Не памтим шта сам пре три недеље читао, куда сам се кретао, са ким сам све разговарао. Понешто призовем из сећања, понешто ненамерно домислим, а један део реконструишем на основу порука у мобилном телефону и обавеза… Цео текст
Не памтим шта сам пре три недеље читао, куда сам се кретао, са ким сам све разговарао. Понешто призовем из сећања, понешто ненамерно домислим, а један део реконструишем на основу порука у мобилном телефону и обавеза забележених у календару. Сећање израња из чворишта значења која приписујемо свакодневним догађајима.
5.05.
2025.
Апликација Дечји новчаник даје родитељима могућност да потврђују старост своје деце на дигиталним платформама.
Ипак, постоји запис и о стотинама ствари које сам тог дана урадио, а којих се данас не сећам. Сачувана претрага, податак о локацији, време када сам отворио неку страницу. Када је реч о таквим појединостима, дигитални траг је поузданији од мог сећања.
То ме ставља у необичан положај. О сопственом животу могао бих понешто да сазнам од некога ко ме није уживо упознао, а има приступ таквим подацима.
Ловац и ловина
Ловац не мора да види ловину да би утврдио куда се кретала. Довољан му је траг. Разазнаје их, повезује са другим траговима на основу којих предвиђа њено понашање у простору. Исто важи и за ловину – корисника у дигиталном простору.
О свима нама се прикупљају подаци, а обим прикупљања зависи од тога које уређаје користимо и на шта смо пристали (иако то готово никада не разумемо).
Компаније састављају профиле од наших претрага на мрежама, задржавања на објавама и налозима на које кликнемо. Из тих трагова могу да предвиде понеку нашу склоност; у једном истраживању рачунар је на основу дигиталног понашања процењивао одређене црте личности боље од људи који су ту особу познавали.
Џереми Бентам, британски филозоф, крајем осамнаестог века замислио је паноптикон – затвор у којем су ћелије распоређене око средишњег торња. Из торња стражар може да посматра затворенике, док они не могу да виде њега. Затвореник не зна да ли је предмет посматрања, да ли стражар гледа неког другог или је можда напустио своје место. После неког времена, присуство стражара у торњу постаје неважно. Сама могућност да је под надзором довољна је да затвореник почне да се понаша као да га неко непрестано посматра.
У дигиталном простору теже је одредити торањ. Подаци о нама налазе се код различитих компанија и установа, које имају своје интересе и различите могућности да их употребе. Не постоји нужно један посматрач који све види. Ипак, ова расутост само повећава неизвесност. Још нам је теже да сагледамо коме је који део нашег живота доступан.
Притом, ми не знамо који ће „стражар“ и када приступити нашим подацима и донети закључке о нама, јер оно што је сачувано не мора одмах да буде и прегледано.
Не постоји поглед ниоткуда. Свако посматрање већ подразумева неко становиште: нешто се издваја као важно, нешто друго остаје изван пажње. Начин на који су подаци разврстани одређује и оно што је из њих могуће закључити.
Губитак непосредности
Из угла моје струке, психијатрије, занима ме шта непрекидни, скривени поглед другог чини нашем доживљају света. Не морамо све време да размишљамо о дигиталном торњу да би он произвео промене у начину на који се понашамо. Понекад размислим о нечему што бих претражио или о објави на коју бих кликнуо питајући се (накратко) како би то могло да изгледа некоме ко приступа том податку о мени. Тад у сопствени поступак већ уносим замишљен поглед другог из дигиталног паноптикона. Попут Бентамовог затвореника, почињем да замишљам себе из перспективе стражара. Али ту се не заустављам. Размишљам о томе шта моје интересовање говори о мени. Зашто ме је то заинтересовало? Шта би неко могао да закључи о мојим намерама? Радозналост, која ме је до малопре једноставно водила према нечему, постаје предмет мог сопственог испитивања. Посматрам је са стране, готово као да не припада мени. И што више покушавам да предвидим како бих могао бити протумачен, то мање пажње посвећујем ономе што ме је првобитно занимало.
28.10.
2026.
Интегрални тост, авокадо, јаја и поврће: нутриционисткиња открива вечеру коју спрема за 10 минута када нема енергије за дуго кување.
Временом почињемо да усвајамо поглед онога ко нас надзире. Док нешто радимо, истовремено замишљамо како тај поступак изгледа некоме другом. Постајемо и посматрач и посматрани. Оно што смо раније чинили спонтано сада проверавамо, процењујемо, доводимо у питање. А непрестано посматрање сопственог искуства може да промени и само искуство.
Поступци остављају трагове
У психијатрији срећемо много радикалнији облик оваквог удаљавања од непосредног искуства. У раним фазама неких психотичних поремећаја човек може да доживљава сопствене мисли, покрете и намере као нешто необично или страно. Оно што се раније одвијало готово неприметно сада се намеће пажњи особе. Губи се непосредност са којом је до тада обитавао у свету. Између њега и његовог (до тада неодвојивог) искуства умеће се поглед посматрача.
Створили смо друштвене околности у којима нам се такав однос према себи може учинити разумљивим, чак и пожељним. Ако знамо да наши поступци остављају трагове који могу бити накнадно протумачени, имамо разлога да о њима размишљамо унапред. Да бисмо избегли нежељене закључке других, почињемо да надзиремо сопствене поступке, намере, па и интересовања. Оно што у свом радикалном облику подсећа на поремећаје непосредности субјективног искуства постаје, у сасвим другачијим околностима, начин прилагођавања свету.
Шта би дигитални ловац могао да сазна о мени на основу трагова које остављам? Сада о тим траговима почињем да размишљам и пре него што их оставим. Могућност да ће неко накнадно протумачити моје поступке мења начин на који их чиним.
Не знам ко је у торњу мог паноптикона, али све чешће из њега посматрам самог себе.
