KAKO SU 2 RADNIKA BEZ DOSIJEA IZBRISALA TRAGOVE? Velika analiza tokom suđenja veka: Dokaza nema, telo Danke Ilić nije nađeno - Imam pravo da verujem da je živa
- U Višem sudu u Negotinu počelo je pripremno ročište protiv Dejana Dragijevića i Srđana Jankovića, optuženih za teško ubistvo Danke Ilić, a roditelji su ih prvi put videli u sudnici
- U javnosti i među stručnjacima i dalje traje skepsa jer među više od 500 analiziranih bioloških tragova nema DNK deteta, niti je telo pronađeno
- Odbrana i deo stručne javnosti tvrde da se optužnica oslanja na priznanja i rekonstrukciju, dok tužilaštvo slučaj smatra razjašnjenim
U Višem sudu u Negotinu danas je počelo pripremno ročište u postupku protiv Dejana Dragijevića i Srđana Jankovića, optuženih za teško ubistvo dvogodišnje Danke Ilić u Banjskom Polju kod Bora, čime je formalno započeo sudski proces tokom kojeg su se roditelji nestale devojčice po prvi put našli licem u lice sa optuženima.
Nakon meseci istrage, oprečnih informacija i dve vraćene optužnice, današnji pretres doneo je i najteži momenat od početka procesa - roditelji nestale devojčice po prvi put su se u sudnici našli licem u lice sa dvojicom optuženih.
Iako tužilaštvo i odbrana danas predlažu svedoke i dokaze koji bi trebalo da rasvetle sudbinu deteta, sam temelj optužnice u javnosti i među pravnim stručnjacima i dalje izaziva ozbiljnu skepsu. U fokusu rasprave ponovo se našao podatak da nijedan od preko 500 analiziranih bioloških tragova ne povezuje optužene sa devojčicom, što otvara pitanje održivosti čitavog slučaja.
O ovoj temi za "Puls Srbije" na Kurir televiziji govorili su Milica Mitrović, advokat i Rajko Nedić, glavni urednik Kurira.
Preko 500 negativnih DNK uzoraka i pitanje zakonitosti priznanja
Komentarišući širi kontekst ovog procesa, advokatica Milica Mitrović upozorila je da manjkavosti u istrazi prevazilaze okvire samog predmeta i zadiru u pravnu sigurnost svakog pojedinca.
- Kao advokat koji pomno prati ovaj slučaj, smatram da je on od presudnog značaja za pravnu sigurnost svih građana. Postavlja se pitanje da li svako od nas može postati optužen za najteže krivično delo samo zato što se u pogrešnom trenutku našao na pogrešnom mestu.
Osvrćući se na nedostatak materijalnih dokaza, Mitrovićeva je naglasila da proces ne može opstati na pretpostavkama bez ijednog nepobitnog forenzičkog traga na vozilu ili optuženima.
- Smatram da ova optužnica nema realne osnove u materijalnoj istini. Činjenica da nijedan od čak 500 izolovanih bioloških tragova ne sadrži DNK deteta, niti dokazuje kontakt deteta sa vozilom ili optuženima, izuzetno je važan parametar koji ozbiljno dovodi u pitanje održivost dokaza.
Pored nepostojanja bioloških tragova, advokatica podseća da se optužnica u velikoj meri oslanja na iskaze date u policiji, čija je verodostojnost kompromitovana tragičnim događajima koji su usledili neposredno nakon hapšenja.
- Sa druge strane, optužnica se dominantno oslanja na priznanja okrivljenih. Međutim, ta priznanja se ne mogu posmatrati izolovano od činjenice da je brat jednog od osumnjičenih u policijsku stanicu ušao živ i zdrav, a iz nje nije izašao živ. Zato se s razlogom postavlja ključno pitanje: ko je zapravo sastavio ta priznanja i pod kakvim su okolnostima ona uzeta?
Zašto se krenulo u proces bez tela i očevidaca?
