуно право да верујем да је Данка Илић и даље жива, јер непобитан доказ о супротном не постоји.
Са терена у Неготину стижу информације да је процесна фаза излагања знатно дужа него што се очекивало, док новинарске екипе чекају прве званичне реакције. Главни уредник "Курира" Рајко Недић пренео је детаље са лица места и појаснио техничке услове под којима медији прате поступак.
- Покушавам да дођем до најновијих информација. У Неготину се налазе две наше новинарке, али за сада нема нових детаља и све медијске екипе чекају испред зграде суда. Као што је познато, данашње припремно рочиште затворено је за јавност, док ће наредна рочишта бити отворена, уз напомену да снимање у судници неће бити дозвољено, већ ће новинари моћи само да воде белешке. Претрес се одужио јер уводна излагања у овако комплексним и тешким предметима умеју да потрају. Очекујемо да у наредних сат или два имамо прве конкретне информације, а наше екипе остају на лицу места.
Пакао кроз који су прошли родитељи
У сенци правне битке остаје неизмерна породична траума, појачана притиском сензационалистичких објава и теорија које су месецима пратиле оца и мајку Данке Илић. Недић је подсетио на околности под којима је породица функционисала од првог дана потраге.
- Мајка је прошла кроз незамисливу голготу. Поред самог нестанка детета и огромног стреса, она је у том тренутку била у другом стању, а јавност ју је засипала најгнуснијим теоријама завере - од тога да је продала дете, па надаље. И она и супруг су више пута саслушавани, учествовали су у реконструкцији и све време сарађивали са истражним органима, константно под немилосрдном лупом медија. Прошли су кроз пакао.
Говорећи о њиховом данашњем појављивању пред већем и избегавању контакта са камерама, уредник "Курира" је истакао да родитељи у судници траже само коначну истину о судбини свог детета.
- Као што су и најавили, дошли су данас на рочиште, али чињеница да су у зграду суда ушли на споредни улаз јасно говори да желе да избегну додатно медијско експонирање. У овом тренутку они вероватно немају шта ново да изјаве, осим што ће помно пратити шта оптужени говоре када крене доказни поступак. Пре свега, родитељи траже само једно - исте оне одговоре које чекају од првог дана: како се то тачно догодило, где је њихово дете и шта је са њим - рекао је Недић.
Промене бранилаца
Током припреме предмета примећене су бројне промене у адвокатском тиму оптужених, што је у делу јавности протумачено као несигурност у стратегију. Адвокатица Милица Митровић одбацује такве спекулације и појашњава професионалне разлоге за промену заступника.
- Промена бранилаца не мора нужно ништа да значи. Реч је о изузетно комплексном предмету, обавијеном велом мистерије, али и тешким институционалним притисцима. Сваки окривљени има право да изабере другог адвоката, баш као што и бранилац има право да откаже пуномоћје уколико дође до размимоилажења у ставовима или стратегији. Верујем да је одбрана сада, пред сам почетак главног претреса, заузела чврст став и да ће у овом саставу и остати до краја поступка.
Она је додала да такве ротације осликавају искључиво тежину поступка и упутила речи подршке колегама које се боре за утврђивање материјалне истине.
- Чињеница да се променило неколико адвоката не говори ништа о самој кривици - то само осликава колико је случај компликован и под каквим се околностима води. У име правде и истине, колегама адвокатима желим много успеха. Уколико је истина да ови људи нису починили дело које им се ставља на терет, од пресудног је значаја да им закон и право пруже сва средства како би ту истину у судници и доказали.
Говорећи о задатку бранилаца на припремном рочишту, Митровићева је подвукла да правни тимови морају детаљно да оспоре сваки сегмент тужилачког акта.
- Од колега бранилаца очекујем да дају свој максимум у оспоравању чињеничног и правног основа ове оптужнице. Верујем да ће већ током припремног рочишта искористити прилику да професионално изнесу све примедбе на оптужни акт и предложе адекватне доказе. Као адвокат се борим за истину, јер је све што нам је до сада сервирано у дубоком нескладу са елементарном животном логиком.
Закључујући своје излагање о мешању политике у кривичне поступке, она је још једном апеловала на раздвајање надлежности и заштиту интегритета правосуђа.
- И по трећи пут понављам: више никада не сме да се догоди да нас људи којима то није посао, у првих 24 или 48 сати, обавештавају о томе шта се десило и ко је наводно сигурно крив. За нормално функционисање друштва и правосудног система неопходно је да свако ради свој посао. Носиоци високих политичких функција не треба да оптерећују јавност личним ставовима и проценама - нека се баве својим ресорима, а полицију, тужилаштво и судове нека пусте да несметано воде поступке по закону - истакла је адвокатица Милица Митровић.
Осврћући се на став породице нестале девојчице према самим оптуженима, Рајко Недић је објаснио разлику између наде коју родитељи носе и онога у шта су их истражни органи убедили.
- То сам заборавио малопре да поменем, имали смо читаву серију теорија завере које су се плеле око самих родитеља. На пример, потезало се питање како могу да пале свећу ако верују да им је ћерка жива.
Отац је тада разговарао са свештеником који му је рекао: ’Сине, не палиш свећу за покој душе, већ да дете нађе пут до куће.’ Ипак, оно што је кључно пред почетак овог суђења јесте то што су родитељи, на основу свега што им је предочено током истраге, уверени да су Драгијевић и Јанковић убице. Од самог хапшења они верују да су управо њих двојица усмртили девојчицу и сакрили тело. Дакле, иако у дубини душе вероватно и даље тиња нада да је дете живо, они су уверени у кривицу оптужених.
Забрањено преузимање дела или читавог текста и/или фото/видеа, без навођења и линковања извора и аутора, а у складу са одредбама МОНДО Инц услова коришћења и Законом о јавном информисању и медијима.
Курир.рс
