Нови покрет мора да прекине све везе с компромитованим опозиционим странкама. Друга порука је да мора да уједини нацију, уместо да остане заробљен у традиционалним идеолошким поделама и расправама. Ако желите да… Цео текст
Нови покрет мора да прекине све везе с компромитованим опозиционим странкама. Друга порука је да мора да уједини нацију, уместо да остане заробљен у традиционалним идеолошким поделама и расправама. Ако желите да ослободите своју земљу мафијашке државе, није важно да ли подржавате левицу, либерале, конзервативце или Зелене. Важно је да ли желите да разградите државну криминалну организацију – мафијашку државу. У том контексту, идеолошке поделе су од секундарног значаја
Балинт Мађар (Бáлинт Магyар) истакнути је социолог са запаженом академском и политичком каријером у Мађарској. Био је посланик у Мађарском парламенту од 1990. до 2010. године, а два пута је обављао функцију министра просвете (1996–1998 и 2002–2006). Такође је био председник Савеза слободних демократа – Мађарске либералне партије (СЗДСЗ). Од 2020. године ради као истраживач на Институту за демократију Централноевропског универзитета у Будимпешти, где тренутно има звање вишег научног сарадника (Сениор Ресеарцх Феллоw).
...…
Његова књига Посткомунистичка мафијашка држава: случај Мађарске (Пост–Цоммунист Мафиа Стате: Тхе Цасе оф Хунгарy) први пут је објављена на мађарском језику 2013. године, а потом и на енглеском, у издању Централ Еуропеан Университy Пресса, 2016. године. Године 2020. написао је, заједно с Балинтом Мадловичем (Бáлинт Мадловицс), књигу од 800 страница под насловом Анатомија посткомунистичких режима: концептуални оквир (Тхе Анатомy оф Пост–Цоммунист Регимес: А Цонцептуал Фрамеwорк). Скраћена верзија ове књиге објављена је 2022. године под насловом Кратак водич кроз посткомунистичке режиме (А Цонцисе Фиелд Гуиде то Пост–Цоммунист Регимес). На недавним изборима у Мађарској, појам “мафијашке државе” постао је једна од централних оптужби које је странка Тиса упућивала на рачун режима Фидеса. Прошле недеље, др Балинт Мађар и Балинт Мадлович одржали су у Београду предавање под насловом “Како смо сменили ауторитарни режим у Мађарској?”, које је изазвало нервозне реакције појединих таблоида блиских властима.
“ВРЕМЕ”: Данас већ чувену своју књигуПосткомунистичка мафијашка држава: случај Мађарскеобјавили сте 2013. У њој сте описали нови тип политичког поретка. Шта је “мафијашка држава” и које су њене главне одлике?
БАЛИНТ МАЂАР: Укратко, мафијашка држава је приватизовани облик паразитске државе, у којој једно политичко предузеће преузима контролу над државом, привредом, олигарсима и друштвом у целини. Оно има два упоредна циља: монополизовање политичке моћи с једне стране, и стицање личног и породичног богатства с друге.
Да би неки режим могао да се сматра за мафијашку државу, он мора да испуни одређене критеријуме у четири димензије. Прва се односи на структуру владајуће елите: ко заиста врши власт у том режиму? Политичке анализе у којима се тврди да су парламент, влада или Фидес одлучили ово или оно доводе у заблуду јер те формалне институције заправо не доносе никакве одлуке. Оне их само формално потврђују и служе као преносници одлука донетих на другом месту.
Стварни доносилац одлука јесте она врста владајуће елите коју називам “усвојеном политичком породицом”: клановска структура у којој се чак и везе које нису засноване на крвном сродству проглашавају сродничким везама. У мафијашкој држави иста особа мора истовремено да има улогу кума у неформалној мрежи и улогу шефа формалне извршне власти – у овом случају премијера – у оквиру формалне организације. Управо је спој те две улоге у једној особи учинио Виктора Орбана главним патроном у Мађарској. Он је контролисао и формалне институције власти, разграђујући систем узајамне контроле и равнотеже власти захваљујући двотрећинској парламентарној већини и, клановску, усвојену политичку породицу, повезану квазисродничким везама, на чијем је челу стајао као кум. Зато би се, ако се усредсредимо на владајућу елиту, таква држава могла назвати клановском државом.