Treća verzija optužnice prošla je sudsku kontrolu tek nakon sprovedene rekonstrukcije događaja, ali pitanje je koliki je stvarni domet takvog veštačenja na terenu, imajući u vidu protok vremena i način na koji je izvedeno. Glavni urednik "Kurira" Rajko Nedić izneo je niz sumnji u preciznost same rekonstrukcije.
- Prošlo je dosta vremena, dve optužnice su već vraćane, a sam postupak je pratilo mnogo otežavajućih okolnosti, od angažovanja brojnih veštaka do pokušaja rekonstrukcije događaja. Pitanje je koliko je ta rekonstrukcija uopšte mogla verno da preslika situaciju, imajući u vidu vremenske uslove na dan nestanka, ali i činjenicu da je korišćena lutka sličnih gabarita umesto deteta.
Nedić je potom taksativno naveo ključne praznine u istrazi koje i na samom početku suđenja ostaju nerazjašnjene pred sudom i javnošću.
- Ključni problemi u ovom slučaju ostaju isti: direktnih očevidaca nema, sigurnosne kamere nisu zabeležile sam čin, osumnjičeni su menjali iskaze, DNK analizama nije izolovan biološki trag devojčice i, što je najvažnije, telo i dalje nije pronađeno.
Objašnjavajući zašto je sud ipak doneo odluku da otvori glavni pretres uprkos tome što se činjenično stanje od početka nije radikalno promenilo, Nedić ocenjuje da je cilj bio da se preseče višemesečna neizvesnost.
- Iako je optužnica u suštini ostala na istim temeljima kao na samom početku, stav suda i dela stručne javnosti jeste da je bolje započeti suđenje nego dalje prolongirati postupak. Glavni pretres je jedino preostalo mesto gde se sve činjenice mogu neposredno izvesti i suočiti. Premeštanjem postupka u Negotin, gde je obezbeđena veća sudnica, stvoreni su i formalni uslovi za nesmetano suđenje pred porodicom, optuženima, svedocima i brojnim medijima koji prate slučaj.
Iako je interesovanje medija i javnosti ogromno, zakonski okvir nalaže posebna pravila za početnu fazu suđenja, zbog čega je doneta odluka o isključenju javnosti tokom pripremnog ročišta. Glavni urednik Nedić razjasnio je detalje samog protokola i objasnio ko se u ovim trenucima nalazi u sudnici.
- Prvi deo postupka zatvoren je za javnost, pa samim tim ni fotografisanje u sudnici nije dozvoljeno. Predsednica veća, sudija Julija Mago Šipković, odobrila je medijima samo snimanje i fotografisanje ispred zgrade suda prilikom dovođenja optuženih iz marice. Pretpostavljam da će glavni pretres kasnije biti otvoren za javnost, ali današnje pripremno ročište održava se iza zatvorenih vrata. U sudnici su prisutni isključivo postupajući sudija, branioci, punomoćnici i roditelji devojčice, i tu se trenutno iznose samo osnovne procesne informacije.
Bili na mestu nesreće, ali kontakt negiraju
Osvrćući se na pitanje šta se realno može očekivati od predstojećeg dokaznog postupka i da li će se na sudu pojaviti nove činjenice, Nedić je ukazao na dubok jaz između policijsko-tužilačke teorije i onoga što stoji u spisima.
- Ovde se suočavaju dve potpuno suprotstavljene pozicije. Sa jedne strane imamo argumente advokata i dela javnosti koji ukazuju na nedostatak direktnih materijalnih dokaza, dok sa druge strane tužilaštvo i policija ovaj slučaj smatraju rešenim.
Istraga je bila obimna: saslušano je više od 25 svedoka, provereno 200 vozila, bazne stanice i GPS uređaji locirali su kretanje, a oko hiljadu ljudi je pretraživalo teren u radijusu od 10 kvadratnih kilometara. Za tužilaštvo je ključno to što su se osumnjičeni u kritično vreme našli na tom mestu, što ni sami ne spore, kao i podatak da su se zadržali minut i po na deponiji gde je navodno ostavljeno telo.
