Историја се ретко завршава онда кад се заврше избори. Понекад тек тада почиње њен тежи део, у којем победник мора да одлучи шта ће учинити са сопственом победом. Традиционално и већ виђено, попут Србије у постизборним… Цео текст
Историја се ретко завршава онда кад се заврше избори. Понекад тек тада почиње њен тежи део, у којем победник мора да одлучи шта ће учинити са сопственом победом.
Традиционално и већ виђено, попут Србије у постизборним прозивкама, Француска је после ослобођења имала сличну позицију. Морала је да победи другу страну и успомену на њу, што никад није исто. Губитници су зато постали много више од једног историјског режима, неугодан део биографије који је лакше прогласити изузетком, него прихватити као део сопствене историје. Између онога што се догодило и онога што је друштво спремно да призна, вишијевски синдром је дуго и недовршено суочавање са прошлошћу која није могла бити једноставно сахрањена.
Генерал Де Гол победио је пораз, али не и прошлост. Државник који је од историјске нужности начинио националну легенду после понижења знао је да је земљи светлости и гиљотине потребна велика прича о сопственом достојанству. У тој конструкцији, опозициција је постала историјско тело које је требало одвојити од националног идентитета како би се обновила представа о континуитету части. У земљи Бастиље, био је то Де Голов аутогол. Парадокс велике политике која жели да победу претвори у коначну моралну пресуду над прошлошћу. Кад се кривица друштва издвоји као туђа кривица, она мења облик и прелази у мит, а мит који се довољно дуго брани почиње да се понаша као истина.
Време, међутим, никад не остаје у границама једне моралне поделе. Зато прошлост не прихвата амнестију. Она остаје у именима, архивима, породичним причама, политичком језику и колективном ћутању, све док једног дана не постане јасно да оно што је проглашено завршеном историјом и даље одређује начин на који друштво говори о себи. У таквој ситуацији, вишијевски синдром је метафора за друштво које покушава да из сопствене биографије избаци оно што му се не допада, да непријатну одговорност претвори у туђу кривицу и да од историје направи огледало у којем ће гледати само сопствени идеализовани лик.
Ту престаје француска прича и почиње наше питање. Не зато што Србија своје најдубље сенке вековима држи иза затворених капака, нити зато што се париска опозиција може пресликати на било који савремени српски догађај, него зато што иста људска и политичка потреба постоји и овде. Француски случај зато није наш модел, него наше огледало. У њему не треба тражити исте догађаје, него исти механизам, ону опасну склоност да се после великог сукоба не тражи истина која ће друштво поново повезати, него прича која ће једној његовој половини омогућити да другу заувек прогласи кривом.
На том месту садашња Србија више се не може заобићи. Ако је победник добио право на истину, а поражени више нема право ни на какву истину, избори престају да буду начин да се друштво политички разреши и постају само нова етапа његовог унутрашњег сукоба. Онда се власт више не доживљава као привремено поверење грађана, него као достојанство укроћеног погледа, а опозиција као препрека коју треба уклонити из приче о нацији.
Међутим, власт није Србија, опозиција није Србија, изборна већина није Србија, протестна мањина није Србија, као што ниједан политички тренутак не може да присвоји читаву историју једног народа. Србија је већа од сваког резултата, дубља од сваког мандата и дуготрајнија од сваке власти, те баш зато свака политика која себе поистовети са државом пре или касније почиње да прави исту грешку, победу над противником претвара у покушај да победи плуралност друштва.
Зато се намеће повратак Де Голу и његовом аутоголу. Велики политичар може спасити државу, обновити њено самопоуздање и оставити иза себе снажан историјски мит, али ниједан мит не може заувек заменити истину. И Србија ће, пре или касније, морати да научи исту једноставну, а тешку лекцију, држава не постаје снажна кад сви говоре исто о њој, него кад може да поднесе различите истине.
Очигледно, главни испит су дуготрајни постизборни дани. Да се види да ли је победа прихваћена као одговорност или као плен, да ли је пораз политичка епизода или национална катастрофа, да ли ће институције остати изнад партија и да ли се друштво после избора враћа себи или наставља да живи као заробљеник сопствене поделе.
Разапето и поларизовано. И неизбежним поводом, можда је боље што је живот коначан, а наши лични ставови, дионички принципи и животни компаси бесконачни. Јер, ванредни избори нису последња, ни изванредна реч демократије. Они су само тренутак у којем друштво некоме даје више политичке моћи него другоме.
Све остало тек треба да се догоди.
28.10.
2026.
Интегрални тост, авокадо, јаја и поврће: нутриционисткиња открива вечеру коју спрема за 10 минута када нема енергије за дуго кување.
