Dve velike fabrike, jedna u Zrenjaninu, druga u Nišu, saopštile su gotovo istovremeno da obustavljaju proizvodnju u Srbiji. Nemački „Drekslmajer“ i turski „Aster tekstil“ ostaviće iza sebe proizvodne hale, stotine… Ceo tekst
Dve velike fabrike, jedna u Zrenjaninu, druga u Nišu, saopštile su gotovo istovremeno da obustavljaju proizvodnju u Srbiji. Nemački „Drekslmajer“ i turski „Aster tekstil“ ostaviće iza sebe proizvodne hale, stotine ugroženih radnih mesta i pitanje koje se sve češće postavlja: šta se događa sa industrijom koja je godinama privlačila strane investitore državnim subvencijama?
Za samo dva dana iz Zrenjanina i Niša stigle su vesti koje su zabrinule više od hiljadu porodica. Nemačka kompanija „Drekslmajer“, koja je gotovo dve decenije proizvodila delove za automobilsku industriju, potvrdila je da će do kraja marta 2027. godine zatvoriti fabriku u Zrenjaninu.
Istovremeno, turski „Aster tekstil“ najavio je da do kraja 2026. godine okončava proizvodnju u Nišu i poslove prebacuje u svoje fabrike izvan Srbije.
Prema dostupnim podacima, u „Drekslmajeru“ je trenutno zaposleno oko 1.100 ljudi, dok se u Nišu procenjuje da će zatvaranje pogona „Astera“ pogoditi između 300 i 450 radnika. Tačan broj zaposlenih koji će ostati bez posla u Nišu kompanija još nije saopštila.
To znači da je u dve fabrike ugroženo približno 1.400 do 1.550 radnih mesta.
Od šest hiljada radnika do zatvaranja
„Drekslmajer“ je proizvodnju u Zrenjaninu započeo 2008. godine, sa 350 zaposlenih. Usledila su proširenja 2012. i 2016. godine, a u najuspešnijem periodu fabrika je zapošljavala više od 6.000 ljudi, prema pojedinim podacima čak 6.500.
Bila je jedan od najvećih poslodavaca u Srednjem Banatu i značajan deo lokalne privrede.
Međutim, problemi nisu počeli juče. Još u februaru 2025. godine kompanija je najavila smanjenje proizvodnje i pokrenula program rešavanja tehnološkog viška.
Sredinom 2026. pojavila se nada da će deo radnika ipak zadržati posao. Kompanija je obustavila program otpuštanja za 359 zaposlenih, računajući na mogućnost dobijanja novih poslova u oblasti električne mobilnosti.
Ta nada nije ostvarena.
U obaveštenju koje su zaposlenima uputili predstavnik kompanije za Istočnu Evropu Gvido Majnelt i potpredsednik za ljudske resurse Tobijas Afsali navodi se da nije obezbeđen novi projekat koji bi omogućio nastavak poslovanja.
Postojeći proizvodni projekti biće okončani do kraja januara 2027, a konačno zatvaranje fabrike predviđeno je za mart.
Prema planu rukovodstva, postepeno smanjenje proizvodnje do kraja januara obuhvatiće oko 85 odsto preostalih zaposlenih.
Kompanija obećava isplatu otpremnina u skladu sa kolektivnim ugovorom i programom tehnološkog viška.
Država izdvojila milione evra
U priči o odlasku „Drekslmajera“ posebno je zanimljivo pitanje novca koji je kompanija dobijala kao podsticaj za zapošljavanje.
Prema istraživanju Vojvođanskog istraživačko-analitičkog centra VOICE, zasnovanom na odgovorima tadašnje Agencije za strana ulaganja i promociju izvoza Srbije, kompaniji je u periodu od januara 2012. do septembra 2014. godine odobreno i isplaćeno 4,03 miliona evra državnih podsticaja za zapošljavanje 806 radnika.
Prema istom istraživanju, kompanija je 2011. godine dobila i 16,16 miliona dinara pokrajinskih sredstava za zapošljavanje 124 osobe.
To su dokumentovani podsticaji iz ranijeg perioda, a ne nužno ukupan iznos svih olakšica koje je kompanija koristila tokom gotovo dve decenije poslovanja.
Važno je, međutim, i ono što je tada utvrđeno: nadležni organi su naveli da je kompanija ispunila ugovorene obaveze, uključujući obaveze zapošljavanja i zadržavanja radnika u propisanom periodu.
Zbog toga se na osnovu sada dostupnih podataka ne može tvrditi da je zatvaranjem fabrike došlo do zloupotrebe subvencija.
Ali se može postaviti drugo pitanje: koliko je državu koštalo svako trajno radno mesto i koliko su takve investicije dugoročno doprinele razvoju domaće privrede?
U Nišu isti scenario, druga industrija
Turska kompanija „Aster tekstil“ otvorila je fabriku u Nišu oktobra 2016. godine.