Međutim, činjenica da se optuženi i tužilaštvo slažu samo oko lokacije i rute kretanja otvara ogroman pravni vakuum, jer ključni materijalni dokaz samog zločina i dalje nedostaje. Nedić je detaljno opisao gde tačno nastaje suštinski problem u dokazivanju krivice.
- Tu nastaje paradoks koji komplikuje ceo slučaj. Optuženi priznaju da su prolazili pored kapije, ali izričito negiraju bilo kakav kontakt sa devojčicom - bilo vozilom, bilo fizički. DNK dokazi koji su najavljivani nisu pronađeni u automobilu niti na njemu, a telo do danas nije locirano.
Takođe, reč je o običnim radnicima bez kriminalnog dosijea, pa se postavlja pitanje kako bi neko bez ikakvog predznanja osmislio ’savršen zločin’ i uklonio telo bez traga. Sud će morati da proceni šta je validno, prvobitna priznanja ili njihovo kasnije povlačenje. Smatram da u slučaju ovako teškog krivičnog dela i zaprećene doživotne kazne, ukoliko nema nepobitnih dokaza, sud ne sme dozvoliti da neko nevin odgovara.
Pitanje iznuđenih priznanja i nerazjašnjena smrt u policijskoj stanici
Pravna težina početnih priznanja optuženih ostaje najspornija tačka čitavog predmeta, a advokatica Milica Mitrović upozorava da se na takvim iskazima ne može graditi sudska presuda, naročito zbog događaja koji su usledili unutar zidova policijske uprave.
- Sa ove vremenske distance i nakon svega što je isplivalo na površinu, smatram da se nijedna sudska odluka ne sme zasnivati na tim prvobitnim priznanjima. Ključno je pitanje pod kakvim su okolnostima ti iskazi uzeti, ko ih je zapravo sastavio i kroz šta su ti ljudi prošli tokom policijskog zadržavanja. Ne možemo ignorisati činjenicu da postoji ozbiljna sumnja u to kako se postupalo prema njima, naročito kada imamo u vidu tragičnu sudbinu brata jednog od osumnjičenih.
Mitrovićeva je posebno skrenula pažnju na to da zvanične medicinske analize govore u prilog primeni sile, što dovodi u sumnju metode celokupne istrage i način na koji su dobijeni potpisi na policijskim zapisnicima.
- Potpuno je neshvatljivo da javnost i dalje nema epilog istrage o tome kako je taj čovek preminuo u policijskoj stanici. Zvanični obdukcioni nalaz jasno ukazuje na nasilnu smrt i tragove torture. Kada te činjenice povežete, nameće se potencijalni zaključak o načinu postupanja i iznuđivanja iskaza. Dodatan i ogroman problem ovog predmeta jeste to što su u prva dva dana o njemu javnost obaveštavali najviši politički i državni funkcioneri, kojima to uopšte nije u opisu posla. Kada je narativ postavljen na takav način, istraga je praktično bila prinuđena da nastavi tim putem.
Govoreći o posledicama preranog trijumfalizma istražnih organa i političara koji su saopštili da je slučaj zatvoren, advokatica je podsetila na neizmernu patnju kroz koju prolaze obe porodice.
- Tada je slavodobitno rečeno da je slučaj rešen za svega 24 sata, a vidimo dokle smo zapravo stigli. Ta ishitrenost ostavila je razorne posledice po porodice sa obe strane. Porodici deteta je saopšteno da njihove ćerke više nema, a mi danas, sa punom pravnom i materijalnom sigurnošću, i dalje ne možemo sa stopostotnom izvesnošću da tvrdimo šta se zaista dogodilo, jer tela nema.
Ona je dodala da je paralelno sa tim potpuno uništena i porodica optuženih, zbog čega institucionalni muk o smrti u pritvoru postaje još teži.
- Sa druge strane, porodica optuženih je potpuno razorena, ostali su bez jednog sina koji je stradao tokom pritvora, potom i bez majke, dok je drugi sin iza rešetaka suočen sa najtežom mogućom optužbom.
