Један од најзначајнијих филмских пројеката посвећених страдању српског народа у Независној Држави Хрватској поново долази у средиште пажње јавности. Редитељ Лордан Зафрановић представиће своје стваралаштво на 69.… Цео текст
Један од најзначајнијих филмских пројеката посвећених страдању српског народа у Независној Држави Хрватској поново долази у средиште пажње јавности. Редитељ Лордан Зафрановић представиће своје стваралаштво на 69. Међународном београдском сајму књига, који почиње 23. октобра, а посебно место заузима његов филм „Златни рез 42 – Дјеца Козаре“.
Реч је о остварењу које је настајало деценијама, према сценарију који је Зафрановић развијао са књижевником Арсеном Диклићем. Филм је премијерно приказан почетком октобра у Београду и Бањалуци, а његова тема представља једну од најтрагичнијих страница српске историје.
Зафрановић се поново вратио злочинима усташког режима, али овога пута у средишту његове приче нису војници, политичари или ратне операције.
У средишту су деца.
Хиљаде малишана који су у лето 1942. године отргнути од родитеља, одведени у логоре и препуштени глади, болестима и смрти.
Филм „Златни рез 42 – Дјеца Козаре“ није документарни попис злочина, већ играно остварење засновано на историјским догађајима. Међутим, стварна судбина деце Козаре, сачувана у архивама и сведочанствима преживелих, потреснија је од готово сваке филмске приче.
Према истраживању историчара Драгоја Лукића, објављеном 1988. године, на подручју Козаре и Поткозарја током Другог светског рата страдало је 11.219 деце млађе од 15 година.
Иза тог броја налазе се хиљаде угашених живота, разорених породица и судбина које ни после више од осам деценија нису до краја расветљене.
Лето када је Козара остала без своје деце
У јуну 1942. године немачке и усташко-домобранске снаге покренуле су велику офанзиву против партизанских јединица на Козари.
У обручу се нашао и огроман број цивила, претежно српских сељака који су са женама и децом потражили спас у планини.
После офанзиве уследиле су масовне депортације.
Према подацима представљеним на изложби Радио-телевизије Србије „Страдање српског народа на Козари 1942. године“, око 68.000 људи са Козаре одведено је у логоре Независне Државе Хрватске.
Међу њима је било између 23.858 и 25.000 деце.
У логорима су породице раздвајане.
Мушкарци су одвођени на погубљења или присилни рад. Велики број жена транспортован је у Немачку, док су њихова деца остајала у усташком логорском систему.
Малишани су плакали за мајкама, не знајући зашто су их одвели и када ће се вратити. Многи родитеље више никада нису видели.
О томе шта се дешавало са најмлађима сведочи и документарац РТС-а „Дијанина деца“, заснован на казивањима људи који су као деца преживели Јасеновац, Стару Градишку, Сисак и Јастребарско.
Према подацима које наводи РТС, у Стару Градишку је током јула 1942. доведено 12.263 деце.
Малишани су смештани у просторе које су заточеници називали дечјим „оборима“.
Била су то деца која су до јуче живела у својим селима, играла се са браћом и сестрама и спавала поред родитеља.
Одједном су се нашла иза бодљикаве жице, окружена непознатим људима, без објашњења шта ће се са њима догодити.
У Сиску су умирале и бебе
Посебно страшна страница ове трагедије исписана је у дечјем логору у Сиску.
Логор је основан у августу 1942. године, а деца су смештана у више зграда, укључујући просторије солане, Соколског дома и друге објекте који нису били погодни за смештај великог броја малишана.
Према подацима „Спомен-подручје Доња Градина“, кроз логор је прошло око 7.000 деце.
Од тог броја, према различитим евиденцијама, умрло је између 1.152 и 1.631 детета.
Колико су услови били страшни показује елаборат Земаљске комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача, сачињен 28. марта 1947. године на основу исказа сведока.
У документу се описује да су деца била потпуно запуштена, прљава, заражена вашима и бувама, без одговарајуће хигијене и неге.
Међу заточеницима биле су и бебе, деца која још нису умела да говоре, као и малишани који нису знали да кажу своје презиме или име села из којег су одведени.
За неке од њих смрт је дошла пре него што је ико успео да утврди ко су.
Гробар је записивао колико је деце сахранио
Још једно потресно сведочанство сачувано је из логора у Јастребарском. Тамо су током 1942. године довођена српска деца са Козаре и из других крајева НДХ.
Према подацима Спомен-подручја Доња Градина, кроз логор је прошло око 3.360 малишана.
Један од најстрашнијих докумената о њиховом страдању јесте бележница гробара Фрање Иловара.
Он је водио евиденцију о сахрањивању деце која су умирала у логору.
Како наводи Радио-телевизија Војводине, преносећи податке о страдању деце у НДХ, тела преминулих малишана стављана су у сандуке, понекад више њих у један.
Према тим записима, у појединим сандуцима налазило се и до десеторо деце.
Иловар је у својој бележници евидентирао обављене сахране и новчане износе за тај посао.
Тако је остао документ у којем се масовно умирање деце појављује као низ свакодневних записа.