Ако се усредсредимо на начин на који се власт врши, можемо говорити о неопатримонијалној држави, коју одликује присвајање јавних овлашћења у приватне сврхе. Овај појам се широко користи у научној литератури, али се односи искључиво на начин вршења власти, занемарујући остале димензије режима.
Ако се усредсредимо на димензију имовинских односа, можемо говорити о предаторској држави. Предаторска држава иде и корак даље. Владајућа елита овде не преусмерава само приходе у своју корист већ, користећи принуду државног апарата као средство, преузима и имовину и предузећа, без примене физичког насиља.
Четврта димензија односи се на разликовање различитих нивоа корупције. Није довољно једноставно говорити о корумпираној држави. Корупција може бити распрострањена и, у том смислу, ендемска, а да притом не буде нужно и системска – односно, хијерархијски организована и присутна на највишим нивоима власти.
Следећи ниво је оно што се уобичајено назива “заробљена држава”. У научној литератури овај појам се углавном односи на облик заробљавања државе у којем криминалне групе или олигарси, кроз процес који се одвија одоздо навише, преузимају контролу над појединим сегментима државног апарата. Трећи ниво, међутим, представља “криминална држава”, у којој држава у целини функционише као јединствена криминална организација, подређена политичком предузећу. Управо је то ниво који препознајемо у мафијашкој држави.
Према томе, о мафијашкој држави можемо говорити када неки режим испуњава ове критеријуме у све четири димензије: истовремено је клановска, неопатримонијална, предаторска и криминална држава. Мађарска је таква мафијашка држава. Ниједна друга чланица Европске уније није испољила овакав тип режима, али се у ову категорију могу сврстати и Русија после 2003. године, као и неке бивше совјетске републике у Централној Азији.
У јуну је Ференц Биро (Бíрó), председник Управе за интегритет, проценио да је системска корупција током владавине Виктора Орбана (2010–2026) могла да кошта Мађарску чак 150 милијарди евра. Истовремено, Иштван Капитањ (Иствáн Капитáнy), министар привреде и енергетике, навео је на свом налогу на Фејсбуку да би БДП Мађарске могао да буде већи за 8–10 одсто да није било корупције. Како је корупција таквих размера била могућа?
То је било могуће зато што се више не ради о класичној корупцији. Код класичне корупције, трансакција се одвија између два актера – обично политичког и економског – који ступају у незаконит однос, али притом задржавају своје улоге. Политичар не постаје предузетник, нити предузетник постаје политичар.
У мафијашкој држави, насупрот томе, суочавамо се с логиком функционисања традиционалне мафије, а не с појединачним коруптивним трансакцијама. Традиционална мафија заузима међуположај између државне власти и друштва: у односима с онима изнад себе користи уцене и подмићивање, док против оних испод себе може да примењује насиље. Она, међутим, остаје неформална организација. Мафијашка држава је, у суштини, традиционална мафија уздигнута на ниво целокупне државне власти.
Политичар тако постаје “полигарх” – особа која заузима формални политички положај, а истовремено има неформалну економску улогу. Предузетник, с друге стране, постаје олигарх, који заузима формални економски положај, а истовремено има неформалну политичку улогу. Међутим, супротно уобичајеном објашњењу, није олигарх онај који заробљава државу. Уместо тога, врховна политичка власт присваја право да “поставља” олигархе, истовремено гомилајући имовину за себе.
Поједини научници разматрали су концепт аутократског преокрета – тачке након које аутократизација више не може да се обрне уназад. Поједини западни научници користили су чак и математичке моделе како би доказали да демократија не може да се обнови у Пољској, Мађарској и Србији. Међутим, демократија је у међувремену обновљена и у Мађарској и у Пољској. Шта нам то говори о ограничењима таквих модела и изгледима за преокретање аутократизације?