Dok javnost o tome samo raspravlja, ti ljudi žive tu tragediju i te gubitke svakog dana. Zbog toga već dve godine neumorno ponavljam: ključno je da konačno saznamo punu istinu o tome pod kakvim je okolnostima nastupila smrt brata jednog od optuženih u policijskoj stanici - poručila je advokatica Milica Mitrović.
Ukazujući na najave da se predmeti iz fioka moraju otvoriti, Mitrovićeva je kategorična u stavu da rasvetljavanje ovog događaja nije pitanje izbora, već preduslov opšte bezbednosti građana.
- Pitanje te smrti u policijskoj stanici naprosto mora da otvori zvaničan postupak. Javnost ima pravo da zna pod kakvim je tačno okolnostima čovek izgubio život. Ne smemo zaboraviti da smo svi mi građani i da svako od nas može sutra prolaziti nekim putem, poslom ili slučajno, ne sluteći šta se u blizini dešava, pa da se nađe u ovakvoj situaciji. Pravna država ne sme da funkcioniše na ovaj način.
Ona je otvoreno posumnjala u to da je javnosti servirana unapred skrojena priča kako bi se opravdale izjave funkcionera koji su preuranjeno istupali pred kamere.
- Ovo celom društvu i pravosuđu mora biti opomena: mora se tačno znati ko šta radi i ko sme da obaveštava javnost, sa kojim stepenom izvesnosti i proverenih činjenica. Nedopustivo je da nas nosioci visokih političkih funkcija, kojima to nije u nadležnosti, obaveštavaju o epilogu istrage pre nego što su dokazi utvrđeni, a da se danas ispostavi da to verovatno nije bila istina. Time su u startu odbačeni svi drugi pravci istrage. I ljudski i profesionalno me zanima: čija je suštinski ona prvobitna verzija događaja? Ko je sastavio tekst koji se danas naziva iskazom i priznanjem optuženih i tražio da se potpiše? Za mene to sve više liči na unapred napisan scenario.
Lažni tragovi
Hronologija potrage od samog nestanka pokazuje koliko je pritisak javnosti uticao na donošenje odluka i kako su se istražni organi hvatali za indicije koje su vodile u slepe ulice. Rajko Nedić je podsetio na atmosferu koja je vladala prvih dana nestanka Danke Ilić.
- Od samog početka ovaj slučaj pratio je ogroman, nezapamćen pritisak javnosti. Prvi put je aktiviran sistem 'Pronađi me', stotine ljudi i policija bili su na terenu, pola Srbije se diglo na noge. Upravo je taj ekstremni pritisak doveo do serije ishitrenih poteza i informacija koje su prerano i olako plasirane u javnost.
Govoreći o tome kako su se nade javnosti i porodice raspršile u nekoliko navrata, Nedić je naveo primere promašenih teorija koje su danima držale zemlju u zabludi.
- Setimo se samo lažnog traga u Beču, kada se praktično tvrdilo da je dete pronađeno, pa se tu izgubilo nekoliko dragocenih dana. Zatim, drama oko raščišćavanja dvorišta u Banjskom Polju: pronađen je šaht koji vodi u podzemne kanale, ministar je odmah seo u helikopter, javnost je imala utisak da je u direktnom prenosu rešavanje slučaja i da je dete bačeno dole, a kada su otvorili tunele - tamo nije bilo ničega.
Kritikujući način na koji je hapšenje predstavljeno javnosti, urednik "Kurira" je podsetio na neispunjena obećanja o krunskim dokazima koji će stići iz laboratorija.
- Vrhunac je nastupio prilikom hapšenja, kada je u javnost odmah izneto da su osumnjičeni sve priznali i opisali do detalja, čime su u očima javnosti unapred osuđeni. Nadležni su tada uveravali da je stvar gotova i da će DNK analize iz vozila to samo zapečatiti. Međutim, policija je za kolima kasnila punih nedelju dana, automobil je u međuvremenu opran, a najavljeni biološki dokazi se na kraju uopšte nisu pojavili - poručio je Rajko Nedić.
Objašnjavajući zašto je unutrašnjost službenog automobila komunalnog preduzeća ostala bez ijednog upotrebljivog biološkog tragadeteta, Nedić je predočio stanje u kom se to vozilo svakodnevno nalazilo.
