Две велике фабрике, једна у Зрењанину, друга у Нишу, саопштиле су готово истовремено да обустављају производњу у Србији. Немачки „Дрекслмајер“ и турски „Астер текстил“ оставиће иза себе производне хале, стотине… Цео текст
Две велике фабрике, једна у Зрењанину, друга у Нишу, саопштиле су готово истовремено да обустављају производњу у Србији. Немачки „Дрекслмајер“ и турски „Астер текстил“ оставиће иза себе производне хале, стотине угрожених радних места и питање које се све чешће поставља: шта се догађа са индустријом која је годинама привлачила стране инвеститоре државним субвенцијама?
За само два дана из Зрењанина и Ниша стигле су вести које су забринуле више од хиљаду породица. Немачка компанија „Дрекслмајер“, која је готово две деценије производила делове за аутомобилску индустрију, потврдила је да ће до краја марта 2027. године затворити фабрику у Зрењанину.
Истовремено, турски „Астер текстил“ најавио је да до краја 2026. године окончава производњу у Нишу и послове пребацује у своје фабрике изван Србије.
Према доступним подацима, у „Дрекслмајеру“ је тренутно запослено око 1.100 људи, док се у Нишу процењује да ће затварање погона „Астера“ погодити између 300 и 450 радника. Тачан број запослених који ће остати без посла у Нишу компанија још није саопштила.
То значи да је у две фабрике угрожено приближно 1.400 до 1.550 радних места.
Од шест хиљада радника до затварања
„Дрекслмајер“ је производњу у Зрењанину започео 2008. године, са 350 запослених. Уследила су проширења 2012. и 2016. године, а у најуспешнијем периоду фабрика је запошљавала више од 6.000 људи, према појединим подацима чак 6.500.
Била је један од највећих послодаваца у Средњем Банату и значајан део локалне привреде.
Међутим, проблеми нису почели јуче. Још у фебруару 2025. године компанија је најавила смањење производње и покренула програм решавања технолошког вишка.
Средином 2026. појавила се нада да ће део радника ипак задржати посао. Компанија је обуставила програм отпуштања за 359 запослених, рачунајући на могућност добијања нових послова у области електричне мобилности.
Та нада није остварена.
У обавештењу које су запосленима упутили представник компаније за Источну Европу Гвидо Мајнелт и потпредседник за људске ресурсе Тобијас Афсали наводи се да није обезбеђен нови пројекат који би омогућио наставак пословања.
Постојећи производни пројекти биће окончани до краја јануара 2027, а коначно затварање фабрике предвиђено је за март.
Према плану руководства, постепено смањење производње до краја јануара обухватиће око 85 одсто преосталих запослених.
Компанија обећава исплату отпремнина у складу са колективним уговором и програмом технолошког вишка.
Држава издвојила милионе евра
У причи о одласку „Дрекслмајера“ посебно је занимљиво питање новца који је компанија добијала као подстицај за запошљавање.
Према истраживању Војвођанског истраживачко-аналитичког центра ВОИЦЕ, заснованом на одговорима тадашње Агенције за страна улагања и промоцију извоза Србије, компанији је у периоду од јануара 2012. до септембра 2014. године одобрено и исплаћено 4,03 милиона евра државних подстицаја за запошљавање 806 радника.
Према истом истраживању, компанија је 2011. године добила и 16,16 милиона динара покрајинских средстава за запошљавање 124 особе.
То су документовани подстицаји из ранијег периода, а не нужно укупан износ свих олакшица које је компанија користила током готово две деценије пословања.
Важно је, међутим, и оно што је тада утврђено: надлежни органи су навели да је компанија испунила уговорене обавезе, укључујући обавезе запошљавања и задржавања радника у прописаном периоду.
Због тога се на основу сада доступних података не може тврдити да је затварањем фабрике дошло до злоупотребе субвенција.
Али се може поставити друго питање: колико је државу коштало свако трајно радно место и колико су такве инвестиције дугорочно допринеле развоју домаће привреде?
У Нишу исти сценарио, друга индустрија
Турска компанија „Астер текстил“ отворила је фабрику у Нишу октобра 2016. године.