Тачка без повратка подразумева да режим максимално развије своје капацитете за примену физичког насиља. Срећом, чланство у Европској унији у случају Пољске и Мађарске, као и тежња Србије да јој приступи, постављају ограничења примени физичког насиља. Тамо где таква ограничења не постоје, као у Русији или у раније поменутим бившим совјетским републикама Централне Азије, смена режима мирним путем практично је немогућа.
Постојали су, међутим, и показатељи да се Орбан припремао за могућност да мора да манипулише изборним резултатима – што је у Мађарској изузетно тешко, јер независне организације имају посматраче на бирачким местима широм земље. Један од таквих показатеља био је уставни амандман којим је омогућено ангажовање војске унутар земље ради “успостављања реда”. Очигледно је било да је тиме припреман терен за ситуацију у којој би Орбан, након тесног пораза, могао да покуша да поништи изборне резултате. Међутим, током последњих месеци предизборне кампање постало је јасно да припадници војске, полиције и обавештајних служби неће стати уз Орбанову владу у случају таквог државног удара. Бивши официри јавно су изјавили да је 80–90 одсто припадника њихових служби желело промене. То, заједно с размерама изборне победе странке Тиса, можда је допринело Орбановој одлуци да чак и не покуша да фалсификује изборне резултате.
Недавни избори у Мађарској показали су да је једини начин да се победи Фидес окупљање око једног политичког покрета. Опозиција се ујединила око једног покрета и једне странке – Тисе. Како су Мађари различитих политичких опредељења и идеолошких уверења успели да се окупе око једне политичке снаге?
Орбановом режиму опозиција се супротстављала на изборима 2014, 2018. и 2022. године, наступајући у различитим конфигурацијама — понекад самостално, а понекад у коалицијама. Ипак, пре свега захваљујући непропорицоналном изборном систему, Фидес је сва три пута освојио двотрећинску већину у парламенту. Током тог периода опозиционе странке постепено су губиле кредибилност. То није било нарочито изненађујуће, будући да су и саме постале део корумпираног политичког и економског екосистема који је изградио Фидес. Могли бисмо да разликујемо четири врсте опозиционих странака: маргинализоване странке; припитомљене странке, увучене у коруптивне договоре и тиме изложене уценама; финансијски ослабљене странке; и, коначно, лажне опозиционе странке, попут крајње десничарске странке Ми Хазáнк (“Наша домовина”), чијем је настанку Фидес у суштини допринео и коју је подржавао. Ове странке прикупљале су протестне гласове против Фидеса, али су њихови кадрови и организације постали укорењени у постојећем систему и неспособни за обнову. Било је мало наде да могу да понуде уверљиву перспективу политичких промена.
Губитак кредибилности опозиционих странака, лоши економски резултати и морални слом – заједно су створили простор за настанак новог покрета који би оспорио режим. Петер Мађар појавио се у том вакууму и изузетно брзо изградио свој покрет, заснован на такозваним “острвима Тисе”. Неколико месеци касније, на изборима за Европски парламент у јуну 2024. године, његова странка освојила је 30 одсто гласова, практично лишивши етаблиране опозиционе странке њихове изборне подршке. Као што је ова промена показала, бирачи тих странака заправо су били таоци сопствених политичких избора. Били су то људи одлучни да не гласају за Фидес, који су, у недостатку боље алтернативе, гласали за странке које су се представљале као опозиционе, али су у стварности биле делимично неспособне и корумпиране.
Разумљиво је, стога, што је један од кључних елемената изборне стратегије Петера Мађара било одбацивање свих веза са странкама и политичарима “старе опозиције”, уместо остављања могућности за будућу сарадњу с било ким од њих. Желео је да направи јасан раскид с прошлошћу и понуди нови почетак грађанима незадовољним Орбановим режимом. Тиме је такође обезбедио да раније симпатије или антипатије бирача према појединим странкама не ометају ширење његовог политичког табора – табора који се залаже за промену режима. Као резултат тога, подршка странкама “старе опозиције” брзо је пала на свега један до два одсто у истраживањима јавног мњења.