- Službeni automobil je odmah vraćen u preduzeće kako osumnjičeni ne bi bili sumnjivi, a vozilo je tamo naknadno i oprano. Te automobile kolege voze danonoćno, unutra je stalno bilo materijala, pumpi za vodu, creva za ispumpavanje, kutija sa vodomerima i alata. Toliko je ljudi prolazilo kroz to vozilo da su se svi tragovi izmešali i bilo je gotovo nemoguće bilo šta izolovati.
Na kraju, Nedić je analizirao samu mehaniku navodnog zločina opisanu u tužilačkom aktu, ukazujući na to zašto je bilo gotovo nemoguće da forenzika izoluje DNK devojčice čak i da se sve odigralo onako kako tužilaštvo tvrdi.
- Kada pogledate samu konstrukciju optužnice, navodi se da su se zaustavili na toj krivini kako bi jedan od njih izvršio malu nuždu, te da je devojčica izletela u trenutku pokretanja automobila. Prema tim navodima, suvozač je dete podigao, udavio i položio na zadnje sedište, jer je gepek te ’fijat pande’ bio krcat radnim alatom i pumpama. Čak i po tom scenariju, vožnja do deponije gde je navodno bačena trajala je svega dva do tri minuta, pa je pitanje koliko je uopšte bioloških tragova moglo da ostane u tako kratkom roku. Kada na sve to dodate činjenicu da je prošlo punih nedelju dana do trenutka kada je vozilo oduzeto i pregledano, jasno je zašto je pronalaženje materijalnih dokaza bilo na ivici nemogućeg.
Odsustvo bioloških tragova i misterija navodnog premeštanja tela
Iako se u javnosti dugo insistiralo na scenariju iz policijskih izveštaja, odbrana i pravni stručnjaci ukazuju na potpunu materijalnu neodrživost takve konstrukcije. Advokatica Milica Mitrović problematizovala je činjenicu da nakon navodnog udara i prevoženja deteta nije ostao nikakav fizički dokaz.
- Ako je dete, prema tvrdnjama tužilaštva, udareno automobilom i palo na tlo, logično je da bi ostao makar minimalan trag - oguljena koža, kap krvi ili vlas kose. Optužnica tvrdi da su dete preneli u vozilo, a potom su im pretreseni domovi, oduzeta garderoba i predmeti, i nigde nije pronađen apsolutno nijedan biološki trag. Oni nisu svetski stručnjaci za uklanjanje DNK profila da bi to mogli tako da izvedu.
Pored izostanka tragova na licu mesta i u automobilu, Mitrovićeva je skrenula pažnju i na operativnu nelogičnost tvrdnje da je telo naknadno uklonjeno pod budnim okom stotina uniformisanih lica.
- Drugo ključno pitanje jeste navodno premeštanje tela. Kako je moguće premestiti telo pored stotina policajaca, novinara i dobrovoljaca koji su prečešljavali svaki pedalj terena? Ti ljudi se u spisima tretiraju kao okoreli profesionalci i iskusni kriminalci, što oni nikada nisu bili. Biti mesecima u pritvoru, verovatno nevin, pod teretom najteže optužbe, jedna je od najstrašnijih sudbina koje čoveka mogu zadesiti.
Osvrćući se na društvene i ljudske posledice ovakvog vođenja istrage, ona je upozorila na to da je okrivljenima nepovratno naneta šteta koja se ne može ispraviti čak ni u slučaju oslobađajuće presude.
- Umesto pretpostavke nevinosti, njima je od prvog dana nametnuta pretpostavka krivice samo zato što je sa vrha objavljeno da je delo dokazano i priznato. Sada je izuzetno teško rušiti takvu konstrukciju i vratiti postupak u okvire zakona. Ako ti ljudi na kraju budu pravosnažno oslobođeni, postavlja se pitanje kakva to odšteta može da im nadoknadi uništene živote, izgubljeno vreme, porodičnu tragediju i nezapamćenu stigmu. To je nenadoknadivo, i zato ovaj slučaj mora biti poslednja opomena da oni kojima to nije posao više nikada ne presuđuju u javnosti i ne diktiraju tok istrage.
