Голема илузија о неограниченом расту, јефтиној енергији и бескрајним ланцима снабдевања је срушена. Деценијама уназад, од пада Берлинског зида па све до избијања пандемије корона вируса 2020. године, глобална… Цео текст
Голема илузија о неограниченом расту, јефтиној енергији и бескрајним ланцима снабдевања је срушена. Деценијама уназад, од пада Берлинског зида па све до избијања пандемије корона вируса 2020. године, глобална економија функционисала је на претпоставци неограниченог изобиља и сталног раста животног стадарда. Хладноратовски буџети за одбрану преусмерени су у потрошњу, стотине милиона радника из Азије и Источне Европе ускочиле су у глобални производни погон, а сировине и енергенти текли су неометано, вођени искључиво тржишном логиком најниже цене. Данас је тај свет мртав. Улазимо у нову епоху геополитичког такмичења у којој оскудица више није пролазни поремећај на тржишту, већ трајно стање и примарни однос моћи.
14.10.
2026.
Професор Бранко Главоњић објашњава шта утиче на цене огрева и да ли се могу очекивати нова поскупљења.
Сутон четвородеценијског елдорада
Четири деценије стабилности биле су аномалија, а не законитост историје. Централни банкари су доминирали економском политиком, држећи инфлацију под контролом пре свега захваљујући јефтином кинеском раду и јефтиним руским ресурсима. Систем је био пројектован за ефикасност, а не за отпорност.
Пуцањем глобализацијских шавова под ударима пандемије, рата у Украјини и све оштријег технолошко-економског сукоба између Вашингтона и Пекинга, разоткривена је сурова рањивост таквог модела. Све што је до јуче сматрано непотребним трошком, попут стратешких залиха, домаћих прерађивачких капацитета и резервних енергетских мрежа, данас представља једину разлику између суверенитета и економске капитулације.
Главни покретачи савременог доба, од електрификације и масовне примене вештачке интелигенције до поновног глобалног наоружавања, енормно су материјално интензивни. Изградња дата-центара, полагање напонских мрежа и транзиција на обновљиве изворе захтевају огромне количине бакра, литијума, кобалта и ретких метала. Процене указују да ће се само потрошња електричне енергије у центрима за обраду података више него удвостручити до краја ове деценије. Истовремено, неразвијени свет тражи свој део колача кроз базну инфраструктуру, захтевајући милионе тона челика и нафте. Потражња је експлозивна и хитна, док је понуда недовољна и спора. Отварање новог рудника траје од 10 до 15 година, а инвестиције су годинама гушене рестриктивним еколошким регулативама и финансијским шпекулацијама.
Анатомија организоване оскудице
Оскудица 21. века не значи нужно да је планета потпуно остала без нафте, бакра, пшенице или воде. Централна теза нове реалности јесте да приступ ономе што постоји постаје скупљи, условљенији и политички посредован. Моћ више не лежи код онога ко поседује сировину, нити искључиво код онога ко је троши, већ код актера који контролише незаменљива уска грла ланаца вредности.
Савремена несташица манифестује се кроз четири различите, али уско повезане димензије:
Прва је физичка оскудица, узрокована исцрпљивањем природних ресурса, учесталим сушама и уништењем базне инфраструктуре, чије су геополитичке последице директна борба за преживљавање и масовне демографске миграције.
Друга је производно-технолошка оскудица, где кључни проблем није недостатак саме сировине, већ мањак прерађивачких капацитета, па и патената за напредна решења, што мање развијене државе доводи у потпуну зависност од технолошких монополиста.
Трећа је логистичко-политичка оскудица, створена санкцијама, извозним блокадама и контролом кључних поморских пролаза, чији је резултат стрмоглава фрагментација светског тржишта на супротстављене политичке и економске блокове.
Коначно, четврта је ценовна односно тржишна оскудица, где роба физички постоји, али се преусмерава искључиво ка оним актерима који могу да плате више, чиме се ствара дубока класна дистрибуција несташице и осиромашење најрањивијих слојева друштва.
Капитулација централних банака
Пекинг не мора да поседује све светске копове ретких метала да би диктирао услове ауто-индустрији Европе и Америке; довољно је што контролише преко 80 процената њихове прераде. Слично томе, Сједињене Америчке Државе контролишу кључне патенте и опрему за производњу најнапреднијих микрочипова, чиме ефикасно могу одсећи читаве економије од технолошког врха.