Које су главне поуке које Мађарска пружа за процесе деаутократизације и поновне демократизације?
Прва поука, као што сам управо поменуо, јесте да нови покрет мора да прекине све везе с компромитованим опозиционим странкама. Друга је да мора да уједини нацију, уместо да остане заробљен у традиционалним идеолошким поделама и расправама. Ако желите да ослободите своју земљу мафијашке државе, није важно да ли подржавате левицу, либерале, конзервативце или Зелене. Важно је да ли желите да разградите државну криминалну организацију – мафијашку државу. У том контексту, идеолошке поделе су од секундарног значаја.
Трећа поука је да, када се побуните против читавог режима, морате поново да освојите своју домовину. Морате поново да освојите нацију.
Када је реч о нацији, Орбан је још 2002. године изјавио: “Нација не може бити у опозицији.” То је подразумевало да свако ко не припада његовој усвојеној политичкој породици не припада ни нацији. Коначно, Фидес је промовисао патријархални модел породице и истовремено тај исти модел представљао као основу за начин на који би државом требало управљати.
Насупрот томе, левичарске, либералне и зелене опозиционе странке представљале су само фрагментисане секундарне идентитете. Међутим, збир фрагментисаних идентитета не ствара идентитет који може да се надмеће с интегративним примарним идентитетима, који представљају основне – и, могло би се рећи, природне – оквире припадности за знатан део грађана.
Зато је Петер Мађар сасвим намерно доносио националну заставу на сваки скуп и усвојио националну реторику десног центра. Посебно бих нагласио реч “национална”, а не “националистичка”: позивао се на нацију у инклузивном, уједињујућем смислу, а не у искључивом. Тако се представљао јавности, а то је чинило важан део његове изборне кампање.
Разумео је да ће се о судбини становника Будимпеште одлучивати у селима; да ће о судбини средње класе одлучивати сиромашни и и да ће о судбини високообразованих грађана одлучивати они који су завршили само осам разреда основне школе. Зато су језик и начин уоквиравања порука његове кампање били првенствено прилагођени тим бирачима.
Како гледате на студентски и демократски покрет у Србији и које сличности уочавате између ситуације у Србији и недавног политичког искуства Мађарске?
Шта је заједничко ситуацијама у Србији и Мађарској? Као прво, дуготрајна аутократска владавина и дуготрајан осећај да из ње није могуће изаћи. Као друго, у обе земље незадовољство режимом и фрустрација због лоших економских прилика избили су на површину поводом догађаја од дубоког моралног значаја: скандала с помиловањем у Мађарској и несреће на железничкој станици у Србији, изазване корупцијом.
Трећа сличност јесте то што су опозиционе странке изгубиле кредибилност и показале се неспособним да ефикасно изазову режим. Због тога је нова политичка снага у обе земље одбила сарадњу са странкама и политичарима “старе опозиције”.
Четврта, изузетно важна карактеристика оба покрета јесте то што су, за разлику од ранијих опозиционих покрета, захтевали не само промену власти већ и промену режима. То је био њихов циљ. Они су режимима дали и називе који су погађали њихову суштину. На начин на који то ниједна претходна опозициона странка није чинила, Петер Мађар је доследно описивао Орбанов режим као “мафијашку државу”, “мафијашку владу” и “Орбанову мафију”, називајући самог Орбана “кумом”. И у Србији је слоган “Србија или мафија”. Оба покрета су препознала да се режим не може сменити тако што се говори његовим језиком.
Међутим, двојица изазивача режима – Петер Мађар, с једне стране, и студенти, с друге – развили су веома различите облике организовања. Мађар се појавио као јединствени лидер који је привукао масовну подршку, практично потиснувши постојеће структуре опозиционих странака. У Србији, насупрот томе, студентски покрет без истакнутог појединачног лидера амбициозно саставља листу кандидата за парламент кроз широке, демократске структуре, иако се велики део његовог организовања одвија у тајности. Студенти су намерно одлучили да се сами не кандидују. Ипак, полажу право на то да изаберу стручњаке који ће их представљати након, како се надају, смене Вучићевог режима, и то право спроводе у пракси.