Sistem "Pronađi me" i haos na terenu koji je progutao dokaze
Paralelno sa sumnjama u dokaze, postavlja se pitanje u kojoj meri je masovna i haotična pretraga terena u prvim satima nakon nestanka doprinela gubljenju dragocenog vremena. Glavni urednik "Kurira" podsetio je na okolnosti pod kojima je policija radila na samom početku.
- Bilo je potrebno više od nedelju dana da policija dođe do osumnjičenih i uhapsi ih, a u tom početnom periodu izgubljeno je dragoceno vreme. Na teren je samoinicijativno izašlo oko hiljadu ljudi - lovci, spasioci, meštani. Dok su oni pretraživali deset kvadratnih kilometara po kiši, teren je bio izložen ogromnoj frekvenciji prolaznika, pa je pitanje u kojoj meri je to otežalo samu istragu.
Praveći distinkciju između ovog slučaja i situacija u kojima je aktiviran sistem uzbunjivanja, Nedić je naglasio važnost koordinacije sa nadležnim organima kako dobra namera građana ne bi ugrozila rad policije.
- Sa druge strane, sam sistem ’Pronađi me’ pokazao je svoju snagu i opravdanost. Upravo juče smo imali slučaj da je devojčica zahvaljujući tom alarmu pronađena u pekari, jer su je građani prepoznali i odmah reagovali. Ključno je da roditelji prvo obaveste policiju, koja na osnovu procene aktivira sistem, kako se preuranjenim potezima ne bi napravila šteta. Nekada medijska pažnja može da pomogne, ali u određenim situacijama može i da oteža rad organa.
Govoreći o specifičnoj atmosferi u Banjskom Polju, Nedić je ukazao na to da su dezinformacije i medijski senzacionalizam u potpunosti zamaglili stvarno činjenično stanje.
- Kada je reč o Danki Ilić, slučaj je bio neuporedivo kompleksniji. Dok su istražni organi stigli do dvojice radnika, u javnosti su danima bujale najrazličitije teorije zavere, dodatno podgrejane činjenicom da je majka devojčice u tom trenutku bila u drugom stanju, što je samo unelo dodatni šum i otežalo rasvetljavanje istine.
Pritisak javnosti
U senci spekulacija i ćutanja porodice, koja je najavila obraćanje tek tokom pretresa, ostaje strah javnosti od pravne nesigurnosti i mogućnosti da svako postane meta neosnovanog progona. Mitrovićeva je podsetila na težinu sankcije koja preti optuženima ukoliko se sud bude vodio pretpostavkama.
- Može vam se desiti da budete optuženi, a da uopšte ne znate o čemu se radi, da niste ni za šta krivi, niti odgovorni, i da apsolutno ništa niste uradili. Kada govorimo o teškom ubistvu deteta, to je najteža moguća pravna kvalifikacija u našem zakonodavstvu, za koju je zaprećena kazna doživotnog zatvora. Pored same sankcije, u pitanju su ljudski životi i nesaglediv teret koji nose porodice.
Zaključujući analizu postupka koji ulazi u sudsku salu, advokatica je podvukla da pravosudni organi ne smeju da podlegnu očekivanjima okruženja onda kada nemaju na šta drugo da se oslone.
- Sud nekoga može oglasiti krivim isključivo kada na osnovu nepobitnih dokaza, van svake razumne sumnje, utvrdi da je izvršio krivično delo. Uverena sam, s obzirom na to kako je slučaj medijski praćen, da postoje čvrsti materijalni dokazi na tom nivou, javnost bi o njima odavno bila detaljno obaveštena. Umesto toga, stiče se utisak da se suđenje otvara samo da bi se predmet nekako procesno zatvorio. Možda će zvučati oštro, ali organi koji vode postupak - policija, tužilaštvo i sud nemaju apsolutno nikakvo pravo da podležu pritisku javnosti. Ako profesionalci u pravosuđu i policiji nisu u stanju da nose taj pritisak, onda ovim poslom ne treba ni da se bave - objasnila je advokatica Milica Mitrović.
