Рецимо то овако, уз молбу да читалац сачува стрпљење: шта ако ове изборе нико није добио, него их је Вучић изгубио? Наравно, није их могао изгубити да није било тако моћне кампање за студентску листу, али та кампања… Цео текст
Рецимо то овако, уз молбу да читалац сачува стрпљење: шта ако ове изборе нико није добио, него их је Вучић изгубио? Наравно, није их могао изгубити да није било тако моћне кампање за студентску листу, али та кампања је била успешна јер је позивала да се гласа против… јесте, против Вучића, а под Вучићем се метонимијски подразумева све оно најгоре што смо гледали у последњој деценији и по, и (много) раније. Само тако могу да разумем став да смо 25. октобра коначно изашли ис деведесетих. (А рекао бих да ипак нисмо.) Дакле, гласали смо против зла. И пошто је зло изгубило, сад треба да видимо шта даље.
Читалац чува стрпљење, али се мршти: знамо тачно шта даље, зар нема на стотине исписаних страна програма иза кога су стали кандидати са студентске листе. Јесте, има их, али ми нисмо гласали за тај програм, гласали смо против зла, у томе је ствар. И пошто смо склонили зло, добили смо програм за који нас – ево, да кажем то тако, барем у своје име – није било ни најмање брига пре избора. По хиљадити пут, фокус је био искључиво на жељи и хтењу да Вучићу видимо леђа. И, ево, изгледа да смо то видели, упркос његовим покушајима да привуче пажњу као – вођа (мора бити вођа) опозиције.
И на тој чистини, да не кажемо развалини, сад стоји програм. Па добро, шта има лоше у томе, шта фали програму, пита читалац. Рецимо то овако – једна је ствар бити против зла. То је црно-бела ситуација. Небитно је какве су нам идеолошке склоности, какве визије имамо за Србију у догледној будућности… јер, упркос свим разликама у вези с тим, било нам је – сад то тако изгледа – бескрајно лако да солидарно станемо једни уз друге и будемо одлучно против по сваку цену. Заиста то мислим, људи су 25. октобра били спремни да плате било коју цену за ослобођење.
Сасвим је друга ствар с програмом. И одмах једна ограда. Програм има два дела, условно речено. Један би могао стати под одредницу иначе овде мрске и ноторне транзиционе правде. Тај део тиче се обнове државе и друштва и поновног или – можда пре – коначног успостављања владавине права. Успоставити владавину права тиче се и непосредне прошлости и наше будућности уопште. То значи утврдити злочине, идентификовати злочинце, тражити од њих да положе рачун и одредити им прикладне казне. Ако је могуће, жртвама надокнадити штету: а понекад јесте могуће.
Како год и колико год да се разликујемо, мислим да нико од нас нема разлога да приговори том делу програма. Барем на први поглед. Јер, треба се подсетити, владавина права је изворно либерална концепција у вези с ограниченом влашћу и уставном демократијом. Ево, да не причам ја, нека каже читалац, шта мисли колико има либерала у Србији, иако – сада се тако чини – сваком житељу Србије владавина права баш лежи на срцу. Добро, не морамо о томе, да не угрожавамо тешко и напокон стечено јединство.
Има и других ствари у вези с тим. Бивши режим мењао је законе да би могао легално да краде. Када се позивамо на владавину права, да ли то значи да ћемо поштовати те законе? Читалац жустро одмахује главом. Добро, пошто их променимо, да ли ћемо нове законе применити ретроактивно? Читалац опет одмахује главом, али више не тако жустро, јер, то не би било у складу с владавином права је л да. Добро, транзицијској теорији ј познат тај парадокс раскорака између поштовања закона и лоших закона. Излаз се онда обично тражи у међународном праву. Оно је старије од домаћег.
То поготово важи за повељу о људским правима, на пример, на коју се чврсто наслањају транзицијске владе после свргавања ауторитарних/диктаторских режима. Али, овде се све што има везе с међународним правом уопште и људским правима посебно доживљава углавном као нешто наметнуто, као нешто страно – да тако, иронично кажемо – аутохтоном домаћем (да не кажем, племенском) праву. А уз то, и једно и друго је опет у блиској вези с либералним концепцијама, а у Србији либерала – нека поново читалац сам каже… Уздах: дубоки су сцхмиттовски засади у Србији.
У праву је читалац, претерујем. Ствар је здраве памети а не идеологије да држава и друштво морају стајати на морално чврстим темељима и за то нам није потребна никаква идеологија, а поготово не либерална (али ни сцхмиттовска, што је већ теже прихватити). Да се не сме лагати и красти требало би да буде мимо сваке идеологије. Ево, слажем се, нека буде тако, решили смо тај први део и сачували предизборно јединство и после избора. Не понајмање зато што су то и даље релационе тачке у односу на зло коме смо се успешно супротставили на изборима, захваљујући студентима.
Али, други део програма већ се непосредније и чвршће тиче идеолошких преференци и пожељних визија које – по природи ствари, јер смо обични, нормални људи – не делимо и не треба да их делимо. Рецимо, ја мислим да Косово није део Србије (за мене то заправо није ствар за размишљане него дата чињеница) и да Русији треба увести санкције. (И Израелу, кад смо већ код тога.) Да су Црна Гора и Босна и Херцеговина посебне државе и Срби који живе у њима држављани су тих држава, док са самом Србијом могу имати само симболичне везе. (Како то и иначе иде с колективним идентитетима.)