Иза сваког броја налазило се дете које је неко родио, подизао и волео.
Дете које је можда само неколико недеља раније имало породицу, кућу и своје место за столом.
Историчари наводе различите бројеве умрле деце у Јастребарском, зависно од коришћених евиденција. Због тога је важно раздвојити документоване појединачне сахране од процена укупног броја жртава.
Међутим, сама чињеница да је постојала евиденција свакодневног сахрањивања деце сведочи о размерама трагедије.
Једно дете било је само број 1128 – истину је сазнало после осам деценија
Нису сва деца која су преживела усташке логоре успела да се врате својим породицама.
Многима су родитељи убијени, а друга су била толико мала да нису могла да кажу како се зову.
Једна од најпотреснијих таквих судбина откривена је захваљујући истраживањима Музеја жртава геноцида у Београду.
Реч је о Живку Иванчевићу, човеку који је деценијама живео не знајући свој прави идентитет.
Као дете прошао је кроз логоре Стара Градишка и Сисак.
Приликом спасавања добио је идентификациону ознаку са бројем 1128.
То је био један од ретких података који су га повезивали са његовим раним детињством.
Тек када су истраживачи Музеја жртава геноцида дошли до аутентичног списка деце коју је спасавала Диана Будисављевић, откривено је ко је он заправо.
У документу су се налазили подаци о његовом пореклу, родитељима и логорима кроз које је прошао.
Испоставило се да је реч о детету оца Љубивоја и мајке Смиље, из породице чији су подаци били сачувани у ратној евиденцији.
Човек који је већ прешао осамдесету годину живота први пут је добио прилику да сазна ко су му били родитељи.
У разговору за РТС испричао је и како је једна жена после рата веровала да је он њен изгубљени син.
Када му је помајка прочитала писмо те жене, уплашио се да ће га одвести од породице у којој је одрастао.
Није могао да зна да ће му бити потребне деценије да открије истину о сопственом рођењу.
Та судбина показује да се трагедија козарачке деце није завршила ослобођењем 1945. године.
За неке је трајала читав живот.
Диана Будисављевић – жена која је извлачила децу из логора
У најмрачнијим месецима 1942. године, када су хиљаде деце биле изложене глади, болестима и смрти, започета је акција спасавања коју је организовала Диана Будисављевић.
Ова Аустријанка, удата за загребачког лекара српског порекла, са сарадницима је успела да из усташких логора извуче хиљаде малишана.
У спасавању су учествовали лекари, хуманитарни радници и грађани који су прихватали децу у своје породице.
Према документарном истраживању РТС-а, спасено је више од 7.000 српских малишана.
Свако дете које је преузимано настојали су да евидентирају.
На почетку су им око врата стављане картонске ознаке са именом, презименом, именима родитеља и местом порекла, када су ти подаци били познати.
Диана и њени сарадници правили су спискове и картотеку како би деца после рата могла да буду пронађена и враћена породицама.
Међутим, по завршетку рата картотека јој је одузета.
Деценијама касније Музеј жртава геноцида дошао је до оригиналног списка са подацима о више од 5.600 деце.
Управо захваљујући таквим документима неки преживели су тек у дубокој старости сазнали своја права имена.
Али многи то никада нису дочекали.
11.219 угашених детињстава
Питање броја страдале деце Козаре деценијама је предмет историјских истраживања.
Посебно место има рад Драгоја Лукића, који је годинама прикупљао имена и податке о убијеним и умрлим малишанима.
Према његовом истраживању из 1988. године, страдало је 11.219 деце са подручја Козаре и Поткозарја.
У том истраживању наведено је да је 5.683 деце страдало у Јасеновцу, 2.474 у родним местима, а 1.691 у транспортима, прихватилиштима, болницама и дечјим логорима.
Остале жртве евидентиране су у збеговима, другим логорима и на местима депортације.
Накнадна истраживања донела су нове податке за поједине крајеве.
Тако је број страдале деце са подручја Босанскоградишког среза, према истраживању објављеном 2020. године, повећан у односу на раније евиденције.
То показује да историјско утврђивање идентитета сваке жртве није завршено.
Број 11.219 представља резултат једног од најзначајнијих истраживања страдања козарачке деце, а не тврдњу да су сви појединачни случајеви коначно документовани.
Зафрановићев филм, који поново долази у средиште културне јавности, подсећа да се иза историјских бројева налазе стварни људи и стварне судбине.
Деца која су у лето 1942. последњи пут видела своје мајке.
Деца која су умирала у логорским баракама, без довољно хране и без икакве могућности да разумеју зашто су заточена.
Деца чија су тела сахрањивана у заједничким сандуцима.
И деца која су преживела, али су до краја живота носила празнину на месту на којем би требало да стоје сећања на родитеље и породицу.
Управо због њих прича о Козари не сме да остане само једно поглавље у историјским књигама.
Она мора да остане део памћења народа који је ту трагедију преживео.
Извори: Радио-телевизија Србије, Спомен-подручје Доња Градина, Музеј жртава геноцида, Радио-телевизија Војводине, Филмски центар Србије