Nada da je devojčica živa i dalje postoji
Postavlja se ključno pitanje da li ponuđeni dokazni materijal tužilaštva ima dovoljnu pravnu težinu za osuđujući ishod. Advokatica Milica Mitrović naglašava da funkcija suda nije smirivanje društvenih tenzija, već isključivo stroga ocena činjenica, iznoseći pritom i svoj lični stav o statusu nestalog deteta.
- Kao advokat i branilac, mirne duše mogu da kažem da raspoloživi dokazi ni izbliza nisu dovoljni za osuđujuću presudu. Naravno, ja nisam sudija i konačna reč je na sudskom veću nakon što se dokazni postupak okonča. Ipak, presuda ni po koju cenu ne sme služiti tome da zadovolji radoznalost, strahove ili pritisak javnosti - to naprosto nije uloga suda.
Sudska odluka mora biti utemeljena isključivo na nepristrasnoj analizi i povezivanju materijalnih dokaza, ni milimetar više, ni milimetar manje. Ovo mora da nam bude opomena da se ovakve situacije nikada više ne ponove. Dokle god nemamo materijalni dokaz da devojčica nije među živima, niko nam ne može oduzeti pravo na nadu. Kao vernik i kao čovek, imam puno pravo da verujem da je Danka Ilić i dalje živa, jer nepobitan dokaz o suprotnom ne postoji.
Sa terena u Negotinu stižu informacije da je procesna faza izlaganja znatno duža nego što se očekivalo, dok novinarske ekipe čekaju prve zvanične reakcije. Glavni urednik "Kurira" Rajko Nedić preneo je detalje sa lica mesta i pojasnio tehničke uslove pod kojima mediji prate postupak.
- Pokušavam da dođem do najnovijih informacija. U Negotinu se nalaze dve naše novinarke, ali za sada nema novih detalja i sve medijske ekipe čekaju ispred zgrade suda. Kao što je poznato, današnje pripremno ročište zatvoreno je za javnost, dok će naredna ročišta biti otvorena, uz napomenu da snimanje u sudnici neće biti dozvoljeno, već će novinari moći samo da vode beleške. Pretres se odužio jer uvodna izlaganja u ovako kompleksnim i teškim predmetima umeju da potraju. Očekujemo da u narednih sat ili dva imamo prve konkretne informacije, a naše ekipe ostaju na licu mesta.
Pakao kroz koji su prošli roditelji
U senci pravne bitke ostaje neizmerna porodična trauma, pojačana pritiskom senzacionalističkih objava i teorija koje su mesecima pratile oca i majku Danke Ilić. Nedić je podsetio na okolnosti pod kojima je porodica funkcionisala od prvog dana potrage.
- Majka je prošla kroz nezamislivu golgotu. Pored samog nestanka deteta i ogromnog stresa, ona je u tom trenutku bila u drugom stanju, a javnost ju je zasipala najgnusnijim teorijama zavere - od toga da je prodala dete, pa nadalje. I ona i suprug su više puta saslušavani, učestvovali su u rekonstrukciji i sve vreme sarađivali sa istražnim organima, konstantno pod nemilosrdnom lupom medija. Prošli su kroz pakao.
Govoreći o njihovom današnjem pojavljivanju pred većem i izbegavanju kontakta sa kamerama, urednik "Kurira" je istakao da roditelji u sudnici traže samo konačnu istinu o sudbini svog deteta.
- Kao što su i najavili, došli su danas na ročište, ali činjenica da su u zgradu suda ušli na sporedni ulaz jasno govori da žele da izbegnu dodatno medijsko eksponiranje. U ovom trenutku oni verovatno nemaju šta novo da izjave, osim što će pomno pratiti šta optuženi govore kada krene dokazni postupak. Pre svega, roditelji traže samo jedno - iste one odgovore koje čekaju od prvog dana: kako se to tačno dogodilo, gde je njihovo dete i šta je sa njim - rekao je Nedić.