28.10.
2026.
Интегрални тост, авокадо, јаја и поврће: нутриционисткиња открива вечеру коју спрема за 10 минута када нема енергије за дуго кување.
„У таквим околностима, тржиште више не решава несташицу непосредно, оно је само расподељује. Када понуда стане, цена не подстиче тренутно нову производњу јер се рудник или рафинерија не могу подићи преко ноћи. Тржиште тада функционише као механизам селекције: роба иде богатијим државама и корпорацијама које могу да понуде вишу цену, док неразвијене нације и сиромашнији слојеви становништва бивају потиснути испод црте егзистенције“, каже у својој анализи за “Тумороуз аферс” саветник председника Индије Ананта Нагесварен.
У анализи Ројтерса од 19. октобра о поремећају на енергетском тржишту констатује се да преокрет у природи оскудице мења сам темељ макроекономске политике. Деценијама је владала догма да централне банке подизањем или спуштањем каматних стопа могу управљати економским циклусима. Међутим, у свету структурних поремећаја понуде, монетарна политика постаје прилично немоћна. Више каматне стопе не могу ископати тону бакра, нити могу произвести баријум или нафту. Заправо, агресивно монетарно затезање често погоршава проблем: оно поскупљује капитал и гуши дугорочна улагања у експлоатацију и прераду, чиме директно утиче да будућа понуда буде још мања, а инфлација отпорнија.
„Улазимо у еру где монетарна политика мора играти другу виолину у односу на фискалну политику. Изабрани политичари поново преузимају полуге моћи од неизабраних технократа у централним банкама. Енергетска безбедност, индустријски капацитети и обезбеђивање критичних ресурса постају примарни национални циљеви којима се подређују буџетски дефицити и курсне политике“, каже се у октобарској анализи француског портала Атласлимитс о ограниченим ресурсима.
Националне државе улазе у трку субвенција и протекционизма. Ипак, ту лежи огромна замка: уколико се фискална средства усмере на широке неселективне субвенције које само подстичу потрошњу без ширења производних капацитета, резултат ће бити разорна стагфлација. Побеђиваће оне државе чије управе успеју да драстично скрате бирократске процедуре — где брзи пристанак за отварање рудника, литијумске прераде или високонапонске мреже постаје главна конкурентска предност у односу на спорије и административно замршене системе.
Храна и вода као оружје
Нигде геополитика оскудице није тако сурова као у сектору производње хране и приступа питкој води. Упркос глобалном технолошком напретку, глад не настаје зато што на глобалном нивоу нема довољно хране, већ зато што су ланци дистрибуције, куповна моћ и приступ храни уско повезани са геополитичким интересима.
Извештај УНЦТАД-а показује драстичну тржишну концентрацију: свега четири глобалне корпорације (познате под акронимом АБЦД, Арчер Данијелс Мидленд, Бунге, Каргил, Луј Драјфус) контролишу између 70 и 90 одсто светске трговине житарицама. Ова невиђена концентрација логистичке и трговачке моћи значи да неколико приватних управних одбора одлучује о токовима хране и маржама у тренуцима кризе.
Додатно, производња хране зависи од инпута чија су тржишта једнако монополизована: синтетичких ђубрива, природног гаса, селектованог семена и патената за заштитна средства.
30.10.
2026.
На евиденцији служби за запошљавање у октобру било је 654.000 слободних радних места, што је 31.000 више него годину дана раније.
„Када цене енергетских инпута скоче, пољопривредници у земљама у развоју престају са применом модерне агротехнике, што доводи до стрмоглавог пада приноса“, упозорава Ананта Нагесварен.
Када наступи криза, државе прибегавају одбрамбеном национализму. Забране извоза пшенице или пиринча које уводе водећи произвођачи како би умирили домаће цене тренутно преливају катастрофу на земље зависне од увоза. У ситуацијама ратних сукоба, попут рата у Украјини или криза на Блиском истоку, храна престаје да буде трговачка роба и постаје оружје за масовно уцењивање или преживљавање.
Логика геополитичке контроле прелива се са међународног терена директно у унутрашње односе унутар самих држава. Оскудица се све чешће трансформише у извор рентијерског профита.