Али, све што би у Србији могло и требало да се догоди у блиској будућност с тим заправо нема никакве везе, па и ова тобоже крупна питања око којих се делимо можемо мирно оставити по страни. Узмимо нека наизглед ситнија питања, а заправо важнија – рецимо, како треба да изгледа образовање? Подићи плате наставницима. Одлично, то се мора урадити обавезно и хитно. Повећати део из буџета за образовање. Одлично, то се мора урадити обавезно и хитно. Рецимо и зато што се апсолутно мора повећати број васпитача у обдаништима.
Међутим, бесплатни уџбеници – проблем. Јер, кад кажете бесплатни уџбеници, то у ствари не значи много, то јест не значи ништа. А кад једном тачно кажете шта то значи и како ће се реализовати, онда свако од потенцијалних решења неминовно прави последице од којих неке могу бити прилично лоше. Описно оцењивање до трећег разреда основне школе – проблем. То се мора уводити годинама, паралелно са мењањем целог образовног система. Да би се то урадило, морамо имати консензус око тога како желимо да нам изгледа образовање, што значи – како желимо да изгледа Србија.
За сад једино имамо консензус шта не желимо. За промене у образовању то није довољно. Што важи за образовање, по аналогији важи и за друге области – од образовању најближе културе, па до оних привидно нешто даљих попут привреде. Је л ја то сад сумњам у студенте, рогуши се читалац. Неее, уопште не. Желим им све најбоље. Хоћу да кажем да би нека правила која су важила у њиховој кампањи требало да остану на снази и после избора. Радити на стварима око којих се сви слажемо јер је напросто ствар здраве памети како их треба радити. А у овим првим месецима и годинама избегавати ствари око којих се делимо, јер 25. нисмо ни гласали за неки конкретни приступ тим стварима, гласали смо – никад није довољно подсетити – против.
Резон је болно једноставан. Ако почнемо да се делимо, једина организована формација која из тога може извући неку корист јесте странка поражена на изборима са преко (незаслужених) сто мандата у парламенту. Да ли се ја то сад залажем за постреволуционарно једноумље? Неее, уопште не. Напротив, волео бих да се сачувају разлике, да остане отворен простор за неслагања, да се око појединих политика и визија формирају групе које ће се надметати у јавном и политичком простору. Рецимо то овако, у овој првој фази градимо државу на здраворазумским темељима (узмимо да је то тако, иако владавина права ни близу није само једноставна ствар здраве памети). Ти темељи треба да створе простор за различите визије друштва и државе.
Те визије треба слободно да се надмећу у политичком пољу, а људи треба слободно да бирају између њих. Ако се тако гледа, онда у првој фази остаје само да се обави посао транзиционе правде. Дакле, грубо говорећи, само оно што нисмо урадили 5. октобра.
Замолио сам Ненада Димитријевића да каже како њему изгледа Србија после 25. октобра. Ево шта ми пише Ненад:
Сваки, ама баш сваки овакав режим оставља претешки морал ресидуе – то је горе од талога, а саставни је део новог друштва. Ми сад имамо остатак из Милошевићевог времена и овај из Вучићевог. Зато би се свака стратегија окретања ка будућности, а без освртања на непосредну или нешто даљу прошлост, могла показати као ништа друго до остајање у зачараном кругу.
Сети се оне бриљантне сцене по паду Цеауşесцуа, кад се генерали, политичари, новинари… буквално тискају за место пред камером да кажу како су они увек били против, да су и они били жртве…
Вучићев режим се може показати као да је био лични режим на куб – једном кад је уклоњен паук, паукова мрежа безбедности се претворила у безнадежно запетљану масу конопаца и омчи, од којих свака може да удави. Па се онда бег, предаја, откуцавање… показују као „рационалне“ стратегије преживљавања. То је оно када десет минута пошто је Вучић објавио пораз батинаши беже из Парка – савршена метафора карактера власти – пао врх, срушила се пирамида.
Стога ми твоје питање у вези с погледом у (блиску) будућност изгледа као сасвим арендтијанско: како треба да изгледа слобода после ослобођења? Знам да сам се офуцао од овог цитата:
„Основни неспоразум је у пропуштању да се уочи разлика између ослобођења и слободе; ништа није бескорисније од побуне и ослобођења, уколико они нису праћени уставом (или боље: конституцијом? – Н.Д.) новоосвојене слободе.“
Твоје питање би онда било – и могу се само сложити – како прећи пут од тачке А (ослобођење од старог режима, нешто што нам је до јуче изгледало невероватно, али за шта су се студенти ипак борили, као неки рани хришћани, капа доле) до тачке Б (цонститутион оф фреедом, или живот у слободи), где људи који су непоновљиво различити признају једни друге као једнаке, баш зато што су различити (а то је, наравно, опет Арендт, Вита ацтива).
Тај пут мора почети, кажеш ти, гледањем у прошлост: ослобођење од окова старог режима тек је први корак у оспоравању континуитета историјског времена, „прелаз између краја и почетка, између више-није и још-није“ (но лонгер анд нот yет) – опет Арендт, ОР: 205. Реч је, ако те добро разумем, или ако те исправно читам у арендтијанском кључу, о изазову будућности. Садашњост је тек сироти талац између два моћна временска пола; наша садашњост након 25. октобра показује како је једноставан тај увид. Прелаз ка оном сутра, мост којим можемо побећи из Египта, кажеш ти, зове се транзициона правда. Ако се тај мост не сагради, ништа нисмо урадили; на обалу слободе нећемо стићи.
(Пешчаник.нет, фото: Н1)