Promene branilaca
Tokom pripreme predmeta primećene su brojne promene u advokatskom timu optuženih, što je u delu javnosti protumačeno kao nesigurnost u strategiju. Advokatica Milica Mitrović odbacuje takve spekulacije i pojašnjava profesionalne razloge za promenu zastupnika.
- Promena branilaca ne mora nužno ništa da znači. Reč je o izuzetno kompleksnom predmetu, obavijenom velom misterije, ali i teškim institucionalnim pritiscima. Svaki okrivljeni ima pravo da izabere drugog advokata, baš kao što i branilac ima pravo da otkaže punomoćje ukoliko dođe do razmimoilaženja u stavovima ili strategiji. Verujem da je odbrana sada, pred sam početak glavnog pretresa, zauzela čvrst stav i da će u ovom sastavu i ostati do kraja postupka.
Ona je dodala da takve rotacije oslikavaju isključivo težinu postupka i uputila reči podrške kolegama koje se bore za utvrđivanje materijalne istine.
- Činjenica da se promenilo nekoliko advokata ne govori ništa o samoj krivici - to samo oslikava koliko je slučaj komplikovan i pod kakvim se okolnostima vodi. U ime pravde i istine, kolegama advokatima želim mnogo uspeha. Ukoliko je istina da ovi ljudi nisu počinili delo koje im se stavlja na teret, od presudnog je značaja da im zakon i pravo pruže sva sredstva kako bi tu istinu u sudnici i dokazali.
Govoreći o zadatku branilaca na pripremnom ročištu, Mitrovićeva je podvukla da pravni timovi moraju detaljno da ospore svaki segment tužilačkog akta.
- Od kolega branilaca očekujem da daju svoj maksimum u osporavanju činjeničnog i pravnog osnova ove optužnice. Verujem da će već tokom pripremnog ročišta iskoristiti priliku da profesionalno iznesu sve primedbe na optužni akt i predlože adekvatne dokaze. Kao advokat se borim za istinu, jer je sve što nam je do sada servirano u dubokom neskladu sa elementarnom životnom logikom.
Zaključujući svoje izlaganje o mešanju politike u krivične postupke, ona je još jednom apelovala na razdvajanje nadležnosti i zaštitu integriteta pravosuđa.
- I po treći put ponavljam: više nikada ne sme da se dogodi da nas ljudi kojima to nije posao, u prvih 24 ili 48 sati, obaveštavaju o tome šta se desilo i ko je navodno sigurno kriv. Za normalno funkcionisanje društva i pravosudnog sistema neophodno je da svako radi svoj posao. Nosioci visokih političkih funkcija ne treba da opterećuju javnost ličnim stavovima i procenama - neka se bave svojim resorima, a policiju, tužilaštvo i sudove neka puste da nesmetano vode postupke po zakonu - istakla je advokatica Milica Mitrović.
Osvrćući se na stav porodice nestale devojčice prema samim optuženima, Rajko Nedić je objasnio razliku između nade koju roditelji nose i onoga u šta su ih istražni organi ubedili.
- To sam zaboravio malopre da pomenem, imali smo čitavu seriju teorija zavere koje su se plele oko samih roditelja. Na primer, potezalo se pitanje kako mogu da pale sveću ako veruju da im je ćerka živa.
Otac je tada razgovarao sa sveštenikom koji mu je rekao: ’Sine, ne pališ sveću za pokoj duše, već da dete nađe put do kuće.’ Ipak, ono što je ključno pred početak ovog suđenja jeste to što su roditelji, na osnovu svega što im je predočeno tokom istrage, uvereni da su Dragijević i Janković ubice. Od samog hapšenja oni veruju da su upravo njih dvojica usmrtili devojčicu i sakrili telo. Dakle, iako u dubini duše verovatno i dalje tinja nada da je dete živo, oni su uvereni u krivicu optuženih.
Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama MONDO Inc uslova korišćenja i Zakonom o javnom informisanju i medijima.
Kurir.rs