„Ограничена понуда станова у великим урбаним центрима не решава се убрзаном градњом, јер постојећим власницима капитала и некретнина одговара одржавање високих цена квадратних метара и закупнина. Приступ кредитним средствима постаје привилегија етаблираних играча, док се нови предузетници потискују на маргину“, пише у својој анализи европска истраживачка мрежа ТЕПСА.
Рента из планиране несташице постаје доминантан облик зараде. Јавне услуге, од здравства и образовања, до чисте воде и снабдевања струјом постепено се преносе на приватни сектор, где се приступ наплаћује по тржишним ценама, које просечан грађанин све теже прати. Друштво тако може остваривати номинални раст бруто домаћег производа, док истовремено већина становништва живи у стању хроничне и циљане ускраћености.
Доба изобиља није било природно стање ствари, већ кратка и непоновљива историјска аномалија. Деценије у којима је капитал био бесплатан, ресурси јефтини, а ланци снабдевања неупитни остале су иза нас. Нова геополитичка реалност не оставља места за илузије. Свет је ушао у епоху у којој се суровим политичким и економским полугама управља несташицама. Државе које буду чекале повратак старог поретка осудиле су себе на економску периферију и друштвену дестабилизацију.
У оваквом поретку, сама физичка поседовања нафте, бакра или литијума више не гарантују ни богатство ни безбедност. Победници нове епохе неће бити нације које леже на рудама и плодној земљи, већ оне које покажу институционалну зрелост да изнесу три кључна стратешка императива.
Свет изобиља и свет тврдих граница
„Прво, императив је скраћивање и бескомпромисна заштита индустријско-технолошких ланаца прераде. Поседовати сировину без контроле над њеном прерадом представља само нову форму колонијалне зависности. Стварни суверенитет лежи у технолошкој карици која диктира услове тржишту. Друго, брзина деловања државне администрације постаје примарни економски ресурс. У трци за енергијом и сировинама, ефикасност при одобравању инфраструктурних, рударских и енергетских пројеката прави директну разлику између функционалне привреде и индустријског застоја. Бирократска спорост и вишегодишња оклевања нису административни недостатак, већ директна претња националној безбедности. Треће, стабилност државе зависиће од изградње унутрашњих механизама праведне расподеле базних ресурса: хране, воде и енергије. Уколико се трошак спољне оскудице пребаци искључиво на сиромашније слојеве друштва кроз приватизацију ренти и нециљане субвенције, геополитички притисак неизбежно ескалира у унутрашњи социолошки слом и губитак легитимитета власти“, каже се у анализи ТЕПСА.
Свет изобиља трајно је замењен светом тврдих граница, контролисаних ланаца и политизованих ресурса. У таквом окружењу, право на развој и суверенитет више се не претпостављају као међународни стандард. За њих се државе морају изборити индустријском моћи, технолошком превлашћу и способношћу управљања сопственом оскудицом.
Србија - земља великих река и сувих њива
Србија воли да се представља као земља која може да прехрани себе и друге. Бројке из званичних извора показују да је слика сложенија, и да храна и вода зависе од ствари које не зависе само од нас.
Србија у трговини пољопривредним производима има суфицит, али део увоза чине семе, ђубриво и гориво, па је производња зависна од инпута које не ствара сама. То није несташица, али јесте рањивост.
Више од 90 одсто обновљивих водних ресурса Србије потиче из иностранства. То не значи да пијемо увозну воду, али значи да сушу, загађење и поплаве не решавамо сами. Па ипак, и оно што имамо губимо: од 711 милиона кубних метара захваћених за јавно снабдевање прошле године до потрошача је стигло 445 милиона. Преосталих 266 милиона, око 37 одсто, изгубљено је у мрежи.
Још упадљивија је разлика између воде и њива. Наводњава се око 47.500 хектара, свега око 1,5 одсто коришћеног пољопривредног земљишта. Прошле године захваћено је скоро 18 одсто више воде за наводњавање, а наводњавана површина се ипак смањила. Кад се врућина и суша поклопе с критичном фазом усева, производња је озбиљно угрожена.
Зато питање није хоће ли нестати хране или воде, већ ко одлучује о расподели воде кад дође до суше и ко плаћа обнову водоснабдевања. Системска рањивост није исто што и непосредна опасност, али је управо оно што остаје неуређено док не стигне суша. Плодно земљиште и велике реке су важан ресурс, али је још важније оно што урадимо с њима пре кризе, а не после ње.