Свечаном отварању присуствовао је тадашњи премијер Србије Александар Вучић.
У погон је, према тадашњим званичним подацима, инвестирано девет милиона евра, а фабрика је у почетку запошљавала 300 људи.
За привлачење ове инвестиције држава је издвојила око два милиона евра субвенција.
У наредним годинама фабрика је ширила производњу, а према подацима из планских докумената града Ниша, у једном периоду запошљавала је око 700 радника.
Сада, десет година касније, компанија саопштава да производња више није економски одржива.
Као главне разлоге наводи повећање производних и пословних трошкова, смањење наруџбина и пад активности у малопродајном сектору.
Према саопштењу достављеном медијима, руководство је разматрало могућности промене производног програма и наставка пословања, али није пронашло одрживо решење.
За разлику од „Дрекслмајера“, који гаси зрењанински погон због недостатка нових пројеката, „Астер“ намерава да производњу из Србије пребаци у друге погоне своје међународне групације.
Компанија је обећала исплату зарада, отпремнина и осталих законом предвиђених накнада.
Шта је заправо остало од субвенција?
Обе фабрике представљају примере индустријског развоја заснованог на привлачењу страних инвеститора, обезбеђивању инфраструктуре и финансијским подстицајима за отварање радних места.
Такав модел имао је значајне резултате.
Током година, хиљаде људи добиле су посао, исплаћиване су зараде, плаћани порези и доприноси, а домаћи добављачи и услужне делатности могли су да остварују приходе од сарадње са великим фабрикама.
Зато би било погрешно вредност ових инвестиција мерити искључиво износом додељених субвенција.
Међутим, једнако би погрешно било занемарити чињеницу да фабрике могу да оду онда када њихове матичне компаније процене да производња у Србији више није довољно исплатива.
Тада највећи непосредни терет сносе радници, њихове породице и локалне заједнице.
У Зрењанину је проблем посебно изражен јер је „Дрекслмајер“ током година изградио велики систем запошљавања који је постепено смањиван.
У Нишу се поставља питање шта ће бити са радницима текстилне индустрије и колико брзо ће моћи да пронађу нова радна места са сличним условима.
Да ли држава може да тражи повраћај новца?
Одговор зависи од конкретних уговора о субвенцијама.
Поједини уговори предвиђају обавезу инвеститора да одређено време одржи инвестицију, број запослених и друге уговорене услове.
Ако су ти услови испуњени и прописани рокови истекли, затварање фабрике само по себи не мора да буде основ за повраћај средстава.
У случају „Дрекслмајера“, ранији извештаји указују да су поједине уговорне обавезе већ биле испуњене.
За „Астер текстил“ неопходно је проверити све уговоре и евентуалне анексе како би се утврдило да ли постоје неиспуњене обавезе према држави.
Сада би надлежно министарство требало да објави прецизне податке о укупној државној помоћи, испуњености уговорених обавеза и евентуалним могућностима заштите јавних средстава.
Два затварања и питање будућности српске индустрије
Иако су „Дрекслмајер“ и „Астер текстил“ пословали у различитим индустријским гранама, њихов одлазак указује на исту слабост: зависност локалног запошљавања од пословних одлука великих међународних компанија.
Србија не може самостално да реши кризу европске аутомобилске индустрије, нити може да натера међународне текстилне компаније да производњу задрже тамо где процењују да им се то не исплати.
Али може да преиспита како распоређује подстицаје, колико улаже у домаће произвођаче и на који начин развија индустрију која ће бити мање осетљива на одлуке донете у иностранству.
За раднике у Зрењанину и Нишу та расправа, међутим, долази у тренутку када су њихова радна места већ угрожена.
Зато је најважније питање сада конкретно: ко ће им понудити нови посао, када и под каквим условима?
Јер, када страна компанија затвори фабрику, она може да пресели машине и производњу. Људи који су у њој радили остају у Србији.
Извори: РТС, Бета, Јужне вести, ВОИЦЕ, Нова економија, Данас, Влада Републике Србије, Град Ниш.
