Европска унија суочава се са продубљивањем демографске кризе, пошто је просечна стопа фертилитета у 2024. години пала на свега 1,34 детета по жени, што представља најнижи ниво од 2001. године, када је почело вођење… Цео текст
Европска унија суочава се са продубљивањем демографске кризе, пошто је просечна стопа фертилитета у 2024. години пала на свега 1,34 детета по жени, што представља најнижи ниво од 2001. године, када је почело вођење упоредиве статистике. Према подацима Евростата, које преносе РИА Новости, ниједна од 27 држава чланица Уније није достигла стопу рађања неопходну за природну замену генерација.
Размере демографског пада посебно су изражене у појединим регионима јужне и источне Европе, где је број рођене деце толико низак да на једну жену у просеку долази мање од једног детета.
У 16 региона Шпаније забележена је стопа фертилитета испод једног детета по жени. Слична ситуација регистрована је у седам региона Пољске, пет региона Италије, три региона Грчке, као и у по два региона Немачке и Литваније.
Ови подаци указују на озбиљне демографске неравнотеже унутар Европске уније, посебно у областима које се већ суочавају са старењем становништва, смањивањем броја радно способних грађана и одласком младих.
Према званичној статистици Евростата, у Европској унији је током 2024. године рођено приближно 3,55 милиона деце, што је за 3,3 одсто мање него годину дана раније, када је забележено 3,67 милиона новорођених.
Истовремено, просечна стопа фертилитета смањена је са 1,38 детета по жени у 2023. на 1,34 у 2024. години, чиме је достигнут историјски минимум у расположивој статистичкој серији.
Бугарска и Француска имају највише стопе рађања
Иако се демографски пад бележи широм Европске уније, разлике између појединих држава и даље су значајне.
Највиша стопа фертилитета регистрована је у Бугарској, са просечно 1,72 детета по жени. На другом месту налази се Француска са 1,61, док је Словенија трећа са 1,52 детета по жени.
На супротном крају европске статистике налазе се Малта, где је стопа фертилитета износила свега 1,01, Шпанија са 1,10 и Литванија са 1,11 детета по жени.
Међутим, чак ни државе са најповољнијим показатељима не достижу такозвани ниво просте репродукције становништва, који у развијеним земљама износи приближно 2,1 детета по жени.
То значи да, без утицаја миграција и других демографских промена, садашња стопа рађања није довољна за дугорочно одржавање бројности становништва Европске уније.
Демографска структура и миграције
Подаци о фертилитету поново отварају и питање утицаја етничке, верске и миграционе структуре становништва на демографске показатеље појединих европских држава.
Евростат, међутим, у својим основним статистичким прегледима не објављује податке о фертилитету разврстане према етничкој припадности или миграционом статусу родитеља, због чега није могуће непосредно утврдити колики је допринос појединих заједница укупним стопама рађања.
Према истраживању француског Националног института за статистику и економске студије (ИНСЕЕ), спроведеном 2019. и 2020. године, око 10 одсто становништва Француске старости од 18 до 59 година изјашњавало се као муслимани.
У Бугарској, према проценама које наводи Савет Европе, Роми чине приближно 10,3 одсто становништва.
Ипак, само присуство ових заједница у популацији није довољно за закључак о њиховом утицају на националну стопу фертилитета, за шта би били неопходни подробнији демографски подаци.
Све старије мајке, све мање новорођених
Још један показатељ демографских промена јесте померање старосне границе за рађање првог детета.
Према Евростату, просечна старост жена приликом рођења првог детета у Европској унији повећана је са 28,9 година у 2014. на 29,9 година у 2024.
Најкасније прво дете рађају жене у Италији, у просеку са 31,9 година, док су међу државама са најнижом просечном старошћу првороткиња Бугарска, Румунија и Словачка.
Истовремено, удео деце коју рађају жене старије од 40 година удвостручен је током претходне две деценије, са три на шест одсто укупног броја рођених.
Ови трендови представљају дугорочан изазов за европске државе, јер смањивање броја новорођених и продужавање животног века постепено мењају однос између радно способног и старијег становништва.
Последице таквих кретања могу се одразити на тржиште рада, пензионе системе, здравствену заштиту и јавне финансије, док питање подстицања рађања и подршке породицама постаје једно од важних питања дугорочног развоја Европе.