Svečanom otvaranju prisustvovao je tadašnji premijer Srbije Aleksandar Vučić.
U pogon je, prema tadašnjim zvaničnim podacima, investirano devet miliona evra, a fabrika je u početku zapošljavala 300 ljudi.
Za privlačenje ove investicije država je izdvojila oko dva miliona evra subvencija.
U narednim godinama fabrika je širila proizvodnju, a prema podacima iz planskih dokumenata grada Niša, u jednom periodu zapošljavala je oko 700 radnika.
Sada, deset godina kasnije, kompanija saopštava da proizvodnja više nije ekonomski održiva.
Kao glavne razloge navodi povećanje proizvodnih i poslovnih troškova, smanjenje narudžbina i pad aktivnosti u maloprodajnom sektoru.
Prema saopštenju dostavljenom medijima, rukovodstvo je razmatralo mogućnosti promene proizvodnog programa i nastavka poslovanja, ali nije pronašlo održivo rešenje.
Za razliku od „Drekslmajera“, koji gasi zrenjaninski pogon zbog nedostatka novih projekata, „Aster“ namerava da proizvodnju iz Srbije prebaci u druge pogone svoje međunarodne grupacije.
Kompanija je obećala isplatu zarada, otpremnina i ostalih zakonom predviđenih naknada.
Šta je zapravo ostalo od subvencija?
Obe fabrike predstavljaju primere industrijskog razvoja zasnovanog na privlačenju stranih investitora, obezbeđivanju infrastrukture i finansijskim podsticajima za otvaranje radnih mesta.
Takav model imao je značajne rezultate.
Tokom godina, hiljade ljudi dobile su posao, isplaćivane su zarade, plaćani porezi i doprinosi, a domaći dobavljači i uslužne delatnosti mogli su da ostvaruju prihode od saradnje sa velikim fabrikama.
Zato bi bilo pogrešno vrednost ovih investicija meriti isključivo iznosom dodeljenih subvencija.
Međutim, jednako bi pogrešno bilo zanemariti činjenicu da fabrike mogu da odu onda kada njihove matične kompanije procene da proizvodnja u Srbiji više nije dovoljno isplativa.
Tada najveći neposredni teret snose radnici, njihove porodice i lokalne zajednice.
U Zrenjaninu je problem posebno izražen jer je „Drekslmajer“ tokom godina izgradio veliki sistem zapošljavanja koji je postepeno smanjivan.
U Nišu se postavlja pitanje šta će biti sa radnicima tekstilne industrije i koliko brzo će moći da pronađu nova radna mesta sa sličnim uslovima.
Da li država može da traži povraćaj novca?
Odgovor zavisi od konkretnih ugovora o subvencijama.
Pojedini ugovori predviđaju obavezu investitora da određeno vreme održi investiciju, broj zaposlenih i druge ugovorene uslove.
Ako su ti uslovi ispunjeni i propisani rokovi istekli, zatvaranje fabrike samo po sebi ne mora da bude osnov za povraćaj sredstava.
U slučaju „Drekslmajera“, raniji izveštaji ukazuju da su pojedine ugovorne obaveze već bile ispunjene.
Za „Aster tekstil“ neophodno je proveriti sve ugovore i eventualne anekse kako bi se utvrdilo da li postoje neispunjene obaveze prema državi.
Sada bi nadležno ministarstvo trebalo da objavi precizne podatke o ukupnoj državnoj pomoći, ispunjenosti ugovorenih obaveza i eventualnim mogućnostima zaštite javnih sredstava.
Dva zatvaranja i pitanje budućnosti srpske industrije
Iako su „Drekslmajer“ i „Aster tekstil“ poslovali u različitim industrijskim granama, njihov odlazak ukazuje na istu slabost: zavisnost lokalnog zapošljavanja od poslovnih odluka velikih međunarodnih kompanija.
Srbija ne može samostalno da reši krizu evropske automobilske industrije, niti može da natera međunarodne tekstilne kompanije da proizvodnju zadrže tamo gde procenjuju da im se to ne isplati.
Ali može da preispita kako raspoređuje podsticaje, koliko ulaže u domaće proizvođače i na koji način razvija industriju koja će biti manje osetljiva na odluke donete u inostranstvu.
Za radnike u Zrenjaninu i Nišu ta rasprava, međutim, dolazi u trenutku kada su njihova radna mesta već ugrožena.
Zato je najvažnije pitanje sada konkretno: ko će im ponuditi novi posao, kada i pod kakvim uslovima?
Jer, kada strana kompanija zatvori fabriku, ona može da preseli mašine i proizvodnju. Ljudi koji su u njoj radili ostaju u Srbiji.
Izvori: RTS, Beta, Južne vesti, VOICE, Nova ekonomija, Danas, Vlada Republike Srbije, Grad Niš.