Могу само да пожелим овом новом, младом покрету сваки успех. Слободарски настројени грађани Мађарске с великим ишчекивањем прате предстојеће изборе у Србији.
Неко и после избора мора да Вас извештава независно. Зато је у октобру годишња претплата на дигитално издање „Времена“ чак 2.500 динара јефтинија. Изаберите одмах!
Шта се збива у земљи и свету, шта има у новинама и како провести време?
Сваке среде у подне Међувреме стиже електронском поштом. То је сасвим солидан њузлетер и зато се пријавите!
Студенти су победили у 22 града, а СНС у свега два. Бивша владајућа партија задржала је пак огромну већину на Косову и у затворима. Штавише, у затворима (где су освојили 66 одсто) број гласова им је порастао у односу на 2023. годину. Поједини цене да до следећих избора тај проценат може скочити и до 90 одсто. Затим, у Новом Пазару, СЛ је освојио 38,7 одсто гласова, чиме је остварио бољи резултат од странке Расима Љајића за 18 одсто, а од Александра Вучића за 20 одсто, што је значајан показатељ тога да је, између многих других, превазишла и етничке и локалне поделе, које су многи политичари намерно гајили
Истраживања показују да је права ноћна мора променити систем власти који се заснива на контроли целог друштва, од правосуђа, преко регулаторних тела и државних предузећа, све до мрежа субјеката који управљају јавном имовином, а налазе се изван непосредне контроле владе. Не заборавимо да је вучићизам продро до контроле јавних тоалета
Интервју: Спасоје Вулевић, бивши командант Специјалне антитерористичке јединице
“Инструкције команданата биле су да се спреме за одбрану институција по сваку цену”, каже за “Време” Спасоје Вулевић, који наводи да је у изборној ноћи било ангажовано око 4000 полицајаца. Говори о томе како је избегнут сукоб са грађанима, шта је преко полицијске радио-везе чуо 15. марта и зашто је одбио да САЈ изведе на блокаде. Упозорава да се не сме поновити грешка после 5. октобра и да без озбиљне лустрације нема реформе полиције
Док изборни победници не преузму дизгине, одлазећи режим држи разне полуге моћи и има времена да још краде и заметне трагове. Напредњаци у делузији чак тврде да ће бити обична опозиција. Али, ништа од тога неће им проћи глатко
По Вучићевом доласку на власт отприлике пола Демократске странке прешло је на мрачну страну и мора им се признати да су се, као прави конвертити спремни да искажу тврду лојалност, нарочито истакли. Ево Горана Весића, на пример. Или оног амбасадора у Америци Драгана Шутановца. О Небојши доктору Крстићу да и не говоримо. Сада се, као што видимо, први препоручио – ни мање ни више – Милорад Додик лично
Моја част зове се оданост, стајало је на металним копчама на опасачима есесоваца, чиме су наглашавали верност Адолфу Хитлеру. Батинашки одреди есенесоваца уместо партијских ознака носили су фантомке на глави. Њихова оданост била је изражена у еврима.
Архива недељника Време обухвата сва наша дигитална издања, још од самог почетка нашег рада. Сви бројеви се могу преузети у ПДФ формат, куповином дигиталног издања, или можете прочитати све доступне текстове из одабраног издања.
“И Мађаров покрет и студенти одолели су сталним покушајима власти да унесе раздор у њихове редове. То је веома важно у кампањи у којој сте непрестано изложени притисцима и провокацијама. Издвојио бих и тон њихових порука и кампање. Оне су позитивне и енергичне, уливају људима наду и враћају веру да је промена могућа. Мислим да управо јасноћа таквог говора, уз поруку наде, објашњава зашто њихова кампања допире до толико људи”
